Sukobi u (eks)radikalskom trouglu i Šešeljeva taktika

Da je neko pre deset i više godina, naročito posle Šešeljevog odlaska u Hag, rekao da će se vodeća radikalska trojka naći na potpuno različitim stranama, i da će taj sukob snažno obeležavati političku scenu Srbije, malo ko bi mu verovao. Ali, posle svih dešavanja u međuvremenu jasno smo spoznali koliko je politički život u Srbiji nažalost prevrtljiv i zbog toga nepredvidiv. Njegovi mahom neprincipijelni obrti i zaokreti nisu mimoišli ni (nekadašnje) radikale.

Tako se ovih dana u medijima otvara breša između Nikolića i Vučića, a Šešeljevi napadi na obojicu, a prvenstveno Nikolića, neprestano traju od njegovog povratka u zemlju. Politički tabloidi, bolje rečeno, blatoidi, do fanatizma naklonjeni Vučiću, već mesecima difamiraju Nikolića, i to nije ništa novo. Novo je da Nikolić izgleda počinje da ozbiljnije uzvraća na te napade i da, bar deklarativno, otvorenije govori o neslaganju sa politikom srpske vlade. To je, pre svega, došlo do izražaja u njegovom nedavnom nastupu na RTS-u i intervjuu „Večernjim novostima“.

Nikolić je prvi zvaničnik Srbije koji je javno progovorio i priznao da će EU tražiti od Srbije da prizna Kosovo kao uslov da Srbija postane njena članica. To je poruka koju mu je, po njegovim  rečima, novi komesar EU za proširenje Johanes Han saopštio prilikom svog boravka u Beogradu (isti je rekao da Srbija ni druge zemlje Balkana ne mogu računati na ulazak u EU do 2019. godine). Svi ostali predstavnici Srbije i dalje negiraju da takav zahtev postoji a pogotovo da je izrečen od nekog EU zvaničnika. Iako je za RTS rekao da to „nije hitno pitanje“, par dana kasnije u „Večernjim novostima“, Nikolić najavljuje neodložan sastanak sa Vučićem da bi se usaglasio odgovor državnog rukovodstva na taj zahtev.

Druga Hanova poruka je da Srbija neće moći još dugo da izbegava uvođenje sankcija Rusiji, i da će se u nekom narednom periodu suočiti i sa tim EU zahtevom. Iako je Nikolić za „Večernje novosti“ izjavio da „ne očekuje pojačavanje pritiska u tom pravcu“, na RTS-u je govorio drugačije (i ova Nikolićeva nedoslednost, u samo nekoliko dana, samo je još jedna potvrda njegovog slabog političkog karaktera). Nikolić je takođe rekao i da bi problem tajkuna rešavao drugačije od Vučića, i požalio se na to da ga SNS, iako je njegov osnivač, ne brani od medijskih napada, niti od napada pojedinih njegovih funkcionera, npr. Saše Mirkovića.

Nije nam naravno namera da branimo „Tomu“. On je svoj patriotski kredibilitet počeo da kruni odmah po preuzimanju funkcije predsednika Srbije, a možda i ranije, da bi ga za ove dve i po godine, nakon kontinuiranog nacionalno anemičnog i beskarakternog držanja, pa i otvoreno izdajničkih postupaka i izjava, u celosti izgubio. Šta, uostalom, da se priča, kada u istom gostovanju na RTS-u, u kome govori o definitivno neprihvatljivim uslovima EU, Nikolić izjavljuje da „Srbija svesno ide evropskim putem iako zna koliko je to teško i koliko će to odricanja da prouzrokuje“, da „gledamo da svaki od tih teških poteza ubažimo, da otvaramo vrata kako bi dokazali da zaslužujemo da budemo u tom okruženju“, i da je od Hanovih poruka „važnije to da srpski timovi budu spremni za otvaranje poglavlja, da Srbiju niko ne optužuje za sporost“. Jasno je da takva dvolična i nepouzdana individua ne može zasluživati nikakvo moralno i političko poverenje. Takav kakav jeste, Nikolić sigurno nije neko ko može da se odlučnije suprotstavi i obuzda EU, tajkune, ili antisrpsku i antisocijalnu politiku SNS i njegove vlade. Uostalom, ako je prevario i izdao svog kuma i nekadašnjeg političkog uzora čiji je lik u obliku bedža ponosno nosio na srcu, ako je falsifikovao akademsku diplomu, ako prijateljuje sa Bekom i nekim drugim tajkunima, a to su sve tvrde činjenice i dokazane istine, zašto takav ne bi izdao i vlastitu državu, i kako od takvog očekivati da će preokrenuti tajkune u korist Srbije (da su to zaista hteli on ili oni, odavno bi učinili, ili bar pokazali da se trude)?!

Sigurno je da u optužbama provučićevskih tabloida na račun Nikolića ima mnogo čega tačnog, od njegovog enormnog bogaćenja otkako je postao predsednik, preko sumnjive pozadine fondacije njegove supruge, do problematičnog političkog uspona njegovog sina Radomira. Ali, stvar se komplikuje ako znamo s kojom revnošću isti ti tabloidi  drže stranu i veličaju Vučića, a naročito kada Nikolića počnu da optužuju za ono malo tobožnjeg, čisto deklarativnog, patriotizma koji on ispoljava u sporadičnim stavovima i izjavama. Tako je na naslovnoj strani „Kurira“ 4. decembra, povodom Nikolićevih izjava na RTS-u, kao „Udar na Vladu“ i sa pitanjem „Da li nam treba ovakav predsednik“, istaknuta njegova rečenica „Jasno mi je poručeno da Srbija neće biti deo EU dok ne prizna KiM“. Blic je istog dana Nikolićeve izjave ocenio kao „skandalozne“. Znači, po ovim tabloidima, „skandalozno“ je što Nikolić makar progovara o, recimo, gorkoj i mučnoj istini da će EU od nas tražiti priznanje Kosova, ili uvođenje sankcija Rusiji; to je „udar na vladu“ i „takav nam predsednik ne treba“ jer je „opozicija umesto da bude podrška kabinetu u Nemanjinoj 11“. To što je taj kabinet u Nemanjinoj opozicija Srbiji, koja joj neprestano nanosi udarce, i što bi možda trebalo da bude podrška predsedniku Srbije, koji kakav god da je, još uvek ima veći legitimitet od Vlade samom činjenicom da je, za razliku od nje, neposredno izabran, „Kurir“ naravno ne navodi.

Zato, kada se vidi ko, kako i za šta sve napada Nikolića, ovaj vrlo lako može ojačati u očima onog još uvek većeg dela naroda koji ne pristaje na priznanje Kosova ili na okretanje protiv Rusije. Naspram Vučića, koji otvoreno, bez ikakve dileme i rezerve, demonstrira svoju servilnost prema EU, i njegovih blatoida koji mu služe kao medijska pljuvaonica, čak i Nikolić može delovati kao (veliki) patriota. Naročito kada krene da se busa u patriotske i proruske grudi kao u intervjuu „Večernjim novostima“: „Ne bih učestovao u vlasti koja bi priznala nezavisnost Kosova i koja bi merila hoćemo li više evra dobiti ako ga se odreknemo. Vlada ne mora da pođe za mnom. Pošla bi za svojim Ustavom, interesima i raspoloženjem građana Srbije, čašću, moralom.

Među ljudima koji nešto znače u srpskoj politici ne vidim nijednog koji bi zbog bile koje šargarepe priznao Kosovo i odrekao se svih žrtava koje su naši preci podneli zbog Kosova. Istovremeno bismo se odrekli svega onoga što nas čini Srbima...Kad pre vremena prekinete pupčanu vrpcu, ko ima veće štete, majka ili dete? Srbija ne uvodi sankcije Rusiji zato što bi sebi prekinula pupčanu vrpcu i imala bi ogromne štete. Mi sa Rusijom ne možemo nikada da prekinemo odnose. Ne samo što bismo bili suočeni sa velikom ekonomskom štetom, nego bismo izgubili obraz za sve vremena...Akcija je sinhronizovana. Dalekometni cilj je rušenje cele Srbije. Ovakav predsednik nekome smeta. Možda je razlog to što ne želim da priznam Kosovo ili da raskinem odnose sa Rusijom, ni po koju cenu. Možda nekome treba predsednik koji neće biti toliko jak u narodu“.

Sve su ovo rečenice koje bi potpisao svaki iskreni patriota. Ali kada ih izgovora neko poput Nikolića, jasno je da one zvuče licemerno i pritvorno. Ipak, to što je jasno nama, ne mora biti jasno većini građana, pa i onim patriotski orijentisanim. Više puta se pokazalo da su naši birači nažalost lakoverni i podložni obmanama i manipulacijama, što su politikantski demagozi i sofisti znali da iskoriste. Utoliko pre što možemo očekivati da će Nikolić imati dobar prijem i podršku kod nekih značajnih medija, kao što su „Politika“, „Večernje novosti“, možda RTS i još neki. Vrlo je moguće da on počne da se medijski promoviše kao najprihvatljivija varijanta unutar (eks)radikalskog trougla, kao „razumna“, „umerena“ patriotska opcija, naspram  „ekstremiste“ Šešelja i „suviše prozapadnog“ Vučića.

Da nam se ne bi ponovila situacija sa Koštunicom, koji je takođe bio jedno vreme proglašavan za „zlatnu sredinu“ između dva ekstrema, Šešeljevih radikala i Đinđićevih i Čedinih (liberal)demokrata, da se Nikolić ne bi slučajno nametnuo kao „žrtva Zapada“, „ljubimac“ Rusije i „branitelj“ i „spasilac“ Srbije, i na taj način patriotski rehabilitovao urkos svom dvoipogodišnjem a(nti)nacionalnom delovanju, da sve to ne bi dodatno zamutilo političku scenu i sabotiralo preko potrebno oslobođenje Srbije, ova opasnost ne sme da se potceni, i autentični patrioti i patriotska opozicija moraju imati za nju unapred pripremljen odgovor. Isto važi za potencijalno igranje na kartu Dačića koji se tu i tamo p(r)otura kao „ruski čovek“, ali on nije trenutno naša tema. Ni Nikolić Ni Dačić nikako ne smeju izaći kao dobitnici procesa zaoštravanja odnosa na relaciji Zapad-Rusija-Srbija.

S obzirom na ovo, čini se da je Šešeljeva taktika koja stavlja naglasak na frontalni napad na Nikolića, a ne Vučića, smislena i opravdana. Time bi Šešelj mogao da postigne dva cilja, uz taktičko izbegavanje otvaranja fronta spram Vučića koji je trenutno svakako najjači igrač od sve trojice. Prvo, znatno otežava Nikoliću pokušaj da se patriotski „pročisti“ i tako „opran“ pojavi kao značajan kandidat na novim predsedničkim izborima. Na tim izborima mora jasno da se suprostave nacionalna i izdajnička opcija, a Nikolić, koji je nacionalnu čast i predsednički autoritet odavno izgubio, na njima ne bi smeo da dobije drugu šansu. Drugo, sa dodatno iskompromitovanim i degradiranim Nikolićevim predsedničkim statusom, Šešelj ubrzava sam proces sazivanja novih predsedničkih izbora,  na kojima se gotovo sigurno kandiduje. A predsednički izbori su se u Srbiji pokazali kao važniji od parlamentarnih, čak kao presudna stvar za (velike) promene u formiranju vlasti. Podsetimo se, 2000. godine je koalicija SPS-JUL-SNP Crne Gore dobila dovoljno mandata da formira saveznu vladu, ali je Milošević izgubio (stvarno ili lažirano) predsedničke izbore, što je dovelo do potpunog preokreta na političkoj sceni tj. preuzimanja vlasti od strane DOS-a ne samo na saveznom nego i na republičkom nivou. A 2012. godine su dotadašnji koalicioni partneri DS i SPS imali dovoljno mandata da ponovo formiraju vladu, ali je Tadić izgubio predsedničke izbore, nakon čega su demokrate otišle u opoziciju. Nešto slično stoga može da se desi i u budućnosti, i zato Šešeljevi udari prvenstveno na Nikolića deluju, bar s obzirom na dosadašnje političko iskustvo, racionalno.

Šešelj u svakom slučaju ima veći politički rejting nego SRS, naročito ako uđe u drugi krug predsedničkih izbora, kao što je i Nikolić 2012. imao veći rejting od SNS. A čak i ako na njima pobedi, a SRS ne formira vladu, sa pozicije predsednika Srbije imaće dosta prilike i prostora da sabotira eventualnu dalju izdajničku politiku vlade. U svakom slučaju, to će činiti mnogo iskrenije i revnosnije nego što od Nikolića ikada možemo da očekujemo.