"Моја Србија" и продужетак агоније српског друштва и државе

Променило се стање на фронту, то говори најава формирања нове политичке организације, радно назване „Моја Србија“. У њу је планирано да уђу постојећи вршиоци власти у Србији и то као у каубојским филмовима - да прескоче у пуној брзини. Тако планира власт, а шта ће бити у пракси то ћемо видети јер грађани Србије још нису рекли своје. Најављено престројавање је једна од првих рефлексија догађаја у Украјини на политичку сцену Србије, и сигнал да се очекује да ће на суве ливаде до земље опустошене Србије ускоро пасти жишка кадра да направи пламен који ће променити екосистем у коме живимо.

Постало је дегутантно посматрати довијање Агенција (политичари у Србији су њихови спикери) да оправдају суманута кадровска решења на најважнијим местима ове државе или безбројна кршења закона од стране вршиоца власти. На пример, Александар Вучић је најавио да ће нова Председница Владе Срије Ана Брнабић бити „само две године“, најављујући за тада нове изборе. Његова изјава је најпре алат контроле штете усмеравајући народно мишљење у правцу: „Хајде немојте се бунити што је Ана Брнабић Председник Владе, што је трећи пут на том месту, и онако неће бити цео мандат!“. Време је да се постојећа политичка сцена освежи, препакује и крене ка систему који је разумљивији онима који регулишу овај сегмент у Србији. Потребан је „практичнији“ систем којег је лакше контролисати јер има много мање променљивих – двопартијски систем. Толико су уложили у актере на политичкој сцени да им се није лако, чак ни након 20 година раубовања, одрекнћи. У овом тренутку, организује се промена политичког система, али са истим људима. Исти људи ће стајати под другим заставама или седети у истим радњама само са другим називима фирми изнад улаза.

Припрема за одбрану окупиране територије. Више од 20 година смо бомбардовани причом да „Европа нема алтернативу“. Та прича је толико пута прана и поново коришћена да је постала толико танка да се са њом ништа више не може прекрити. Међутим, током свих ових година нико није смео поставити дилему „Запад или Србија“. Одговор се „знао наизуст“ а то је Запад. Све шта се чинило, а чинило се много против државе Србије и грађана, је правдано жртвом за улазак у Европску унију „кол`ко сутра“. Сада, када су се снаге на терену промениле постало је јасно да позиција брутално наметнутог циља ка коме се гура наше друштво почела климати. Народ је неопозиво окренут ка Русији па и по цену новог страдања. Стога је потребно хитно мењати тактику окупације и узети у калкулацију нови фактор који је већ иза суседног брда, и чији мирис ветар промена је већ донео.

У објавама и изјавама у вези „Моја Србија“, које су очигледно кројене у некој од агенција, често се користи: „ако Вучић сматра“, „за које Вучић сматра да су својим деловањем нанели штету имиџу странке“. Сви знамо да су све одлуке које је доносио СНС биле само из главе председника странке! Ко је онда једини допринео тако лошем имиџу странке? Па онај ко је командовао организованом политичком групом – Александар Вучић!

Заузимање простора који се формирао у јавном мњењу Србије. Формирањем два политичка блока између којих је пустиња, и бруталним наметањем падобранаца на политичкој сцени који немају утемељење у народу, дошло је до болесног стања у друштву. Народ је био принуђен да све актере политичке сцене „излучи“ из себе и полако гура ка периферији тела. То су показали избори јер власт, како би одржала илузију политичког система, је морала да намиче гласове не само за себе већ и за опозицију. Сада тај новоформирани простор чистоће и здравља (који је створио организам народа), постао је привлачан вирусима и бактеријама који се боре за живот.

Стварање „шума“ у јавном мњењу. У случају да се, упркос изгладњивању и батинашима, међу грађанима изроди изворна организација која заузима поменути простор чистоће и здравља, корисно је направити „шум“ који ће да има сличну фрекфенцију, како би се неизвежбано ухо могло упецати. Државни и страни „независни“ медији ако помогну тако што „шуму“ дају простор (а изворну организацију покрију ћутањем и тишином) успех је скоро потпун.

Они се воде логиком „ако постоји ваља деловати а ако не постоји није лоше инсталирати“. Стога, након две деценије Западно-центричног система намеравају да инсталирају „Србо-центрични“ систем, али поново у њихову корист. Рачунају да инсталацијом дилеме „Србија или Русија“ грађани Србије не би требали имати дилеме, да ће остати при својој домовини и тако сами себе одвојити од везе према Русима. Иначе, дилема „Србија или Русија“ у пракси не постоји, али то западном оку пролази кроз рецепторе, и они то не виде на исти начин као и ми. Зашто ово питање није постављано више од две деценије док је на менију у Србији било само једно јело – „Запад или смрт“ знате и сами. У калкулацију овај пут улази још једна струја која мора да буде под њиховом контролом: „Сви Срби у једној држави“. Ваља им све те струје које постоје и које ће се родити држати под контролом. Како то најбоље чинити? Формирати организацију која ће да артикулише јасне захтеве и интересе грађана у правцу који странцима одговара.

У објавама и изјавама у вези „Моја Србија“, које су очигледно кројене у некој од агенција, често се користи: „ако Вучић сматра“, „за које Вучић сматра да су својим деловањем нанели штету имиџу странке“. Сви знамо да су све одлуке које је доносио СНС биле само из главе председника странке! Ко је онда једини допринео тако лошем имиџу странке? Па онај ко је командовао организованом политичком групом – Александар Вучић!

Покушавају да нађу чисту воду или свежа крв, којом ће се прочистити мрак и муљ накупљен након деценија вођења ужасне политике по државу и грађане. И они су свесни да ће мало људи се „упецати“ на овај пројекат-подвалу: грађанима је доста терора Радикално-Напредњачког картела и њехових деривата. Стога ће аутори овог пројекта се определити за промену назива фирме, слогана, преуређење излога, промене инвентара, столњака и евентуално ће убацити понеку нову конобарицу. Људи који одлучују и они који извршавају наређења ће остати исти.

Решавање проблема у друштву који би чак захтевали жртвовање политичке организације или појединца су немогући. Знамо ко и како формира јавно мњење кроз медије и друштвене мреже

Страшно је у да се Србији власт мења и модфикује са новим околностима у држави и свету, док опозиција наставља „све по старом“ већ више од две деценије. Уместо да опозиција има покретљивост и операбилност (јер нема терет вршења власти и тантијема), она се закључава у идејна и персонална решења. Уместо да се опозициона политичка организација модификује тако да буде прихватљива што већем броју грађана (без губљења идентитета наравно), она покушава да мења грађане према својим виђењима. Ко одбије, у одбани привилегија и прихода, бива одмах засут непримереним надимцима и епитетима. О овим проблемима више не треба да размишља опозиција, већ они који их помажу, финансирају, организују и држе полумртве на политичкој сцени Србије.

Наше друштво се само котрља. Данас у Србији, смерница за деловање политичара се добијају мерењем јавног мњења а не из предизобрног програма, дугорочним плановима државе или друштва (који више и не постоје). Решавање проблема у друштву који би чак захтевали жртвовање политичке организације или појединца су немогући. Знамо ко и како формира јавно мњење кроз медије и друштвене мреже. Стога, интересовања грађана, који се појављују у анкетама и анализама, а која се узимају као параметри за одређивање правца деловања политичара, су само прикривени утицај агенција и центара који су изван Србије. Наше друштво се само котрља и у то се постојеће политичке партије и појединци мало мешају (осим у деловима где се распоређује јавни новац). Постојање политичких организација које плаћају грађани Србије а које не раде ништа друго него се брину само о себи по било коју цену захтева хитну акцију. Овако даље не може и не сме!

 Ко може уопште да постоји у политичком простору државе која је окупирана, да има новца и ресурса да контролише све аспекте јавног живота? Сигурно не појединци и организације које су против окупације!

Направи монопол на политичком тржишту и ради шта хоћеш. Постоји много способних грађана који нису у могућности да се организују јер немају новац (за трошкове функционисања организације нити новац да напусте своје тренутна запослења) да се у потпуноти посвете политици. Једини који имају новац за политичко ангажовање у Србији данас су управо аутори новог политичког пројекта. Ко може уопште да постоји у политичком простору државе која је окупирана, да има новца и ресурса да контролише све аспекте јавног живота? Сигурно не појединци и организације које су против окупације!

Није битан садржај већ је битна форма. Политичка организација која се ограничи програмом тешко може служити пројектима странаца који су јако хетерогени (по интересима и динамици). Стога је потребно имави више фронтова према грађанима Србије. Вучић са новом странком неће прекинути управљање СНС-ом. Породица Шешељ-Вучић са „Моја Србија“, СНС и СРС ће имати апсолутни монопол на политичком тржишту Србије. Присетимо се њихових вредности: у тренутцима када је народ страдао, гладовао и крварио, они су материјално напредовали. Њихова моћ лежи искључиво у новцу преливеном из државне касе и страних фондова. Док су то све радили ћутали смо; сада је наш проблем немерљиво већи и биће скупљи за лечење.

Злоупотреба институција Србије. Европска унија, САД и УК стално захтевају да инстутуције у Србији функционишу. На другој страни, када им одговара они ингоришу одлуке тих иститх институција свесно их рушећи. Помагање овог пројекта је још један корак преко црвене линије прихватљивог понашања за госта у нашој кући.

Агенције, амбасадори и политичари у Србији са пројектом „Моја Србија“ поново показују неприхватање да се промене у нашем друштву изврше одозго. У реду, онда ће бити извршене - одоздо!

Пројекат „Моја Србија“ може проћи у пракси само ако не буде јасне конкуренције, па грађани услед недостатка алтернативе (до сада се то звало „бирам мање зло“) прихвате учешће у новом циклусу самоубиства своје домовине. Ово је један покушај продужења агоније у коју је увучено наше друштво већ 30 година. Док ми као анестезирано друштво превазиђемо овај нови проблем (који је наметнут како не би смо решавали реалне проблеме) ће проћи године и године. За то време, наставиће са пљачком радне снаге и ресурса из Србије, и агонија у коју су нас гурнули ће достићи тачку са које нема опоравка.

За економију постоје јасни антимонополски закони, међутим, за политичко тржиште нема никаквих правила. Већ чујем повике опозиционих трибуна са степеништа Народне Скупштине: „Ми ћемо за вас, драги наши грађани, предложити и изборити да се донесе такав Закон!“. Поново се праве несвесни да у тој истој Скупштини коалиција Шешељ-Вучић има довољно руку да може да изгласа или одбаци шта хоће. Зашто онда то причају? Бизнис је бизнис, и сваку пословну прилику треба искористити, зар не?!

Агенције, амбасадори и политичари у Србији са пројектом „Моја Србија“ поново показују неприхватање да се промене у нашем друштву изврше одозго. У реду, онда ће бити извршене - одоздо!