Tri karte za emigrante, ili kako Srbija plaća američki ceh

Pored svih koji su se našli pozvani da se oglase i daju svoje mišljenje u celom ovom zamešateljstvu sa tzv. emigrantima koji su nam preplavili zemlju našao se i predsednik vlade da ubere neki marketinški poen vođen narodnom mudrošću „Ako ne možeš da ih pobediš, a ti im se pridruži.“

Primoran od ambasadora koji su preneli ferman od Merkelove pristao je na gradnju nekakvih prihvatnih centara (čitaj: logora) za ove ljude pa je zloupotrebio izmučenu arapsku decu koja imaju prednje zube u parku kod ž. stanice i slikao se s njima obećavajući im kule i gradove, kao da njih to interesuje. Pa oni gledaju kako da se brže bolje dokopaju Zapada, a ne da se zadržavaju u nekoj srpskoj kopiji engleskog izuma koji su Nemci u Drugom svetskom ratu doveli do užasavajućeg i monstruoznog savršenstva.

Bolje da im je obećao da će napraviti rupu u mađarskom zidu, to bi ih više obradovalo. Dosta kritike. Taman toliko da ražestimo SNS botove da bi tekst imao više komentara. Sad idemo redom da raskrinkramo zablude koje vladaju o ovim ljudima, a koje su lansirali mediji na srpskom jeziku pod kontrolom istih onih stranaca koji su predsedniku izdali izvršnu komandu u vezi sa izgradnjom logora. 

Prva zabluda: Ovi ljudi su emigranti (azilanti, izbeglice, nevoljnici, nesrećnici...).

Ništa od toga. U pitanju su dezerteri pomešani sa nešto žena i dece. U Siriji, Iraku i Avganistanu, odakle ovi ljudi najčešće dolaze, je rat. Te države imaju legalne i legitimne vlade. To znači da imaju i vojne vlasti, a one, kao u svakoj državi vode vojne evidencije. U njima se nalaze vojni obveznici. To su sposobni muškarci u životnom dobu za borbu, a takvih je 95 % pridošlica. Ništa im ne fali, mladi, zdravi, pravi, što se kaže: „Volu bi rep iščupali“. Ako se u trenutku rata ne nalaze na mestu koje zahteva njihov ratni raspored onda su dezerteri. I dosta mi je da više slušam njihovu kuknjavu. („U Iraku sam bio magistar psihologije i vozio sam BMW“).

Da su ostali da se bore za svoju zemlju možda bi još uvek vozili automobile spram svog društvenog statusa. Da je bilo ko u Srbiji odbio da se javi na svoj ratni raspored 1991. i 1999. bio bi nazvan dezerterom i kao takav suđen za izbegavanje vojne obaveze. Ne vidim što su sada oni bolji od svakog drugog nečasnog vojnog obveznika u Srbiji, pa ih krstimo „emigranti“, „azilatni“, „izbeglice“ itd... Najbolji dokaz da jesu dezerteri je činjenica da nisu otišli u bogate zemlje Zaliva (Kuvajt, Emirati, Katar, Saudi Arabija...). Zašto nisu kada su im bliže od EU i bogatije? Zato što su te države uključene u sukob u Siriji i Iraku pa ne bi dozvolile da se vojni obveznici izležavaju na njihov račun kao nekakvi lažni azilanti ili emigranti već bi ih tretirali onako kako se tretiraju vojni obveznici koji izbegavaju svoju obavezu: šalju se u jedinice gde im je ratni raspored.      

Druga zabluda: Oni su ovde protiv svoje volje (proterani, oterani, oterao ih rat, morali su da napuste svoje domove, oterao ih ISIL, ID...).

Ništa od toga. Sami su došli ovde. Niko ih nije terao u Srbiju. Oni imaju kampove na granici između Sirije i Turske u kojima im ništa ne fali. Turska je primila od početka rata 2 miliona ljudi iz Sirije. Imaju krov nad glavom, imaju šta da jedu i piju, niko im ne seče glave niti ih tera da se bore za svoje porodice, kuće, imanja, polja, grobove svojih predaka, zemlju ili državu.

Ništa im ne fali u poređenju sa svim drugim izbeglicama na ovom svetu o kojima brine međunarodna zajednica oličena u UNHCR ili bilo kojoj drugoj specijalizovanoj agenciji UN ili humanitarnoj organizaciji. Oni su sami napustili ove kampove i krenuli u neizvesnost koja prati ovakav put po svom slobodnom izboru. Nisu bili primorani na to. Znači oni nisu ovde nevoljno već dobrovoljno ili bolje reći svojevoljno.

Treća zabluda: Odlučuju se na ovako težak i neizvestan poduhvat iz iskrene namere da budu korisni i vredni pripadnici zapadnoevropskih društava putem vrednosne integracije u ista po cenu odricanja od svoje verske etike.

Ništa od toga. Neki su otišli iz istog razloga kao i hiljade Arbanasa ili Roma iz naše južne pokrajine: Zato što je lepše i lakše živeti u neradu o trošku nemačkih, engleskih ili švedskih poreskih obveznika kao lažni azilant (u Nemačkoj još dobiješ 800 evra džeparca mesečno) nego raditi loše plaćene proste poslove u Srbiji. Drugi iz iste zablude iz koje se pretežni deo glasača u Srbiji već nekolikom izbornih ciklusa „peca“ na proevropsku udicu (Da li se neko seća one „žute“ budalaštine: „Evropa nema alternativu“?) verujući da se u EU bolje i bogatije živi, uz nepromenjen kvalitet radne etike.

Jednom broju među njima doturen je novac iz budžeta bogatih arapskih zemalja (Katar, Emirati, Saudi Arabija...) da krenu na taj put. Kada već ne mogu da ih nateraju da se bore za svoju zemlju kao vojni obveznici mogu da ih iskoriste kao nesvestan ljudski materijal za islamizaciju Evrope. U najvećem broju slučajeva oni se ovde nalaze pod utiskom iste lažne predstave (potpomognute petrodolarima) koja caruje i među srpskim glasačima, a prema kojoj će im biti bolje u EU jer tamo teče med i mleko i padaju pečene Ševe s neba, samo da je se domognu. Tamo se u radno vreme sedi po kafićima isto ili više nego u Srbiji, Siriji, Iraku, Avganistanu... 

Četvrta zabluda: To su sve siroti ljudi koji nemaju novaca (sredstava, zlata, droge...) na ovom putu.

Nije tačno. Upravo suprotno. U pitanju su u velikom broju slučajeva pripadnici najbogatijih i privilegovanih slojeva sirijskog ili iračkog društva ili bivši proizvođači i trgovci drogom iz Avganistana. Najveći deo njih ima novca da bez problema pokrije troškove puta dugačkog hiljade kilometara na kojem treba platiti, na početku, profesionalne, a kasnije amaterske krijumčare ljudima (Organizovani kriminal u Srbiji i Mađarskoj nije bili spreman za ovu navalu „klijentele“ pa u posao „uskaču“ početnici).

Kako bi ona naša budala od policajca mogao da im otme 2 hiljade evra da ih nemaju? Tvrdim da su u proseku bogatiji od prosečnih građana Srbije. Inače ne bi mogli da pređu put od Bliskog istoka do srednje Evrope sve podmićujući činovnike na granicama ili plaćajući reprezentima organizovanog i neorganizovanog kriminala uslugu organizacije puta. Oni koji su stvarno siromašni ostali su u izbegličkim kampovima na granici Turske i Sirije jer ne mogu da plate prevoz i mito.

Peta zabluda: Svi će oni brzo otići odavde. Neće.

Svi oni bi da odu odavde ali im EU to neće dozvoliti. Ona planira da ih kombinacijom mađarskog i bugarskog zida, fizičke sile snaga reda i slabosti srpske vlasti, koja je primorana da sa radošću prihvati ideju izgradnje tzv. prihvatnih cenatara u Srbiji, zadrži kod nas. Ko je od EU činovnika prigovorio Mađarskoj bilo šta ozbiljno zbog izgradnje zida? Niko ništa. Par neizbežnih kritika za ponašanje mimo evropskih vrednosti (više se ni to ne čuje), a zid raste li raste. EU odgovara da se problem reši van nje i koliko god je moguće o tuđem trošku. Što se EU tiče problem tzv. emigranata će se rešavati do poslednjeg kvadratnog metra Srbije.

Šesta zabluda: Oni idu preko Srbije zato što je ovde najkraći put do Evrope.

To je tačno, ali to nije razlog. Pa čim uđu u Bugarsku već su u EU, a tu su krenuli, zar nije tako? Zašto onda idu u Srbiju? Idu ovuda zato što im u Bugarskoj, Rumuniji ili Grčkoj policija prebija kosti sve po fermanu Merkelove, a u Srbiji je to istim aktom zabranjeno. Nema smisla da nam Merkelova da dozvolu da bijemo naše buduće sustanare i komšije u sistemu logora koji će biti izgrađeni po Srbiji.

Sedma zabluda: Svi su oni dobri ljudi koji nam ne žele zlo već žele samo da prođu kroz Srbiju i da plate sve račune za sobom.

To je tačno sve dotle dok ih kombinacijom metoda o kojima sam pisao ne zadrže u Srbiji. E tada ćemo videti da li su i koliko su dobri ljudi. Sve dotle dok veruju da će stići u EU i ostvariti svoju evropsku fantaziju oni će biti pitomi, krotki, bezidejni i propagandom sluđeni kao i prosečan srpski glasač. Kad shvate da od toga nema ništa i da će se u Srbiji zadržati trajno tada će nastati problem. Prvo će biti u šoku, pa će taj šok preći u nevericu, pa u nemoćni bes koji će iskaliti na slabe u svom najbližem okruženju.

Zatim će početi da postavljaju pitanja. Gde sam to ja? Odgovor će dobiti od pripadnika NVO sektora koji su taj dan na dežurstvu (za debelu deviznu dnevnicu) u logoru a koji će imati pripremljene flajere odštampane od evropskih para na arapskom, persijskom, paštunskom, urduu i drugim jezicima naših novih suseda da im žele dobrodošlicu u njihovoj novoj domovini koja se zove Srbistan uz izvinjenje što nisu stigli da izgrade džamije. Dotle nek se osećaju slobodni da tepihčić prostru gde hoće.

Domorocima je zabranjeno da kažu da im smeta. Zatim će postaviti pitanje šta ja radim ovde? Ovo će biti više retoričko pitanje jer će njima biti savršeno jasno da ne rade ništa. Zatim će postaviti po nas domoroce najteža pitanja, ona u futuru: Od čega ću da živim ovde? Šta ću da radim ovde? Koji posao je ovde moj? Koje imanje je ovde moje? Koje žene su ovde moje (ovo pitanje ide obavezno u množini)? Koje mesto u ovom društvu je moje? Koje crkve ovde će biti džamije (i ovo pitanje je obavezno u množini)?...

Šta mislite kako će u praksi izgledati traženje odgovora na ova pitanja? Ostaviću to mašti čitalaca i njihovoj sposobnosti da sebi dočaraju scene iz serije Walking Dead sa srpskim pejzažima u pozadini.

Sve u svemu mehanizam kojim su bogate države Zapadnog sveta patentirale kao rešenje za problem blažih oblika migracija ljudi (trgovine ljudima i krijumčarenja ljudi) ponovo se koristi kod najtežeg oblika - nove seobe naroda. Ove zemlje, koje su na pravcima migracija zemlje konačnog odredišta, pokušavaju da sponzorisanjem pravnih, tehničkih, organizacionih i kadrovskih pretpostavki za borbu sa migracijama u zemljama tranzita izvrše jednu perfidnu i drsku zamenu položaja.

Od zemalja tranzita (kao što je Srbija) pokušavaju da naprave zemlje konačnog odredišta i tako na njih prebace teret koji bi inače one nosile. U isto vreme ne odustaju od privilegija legalnih migracija u kojima za sebe biraju najkvalitetnije ljude. Nije ni čudo da se svi ostali, koji su po njihovim standardima ljudski škart, a takva je većina, tada obraćaju organizovanom kriminalu za ostvarenje svojih EU maštarija.

Prvo je spoljna politika Zapada uništavajući uređene i funkcionalne države Bliskog istoka i severne Afrike njihove građane pretvorila u beskućnike i podstakla novu seobu naroda. Zatim je unutrašnja putem restriktivne useljeničke politike ove ljude još jednom ojadila usmeravajući njihove poslednje resurse, one koje su uspeli da sačuvaju u migracijama, prema organizovanim krijumčarima ljudi.

I sad Srbija treba da plati račun za zlu nameru Amerikanaca i Engleza, nemoć Nemaca i Francuza i glupost i slabost naprednjaka. Što je mnogo - mnogo je.