O uzrocima poniženja sa srebreničkog mezarja

Tužna slika o izgonu predsednika Vlade Srbije sa groblja u Potočarima puna je političkih poruka. Svakojake analize bave se informacijama da je srpski premijer tamo morao ići jer su tako odlučili drugi („umolili ga“), da je organizovano napadnut sa namerama poniženja, osvete, čak i ubistva, da je napad prirodna reakcija na srpsko „nepriznavanje genocida“ ili ruski veto na „britansku rezoluciju“ i dr. Ali ključno pitanje ovim povodom ipak je: kakva je to naša država danas i koja joj je budućnost ako predsednik Vlade, trčećeći, spasava živu glavu sa istorijske posete Srebreničkom mezarju? Sve uz direktan prenos za svetski auditorijum (pade mi na pamet - pošto je uživo odgledan Gadafijev „spontani“ smrtni linč, država Libija je nestala). A vlast godinama kao svoj prvi plus ističe veliki ugled koji Srbija uživa među prijateljima sa svih strana. Nešto tu ne štima.

Politika svetskog vladara (SAD), negovih saveznika i poslušnika prema Srbiji istovrsna je od vremena predsednika Slobodana Miloševića do danas. Za vladare sa Zapada poželjan si na mestu predsednika države ili premijera sve dok činiš njihovom političkom, vojnom, ekonomskom i kulturnom interesu. Ali uz igru po njihovim notama, paralelno teku pritisci i kritike. Javno se, u jednom periodu, čelnik srpske vlasti pohvaljuje od strane ambasadora, (pod)sekretara, portparola, medija, ređe ministara, a istovremeno - tajnim komunikacijama - isti ti ga kritikuju, pritiskaju i ucenjuju.

Kada, pak, javno negoduju, potajno paralelno šalju poruke podrške. I tako naizmenično, sve dok ne ocene da od premijera ili predsednika države više ne može biti koristi. Tada se svakolike aktivnosti planiranja, finansiranja, propagiranja i organizovanja usredsređuju na izbornu pobedu ili revolucionarni prevrat (već prema datim okolnostima) u korist novog zapadnog miljenika.

Primer „ljubavi i mržnje“ prema Miloševiću je u tom smislu poučan. S početka podržan kao reformator socijalističkog (ili omrznutog im komunističkog) političkog sistema u socijaldemokratski kapitalizam (poput švedskog), stručnjak zapadnjačkog profila koji je držao da ekonomija treba da vodi politiku, ličnost sa darom (harizmom) da se intimizira sa običnima i slabima, „garant stabilnosti“ brže-bolje je pritisnut sankcijama (koje nisu ništa drugo do vid genocida). Po isteku „roka trajanja“, Milošević je postao žilav neprijatelj čiju zemlju treba bombardovati (NATO agresija, 1999). Ali čak i kao politički otpisan, držan je i palikućom i vatrogascem kome je Klintonova administracija (a posebno Ričard Holbruk) posvećivala ključnu pažnju. Sve dok deo opozicije nije dovoljno ojačao za „petooktobarski prevrat“ (2000).

U zaključcima se ne gubi ništa ako preskočimo 15 godina i osmotrimo ovu manju, nemoćniju, siromašniju i bezvoljniju Srbiju i njenu vlast. Pred njom raste brdo novih, preteških zahteva, često u obliku uljudnih, diplomatskih molbi. Povući se iz sopstvene južne pokrajine, „normalizovati odnose sa Republikom Kosovo“, imperativno nastaviti beskrajnim „evropskim putem“, uvesti - iste onakve - sankcije Rusiji, povoljno prodati strancima sve što je iole valjano ostalo - i poljoprivredno zemljište naravno, iznova pokajnički otići u Srebrenicu...

Neiscrpan je broj takvih ucena na koje vlast pristaje ne bi li dobila nešto javne političke podrške i finansijske pozajmice. Istovremeno, iza kulisa, dok peščani sat curi, Vlada se kritikuje zbog nedovoljno „transparentnosti“ (sic!), finansiranja javnog medijskog servisa i manjka „medijskih sloboda“, podrške Dodiku, napredavanja Šešelja, vojne parade „za Putina“, nepriznavanja „presuđenog genocida“ i čega sve još ne.

Opet je sve personifikovano, kao za Miloševićevog vakta, u „harizmatičnom“ premijeru Aleksandru Vučiću. Narod ga trenutno većma voli, a Zapad podržava i kradomice kritikuje. Ne interesuje ih živi li on za politiku ili od polititike (M. Veber), već da li ima razumevanja za njihove interese. A ako se promeni ili kad se „potroši“, poradiće se na političkoj promeni kojom se nastavlja tamo gde on stade. Samo što nastavak hoda tim stazama i bogazama nosi još veća poniženja nego što beše ono sa Mezarja. A i ne nazire se da je tu ičega dobrog za naš napaćeni narod i posrnulu državu.       

Autor je član Srpskog pravničkog kluba