Да ће Харпер зауставити резолуцију, постало је извјесно. Његов вето односи се на кључне димензије фалсификата – од термина „геноцид“, преко броја од 8.000 убијених Бошњака у неспорном ратном злочину, до игнорисања истине да су у БиХ у значајној мјери страдали и припадници остала два народа.

На путу ка Европи пред Србијом је и низ других важних услова. Један од њих је довршење процеса друштвених, пре свега правних и економских реформи. Ту је и решење спорних питања граница, као и суштински напредак у сузбијању организованог криминала и корупције.

Наша економска ситуација изгледа безизлазна. Међутим, као у шаху, врхунски велемајстори и у ситуацији на шаховској табели која изгледа изгубљена – често нађу спасоносно решење.

Случај са ,,кипарским милијардама” је неоправдано стављен ад акта. Једно време су сви о томе писали, а онда је и та тема постала отрцана вест која више не продаје новине. Правиле су се неке комисије, путовали су на Кипар неки ,,експерти” и „јагњеће бригаде”.

У сенци статистичких региона, као претходнице праве регионализације Србије, пројекта који Динкићеви гурају на државној разини, о истом трошку заживљава и њихов страначки „Соцсавез“, Уједињени региони Србије - генијална симбиоза операционализације државне стратегије и партијске тактике на терену.

Немачка је признала Косово, тиме је за нас питање статуса решено. Не условљавамо  приближавање Србије ЕУ признавањем независности Косова, али инсистирамо на у Копенхагену затраженој спремности за регионалну сарадњу и добросуседске односе.

Предлог Руске Федерације за успостављање новог система колективне, недељиве безбедности на простору „од Ванкувера до Владивостока“ представља најважнију иницијативу на пољу глобалне безбедности још од пада Берлинског зида.

Избори у Холандији показали су, на једној страни, значајни раст десничарског расположања у земљи, виши него што је то ико очекивао пре избора, али и снажење партија које су изричито за проширење Европске уније.

Илузорно је на Балкану форсирати модел британско-француско-немачког помирења и заједничког приступа историји, а истовремено настављати неоосманистичку пристрасност у стварима балканске савремености.

Одбијајући да признају да Велика криза уопште постоји, а посебно да траје, они су „грчку финансијску трагедију” минимизирали више од немачких гласача. А немачки политичари зависе од тих „приземних страхова” појединаца који су као мишеви.