недеља, 24. новембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > Постизборна грозница и "нада која побеђује искуство"
Политички живот

Постизборна грозница и "нада која побеђује искуство"

PDF Штампа Ел. пошта
Милан Живковић   
среда, 26. март 2014.

Чему толики жал за јаком демократском опозицијом? Шта би то „јаких“ 124 њих могло више да уради у парламенту него што може садашњих 93? Мисли ли ико да би оних жељених 124 били уједињена опозиција и да већина међу њима не би кокетирала са Победником и нудила своје добре услуге? Законе, резолуције и сличне одлуке доноси већина у Парламенту и сасвим је свеједно колико је велика та већина. А Победнику двотрећинска већина није потребна још дуго. Није ваљда луд да после овакве победе саставља двотрећинску већину и мења Устав. Нови устав – нови избори. А ти нови избори неће донети тако лак плен као ови, јер ће тада гласачи ваљда већ схватити да ли стварно живе боље или су још једном лаковерно поверовали у шарену лажу.

Друго, да ли ико од СПС очекује да буде опозиција? Та партија је већ двадесетак година власт или у противприродном блуду са влашћу (осим пар година после 2000. кад су се умирили, да не би били почишћени заједно са њиховим дотадашњим вођом). НДС, са Микијем Ракићем на челу колоне, тешко да може да буде опозиција свом безбедносном партнеру. Странке мањина, по природи своје егзистенције, гледају да се умиле режиму не би ли изборили неко додатно право за своје нације. Остаје ДС. Али, иако су на старој адреси, они су као јавно предузеће у перманентном реструктурирању. Нису још ни нову личну карту карту (тј. сопствени идентитет) направили.

Надам се да ће све губитничке странке, кад анализирају резултате ових избора, бити довољно паметне да закључе да нису поражене у марту 2014, него у мају 2012. А пре две године су поражени не због корупције и неодлучности, већ зато што су корупција и неодлучност довеле до лошије економске ситуације државе и грађана. Пре десетак дана је само потврђено оно што је чињенично стање већ 22 месеца. На исти начин на који је (ЕУ-САД-Русија-Вучић) Бриселски споразум само оверио (НАТО-Русија-Милошевић) Кумановски споразум и потврдио да КиМ није део Србије. Ако је СНС-СПС влада бар нешто јасно артикулисана, онда је то да не гајимо наду да ћемо задржати КиМ него гајимо наду да ћемо живети боље. Знамо да „нада увек побеђује искуство“.

Ко каже да само политичке партије треба да буду опозиција режиму? Ипак, оно мало политичке опозиције у Скупштини има довољно могућности да искаже свој критички став. Не мора њих 124 да галами, довољно је да бар неколико њих говори сувисло и своје аргументе потврђује чињеницама. Медији ће ваљда остати бар оволико слободни колико су и данас. (А и ако не буде тако, није велика штета, јер све што ваља у медијима једва може да попуни једну добру редакцију.) Синдикати ће ваљда схватити већ једном да је у односу на њих држава исто што и послодавац – у најбољем случају партнер, а у најгорем противник. Ваљда ће и стручна јавност скинути са себе Бендину стигму, престати да буде слушкиња власти и почети да указује гласачима на погрешне ставове и поступке владе. Невладин сектор ће ваљда, под патронатом ЕУ, бити ангажованији у анализи стања у друштву.   

Истина је, међутим, да једина стварна и најопаснија опозиција режиму јесу грађани. Исти они грађани који су, руковођени надом и емоцијама а не разумом и скепсом, изабрали овог Победника. Они једини, штитећи сопствене интересе, могу да буду коректив режима. Невоља (или срећа) је у томе што се просечни грађанин много више плаши немаштине него тираније. То се није променило још од времена Аптона Синклера до данас. Ни у Америци, ни у Русији, Ни у Кини, ни у ЕУ, па ни овде код нас. Ако је искрен, просечни грађанин/гласач ће вам рећи да му је важније да прима редовну и солидну плату, да може да се лечи и школује децу, да може да купи неку нову машину... него што му је важно ко влада и да ли тај што влада поштује демократске институције и процедуре. Током двадесетог века такав став просечног грађанина довео је до катастрофа. А у тим катастрофама највише је страдао управо тај просечни грађанин. И опет – „нада увек побеђује искуство“.

Видећемо како ће се ствари одвијати код нас. Да ли смо из очаја гласали за наду, а не против оних или за ове? Да ли је ово стварно почетак промене набоље, како тврди Александар Вучић? Или је у праву Ема Голдман кад каже – „да гласање стварно може нешто да промени, врло брзо би било проглашено нелегалним“.

Кад сам се после вишегодишњег избивања из Милошевићеве Србије вратио у зиму 1996/97, у шетњи сам срео пријатеља. Зачуђен што ме види, пријатељ ме је упитао: „Шта ти, бре, би да се враћаш?“ Без много размишљања, рекао сам: „Дошао сам овде да умрем.“ Пријатељ није могао да сакрије поглед пун изненађења и самилости. Да бих избавио пријатеља из непријатног осећаја, брзо сам наставио: „Дошао сам у Србију да умрем зато што овде све долази касније.“ Скоро двадесет година касније, ево ме и даље и живог и здравог, а онај „просечни грађанин“ и ја и даље стојимо на трамвајској станици и чекамо онај закаснели трамвај звани „Жеља“. 

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер