Мученик и неверници

Свака истина је једнострука. Зар то није лаж двострука?

                                   Ниче

У новој 2016. години премијер Александар Вучић је обрадовао јавност својом изјавом да ће година која је пред нама бити боља. То би онда значило да је ова, која је за нама, била добра и успешна. Он даље наводи да очекује да ће у 2016. години БДП да буде већи од два одсто и да би он био незадовољан сваким другим резултатом.

Поред тога, како смо до сад имали прилике више пута да чујемо, он не може а да се не осврне на хајку која се води против њега и његових људи и сарадника. Каже да је у питању борба за власт и да су неки незадовољни јер су остали без свог дела колача, и да свако ко на телевизији каже нешто позитивно о њему и његовом раду, бива нападнут. Да ли то значи да власт не сме да буде критикована?

У оваквој реторици премијера Вучића се по ко зна који пут мешају патетика и чињенице, стварност и фикција, а све зарад тога да се што успешније обмане јавност да само он  ради праву ствар, и да свако ко трвди супротно, јесте злонамеран, па чак и љубоморан.

Да би се то боље разумело, покушаћу да се осврнем на неке његове политичке и демагошке приче из претходне године, које нас, нема сумње, очекују и у овој години.

Наиме, начелна предрасуда по питању односа истина-лаж је та да је лаж нешто што је у самој основи супротно истини, и да између та два језичка конструкта нема додирних тачака. То јесте тако када је у питању однос истина-неистина, што је у домену логике, док је однос, или боље рећи преплетај – истина/лаж и лаж/истина морално питање и упућује на експериментисање и деформисање истинитог садржаја, и стављање истине у служби преваре, без чега и нема успешне манипулације. То се углавном ради тако што се врши инверзија садржаја, или скретањем пажње са целине на један њен део (такође истинит), коме се – у односу на целину – даје предност и значај, или тако што се говори о неким општим темама, и онда се прича даље шири у што већу апстракцију, где се и губи свака веза са стварним садржајем.

Лик и делање премијера Вучића то и доказују: да је лаж увек у спрези са истином, да са њоме стално кокетира, потврђујући и оно што је још Ниче рекао, да ко не зна истину, не може да лаже, и да је важније питање ко говори истину, од питања шта је истина.  

Рецимо, када су га недавно поједини политичари из тзв. опозиције (некадашњег ДОС-а) прозивали што је примио бившег премијера Велике Британије Тонија Блера, његов одговор је, у наступу беса, био да га за тај дипломатски потез нападају исти они који су некада сарађивали са тим истим Тонијем Блером.   

Ово је, свакако, истина, и томе се на први поглед не може ништа замерити. Међутим, та је истина само делимична и самим тим, манипулативна „истина“, те у својој суштини, лаж. Премијер се, наизглед, вешто брани и правда своје политичке потезе, враћајући лопту на своје политичке противнике, али ништа не каже о томе да је у оно време, он био један од најжешћих противника такве проевропске политике. Ако је он променио идеолошку позицију, зашто не би и други? Ако је некада таква политичка веза била, по њему, погрешна и симбол вековног издајства („од Бранковића до Ђинђића“), нека и објасни шта се то променило у његовој перцепцији политике и њега нагнало на промену.

У ТВ емисији Ћирилица, разговарајући са Миомиром Марићем, наш премијер отвара прешироку палету лажи, да човек просто и не стигне да размисли о једној, јер већ, ево, стиже друга. Али ограничићу се само на оне, по мени, најкрупније. Рецимо, слугански новинар Марић снисходљиво и патетично изражава тугу што 5. октобар није успео да оствари своју мисију у српском народу. Народ је, забога, мало заостао и нема слуха за провејавање духа слободе и напретка. Да не наводим опет која су премијерова политичка начела по том питању била тада, већ ћу само рећи да се обојица надају да је то само питање времена, и да народ са правом није стрпљив и нема поверења, јер живи тешко.

Међутим, упорно се потискује то да је 5. октобар можда баш успео, јер је таквих „петих октобара“ већ више пута било у свету, где је немали број неразвијених земаља укалупљен у транзиторни ток, као и наша земља, да би временом постала зависна друштва неолибералног капитализма и тржишног фундаментализма. Не помиње се, такође, ни то да није свака транзиција транзиција, већ да их има више типова, док се овде, по многим теоретичарима, ради о тзв. регресивној транзицији, где мањина бива све богатија, а већина све сиромашнија.

Даље, када говори о напретку Србије, наш премијер се позива на наше младе људе, на њихово образовање и студирање, и жустро додаје да свако мора поштено да учи и ради, да би тако осигурао бољи просперитет своје земље и своју личну добробит. Ово је, како видимо, једна општа изјава, и њој се још теже може било шта приговорити. Али, да се било ко приупита: А ко није за то да се млади школују, и да им се то школовање исплати? Да ли премијер Вучић ту алудира на свога епигона Небојшу Стефановића? На нашег председника Томислава Николића, који још увек не зна тему свог мастер рада? О докторату министра унутрашњих послова Стефановића су се огласили многи професори универзитета који су у својим текстовима децидирано и детаљно доказали сваку научну (и теоријску и емпиријску) некомпетентност овога рада – од неиспуњавања норме што се тиче броја фуснота, преко методолошке неписмености, све до тога да је рад, добрано, плагијат, који је уз то одбрањен пред свега два члана комисије.

Све то није нагнало премијера да се мало више позабави тиме, а министар Стефановић је на једном званичном скупу навео нечије речи, рекао чије су, и додао кроз смех: „Ево, да ме не оптужују да опет неког нисам цитирао“ након чега је уследио аплауз. Овим се само деградира школство једне земље, прави пародија од образовног система, свакако и од државе која има такву власт, потврђујући истинитост оне крилатице: „Доћи ће време када ћемо сви писати књиге, али их нико неће читати.“

С тим у вези, премијер се не обазире ни на проблем образовног система у Србији, то јест, имплементације Болоњске декларације, о чему се навелико пише и говори по целој Европи, као о инстант образовању и тривијализацији високог школства, што за циљ има само репродукцију јефтине радне снаге у, социолошки речено, белим крагнама; да је по многим западним теоретичарима Болоња нус-продукт капитализма где доминирају маркетинг, такмичење у скупљању бодова и формирање фах-идиотизма; конструисању псеудознања које је подобно корпоративним агенцијама и мултилатерарним компанијама у свету, док је код нас у питању шпекулација страног капитала, што спроводе компрадорске елите (послушна група транзиторних власника једне државе); о неким радовима домаћих аутора са тзв. дубинским интервјуом, где професори и асистенти отворено причају о тоталном срозавању критеријума, само да би се повећала образовна квота у Србији, итд.  

Али зато даје себи слободу да квалификује ко је елита у Србији, а ко не.

Дно срамоте се дешава онда када се потегне питање његове безбедности и онога што се десило у Сребреници, приликом његове посете. Марић, више снисходљиво неголи благонаклоно, подсећа премијера шта му се тамо (и не само тамо) десило, и како је он из тих ситуација излазио као победник, иако му је била намењена „сачекуша“ која је требало да буде на штету Србије, и његову штету, такође. Марић овде имплицитно изједначава једног човека са целом државом (L’Etat, c’est moi), док на ту опаску премијер креће полако да говори о својој храбрости, и за почетак наводи то да кад су „демократе“ дошле код Владе Србије и скандирали против њега, он се нимало није уплашио. Све је он то мирно посматрао са прозора.

Ово је једна типична изјава, тачније манипулативна форма једнога вође, а то је да свакога ко није на његовој страни, мора да позиционира и категорише – било да су то „демократе“ (Жути), било неки ектремисти, могући терористи или страни плаћеници који раде против интереса земље којом он влада, а свих њих се он не плаши нимало. Тиме у други план пада садржај поруке, а преовладава њена форма, која би, у овом случају, требало да долази од човека који све држи под контролом, нема страха, воли свој народ и спреман је за њега да залегне, тако да се његова реторика вреднује на основу тога што то говори он, а не на основу чињеница. А чињенице су те да је добар део народа против њега, и да то што су скандирале „демократе“ говоре и људи широм Србије, од приватних разговора, преко аналитичких и новинских чланака, све до друштвених мрежа.

За случај у Сребреници премијер каже да када су полетеле флаше и каменице на њега, нормално је да људи из обезбеђења махинално спусте главу, док он то намерно није хтео. Спустио је главу, каже, само испред споменика жртвама, где је било време и место за то. На овом месту он себе издваја, тачније, обоготворује свој значај харизматског вође, који сво бреме, страдање и грехе једне земље, и једног народа, носи на својим плећима.

Све ово, поред те митологизације његове личности, има за циљ и то да у народу произведе страх, и пред народом оправда репресију која постоји у земљи, а чија функција није безбедност грађана, већ стабилизација власти и status quo.