Srpski izborni ring – loša praksa vs. dobra norma

Izborno pravo u Srbiji uređeno je Ustavom, zakonima i podzakonskim propisima. Ocenjujući zakonitost izbornog postupka, koji se proteže od raspisivanja izbora pa do objavljivanja konačnih rezultata, zapravo se upoređuje konkretno pravilo (norma) sa praksom - određenom radnjom. Najviše „materijala“ za takvo upoređivanje ima u podzakonskim, „tehničkim“ propisima koje donosi organ koji organizuje izbore, izborna komisija. U Republici Srbiji na republičkom, pokrajinskom i lokalnom nivou vlasti, postoje izborne komisije koje donose pravila i uputstva o izborima. Na dugom izbornom putu od tih pravila izdvajam radnje brojanja i sabiranja. Znati sabirati je neophodan, ali naravno ne i dovoljan uslov zakonitosti izbora. Na poslednjim, „đurđevdanskim“ izborima (2012) naveliko se grešilo već na tom osnovnom i jednostavnom koraku. Da li to nećemo ili ne znamo valjano da brojimo i sabiramo? Ne potcenjujem, pitanje je retoričko.   

Nad đurđevdanske izbore natkrila se i još stoji sumnja da je praksa bila suprotna zakonskoj i podzakonskoj normi. Izbore je jedan broj učesnika proglasio nezakonitim, ali su ih državni organi kao zakonite i konačne objavili. Da izborna borba ipak nije završena, govore podnete krivične i druge prijave, kao i najave političara da će se izborni postupak preispitati.

Između ostalog, ono što bi moralo da bude preispitano je put izbornog materijala nakon završetka glasanja. Na početku tog ugrubo, kako sledi, opisanog puta, zapisnik o rezultatima izbora potpisuju predsednik i svi članovi biračkog odbora. Potom zapisnik i drugi izborni materijal spakovan u zapečaćene koverte i vreću za odlaganje izbornog materijala, prenose najmanje dva člana biračkog odbora i predaju izbornoj komisiji (opštinska/gradska). Doneti izborni materijal pregleda i zaprima predstavnik (član) izborne komisije, sačinjava se zapisnik o primopredaji i ako nema primedbi i sumnji, član komisije će uneti podatke o rezultatima izbora u bazu podataka. Po završetku eventualnih postupaka po prigovorima i žalbama u vezi sa izborima, izborna komisija objavljuje izveštaj o ukupnim rezultatima izbora. Konačni rezultati svih izbora objavljuju se u službenim glasilima.

Izborni materijal sa biračkog mesta nije predat izbornoj komisiji, već je po završetku glasanja ostavljen tri sata bez nadzora ijednog člana biračkog odbora. Čl. 40 (1) Pravila o radu biračkih odbora za koordinirano sprovođenje svih izbora raspisanih za 6. maj 2012 (Sl. glasnik RS, br.29/12) nalažu da se izborni materijal po utvrđivanju rezultata glasanja predaje izbornoj komisiji „bez odlaganja“.

Izborni materijal je izbornoj komisiji predalo neko neovlašćeno lice. Čl. 38 st. 2 Zakona o lokalnim izborima (Sl. glasnik RS, br, 129/07...54/11) glasi: „O primopredaji izborne dokumentacije sastavlja se zapisnik koji potpisuje predstavnik izborne komisije i najmanje dva člana biračkog odbora koji su predali izbornu dokumentaciju.

Zapisnik o rezultatima izbora na biračkom mestu je naknadno prepravljan i precrtavan ili je čak predat nepopunjen ili su izmenjeni brojevi na zapisniku koji označavaju broj neupotrebljenih glasačkih listića, ukupan broj glasalih birača, broj važećih listića itd. Čl. 34 (1) Pravila glasi: „Čim utvrdi rezultate glasanja, birački odbor čitko popunjava zapisnike o radu biračkog odbora u koje, pored ostalog, upisuje: (...) broj neupotrebljenih glasačkih listića (...); broj birača koji su glasali (...); broj važećih glasačkih listića (...)“.

Odbijanje da se u zapisnik biračkog odbora unesu primedbe i mišljenja. Čl. 36 st. 2 Zakona glasi: „ U zapisnik o radu biračkog odbora unose se i primedbe i mišljenja članova biračkog odbora (...) kao i sve druge činjenice od značaja za glasanje“.

Čak i u samom izveštaju o ukupnim rezultatima izbora ima nepravilnosti - broj birača koji su glasali veći je od broja glasačkih listića u glasačkim kutijama (gde su završili glasački listići tog „viška“ birača – jedino da su ih neki birači odneli kućama?!). Ove netačnosti se otkrivaju i ispravljaju „logičko-računskom kontrolom“ (čl. 26-39 Pravila), no izgleda da je i ona zakazala. Zakon ne reguliše ovakve već obrnute nejednakosti: „Kada se utvrdi da je broj glasačkih listića u glasačkoj kutiji veći od broja birača koji su glasali (...) glasanje na tom biračkom mestu se ponavlja“ (čl. 35. st. 9).

O izgubljenom i na ulici prikazanom izbornom materijalu već je dosta govoreno. Tamo mu mesto nije jer po čl. 75 st. 4 Uputstva za sprovođenje izbora za narodne poslanike Narodne i izbora za predsednika Republike, raspisanih za 6. maj 2012. godine (Sl. glasnik RS, br.29/12) „(...) opštinska/gradska izborna komisija preuzeti izborni materijal odmah predaje koordinatoru Republičke izborne komisije (...)“.

Nabrojane nezakonitosti su deo su nekog, meni nepoznatog, ukupnog obima. One izazivaju dve nevesele pomisli o sukobu naše izborne norme i prakse. Jedna je da li u Srbiji uopšte postoji dovoljno znanja da se sprovedu zakoniti izbori od početka do kraja? Recimo, vrši li se odgovarajuća obuka članova biračkih odbora? Druga, još ozbiljnija misao proizlazi iz pitanja da li imamo dovoljno morala (poštenja) za zakonite izbore. Pravna norma uz koju nema volje da se zakonito primeni, ne znači mnogo.

Ostaviti ove izbore pod senkom nezakonitosti i amoralnosti znači napraviti još korak dalje od pravne države. Sve do konačnog, po biračko pravo i suverenitet naroda fatalističkog stava da se „na izborima nešto odlučuje sigurno bi bili ukinuti“. A i čemu izbori ako su nezakoniti.