Kako se (anti)fašisti s naših dvorova skrivaju iza fašiste iz naših sokaka?

Kako li je poštenim antifašistima, ako negde u gornjoj hemisferi – kako to veruju oni koji su ih proterali sa vlasti, pa onda s prezirom ispratili i na drugi svet – „iskajavaju“ grehe, a kad vide šta je danas antifašistički pokret u Srbiji? Mora biti da im to teže pada od samih iskušenja Pakla. To su bili „ljudi od mermera“ koji su videli i gulage i suđenja bez branilaca, divili se i Maou i Titu, imali snage da razumeju i potrebe Jalte i hodanje po oštrici noža u Zalivu svinja, ali – da će doći vreme kada će se kolone samoproglašenog antifašističkog pokreta popunjavati od ljubitelja „slobodarskih ideja“ američkih predsednika iz perioda Pax Americana, političara koji u ruženju sopstvenog naroda vide vrlinu, stratega koji bi dali deo zemlje za malo bele šengenske putovnice, ljutih zastupnika rastakanja suvereniteta sopstvene nacionalne države,  nevladinih organizacija koje se finansiraju iz „neprozirnih fondova“ i redova gej-aktivista, e – to u tu pamet ne ide.

A: šta je uopšte i fašizam danas.

Da li je moguće da su to one marginalne grupe i povremeni simpatizeri koje je kampanja vlasti označila kao najveći problem, a koje je – kad se sve sabere i oduzme – strpala u isti džak sa „alkatrazom“, „ultrasima“, anarhosindikalistima, „obrazima“ i ostalima koji nisu mogli da se uzdrže da pred nosom predsednika Republike zvižde širom Evrope čuvenoj revolucionarnoj pesmi Marseljezi.

Ali „kada je reč o fašizmu, među naučnicima postoji neka vrsta prećutnog dogovora da taj pojam koriste iako se prethodno nisu dogovorili šta on tačno obuhvata. Zna se samo da je njegova priroda komplikovana i nejasna, da se opire definiciji i da je podložna bitno različitim tumačenjima“, objasnio je pisac ovogodišnjeg američkog bestselera Liberalni fašizam Jonah Goldberg.  „Ukratko rečeno, reč 'fašizam' ili 'fašista' danas je isto što je nekada bila reč 'jeretik'; njome se postiže ekskomunikacija.“

Kad nam Goldberg ovako kaže, onda je lakše sklopiti i kockice našeg mozaika. Jer, šta desetina hiljada iz TV-dnevnika napaljenih antifašista zna o svojim fašistima. Ništa više od fraza koje su prošle kroz usta (plaćenih) lobista iz nevladinog sektora, hiperangažovanih političara i lenjih medija koje kabinetski „Pi-aRovi“ opominju eS-eM-eS porukama i nervoznim telefonskim pozivima da se ne upuštaju u „nedopustive igrarije u jasnoj situaciji“. To je naravno mnogo opreza i preventivnog ćutanja, ali nedovoljno znanja i namere da se sebi i drugima objasni šta se stvarno dešava oko nas. Jer, ipak će ovde pre biti reči o slabo organizovanim malim grupama koje su društveno značajne pre svega što najglasnije ispoljavaju godinama nagomilavani bes u društvu u kome se jedan po jedan kanal zatvara. To je neartikulisani protest protiv realnog stanja. A to što u toj čorbi ima i kriminala ništa ne menja na suštini. Jer kriminala neuporedivo više ima u etabliranim društvenim grupama, koje čuvari reda mogu videti sa svojim prozora. I neuporedivo društveno opasnijeg. A nekontrolisani bes se sa stanovišta postojećeg sistema mora (i još uvek može) sprečavati, ali svakako ga je nemoguće zabraniti. A i može li se veliki problem rešiti ekskomunikacijom malih grupa?

„Mikrološki fašizam“, kako Mišel Onfre naziva stanja totalitarne svesti u libertarijanskoj politici današnjeg Zapada, ima kod nas pojavnost koja bi se, parafrazirajući naslov jednog našeg filma, moglo nazvati „fašizmom iz našeg sokaka“. On se ispoljava „u beznačajnim i sićušnim prilikama... u prazninama, pukotinama, međuprostorima.“

Iz nesigurnosti režima formira se klima da su ti drugi (baš zato što su mali i neorganizovani!) velika opasnost, da su oni uzrok naše bede, da se mora poduzeti sve zbog viših ciljeva, treba suspendovati demokratske procedure, slobodu govora... Ta mimikrija potpuno briše granicu između „fašista“ i „antifašista“. Sredstva su ista i posledice izvesne. I ovde je problem samo sa pojmovima – kako označiti pojavu. A to nije mali problem. Jer onaj ko zauzme poziciju „antifašiste“ po sistemu halo-efekta ima, na prvu loptu, podršku društva koje je decenijama učeno da od fašizma crnje pojave u ljudskoj istoriji nije bilo. Što će, kao i sve što se (zlo)upotrebljava u društvenim obračunima u teškim vremenima, biti samo uslovno tačno.

Jer, kako se društva dedemokratizuju, što je proces koji kriza ubrzava – a koji u starim označavanjima jeste fašizacija – moraće se ili tražiti novo ime za to što nastaje ili pokušati sa starim pojmovima. Ali stari pojmovi su toliko ideologizovani i napunjeni isključivošću, što istorijski jeste legitimno delo pobednika iz 1945. Fašizam je toliko ocrnjen da je svaka komunikacija s nosiocima tih ideja i rešenja – po definiciji – isključena. Međutim, problemi se gomilaju. Šta je rešenje? Socijalizam je sasvim skrajnut, a i ocrnjen gotovo koliko i fašizam. Liberalizam, brat blizanac socijalizma (kako je govorio Imanuel Volerstin), ispražnjen je od svog osnovnog sadržaja. Ono što se tako zove u političkoj praksi ima samo terminološki veze s izvornim sadržajem – i prvobitnom idejom. Onemoćala demokratija i liberalizam ispražnjenog sadržaja postali su pokriće za neograničeni nemoral u društvu, za ekonomski teror manjine i sistematsko obespravljivanje većine koja se srozala do stanja „sirotinje raje“, a bogami se i lumpenproletarijat polako množi. Jaz između onih koji su bogati i sirotinje – zasad različito pozicionirane – nikad nije bio tako veliki. Nikad u istoriji bogati nisu toliko bogatiji od siromašnih.

Totalitarnost modernog društva dostigla je projekcije antiutopija (Orvelove, Hakslijeve) i u mnogim elementima kontrole pojedinca nadilazi i fašizam i staljinizam. Dok su se ovi držali brutalnosti i nadzora u javnoj sferi i ekonomiji, a u privatnost pojedinaca ulazili zbog zastrašivanja većine, današnja kontrola potpomognuta donedavno nepojmljivim tehnološkim izumima je duboko i sistematski ušla u privatnost svakog pojedinca. I samo je pitanje kad će se koga izvući na svetlost. Nastupa fašizam, kao zakonito dete raspojasanog kapitalizma, to je već konstatovano, a sada je pitanje koje će razmere doseći i kako će biti – nazvan. Nešto što smo videli posle Drugog rata, a što je kao vatra zapalilo mase bez nade, bio je peronizam u Argentini. Kriza je bila lokalna, pa je nađeno resursa koji su Huana i Evitu na kraju pretvorilo u cirkuzante, jer tako izgledaju svi takvi lideri kad prođe njihovo vreme. 

Dok se ljudi na vlasti samoimenuju kao antifašisti i neumorno jure „fašiste iz našeg sokaka“ koji su se koncentrisali oko stadiona i izlaze na manje ulične demonstracije, ozbiljni naučnici problem vide kao mnogo slojevitiji i komplikovaniji: „Minulo je doba fašizma pod šlemovima, pod oružjem i u čizmama“, misli francuski filozof Mišel Onfre. Samo još „neke afričke zemlje i dalje istrajavaju na tom zastarelom uzoru, ali fašizam više ne pribegava tako grubim veštinama. Lavlji fašizam sad je ustupio mesto lisičijem fašizmu; to zaslužuje analizu.“     

Fašizam je sistem, zakonito nastao u Zapadnoj Evropi, kao odgovor na nemogućnost demokratskih sistema da razreše probleme kapitalizma dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka. Podignut je na dugotrajnom i dubinskom nezadovoljstvu naroda, i – što se kapitalističke klase tiče – na otklonu prema „bauku komunizma“ koji je kružio kontinentom i to ozbiljno institucionalizovan postojanjem „prve zemlje socijalizma“ na istoku Evrope i Internacionale partija i pokreta. Pojednostavljeno rečeno, odgovor buržoazija je bio slično (nedemokratsko) organizovanje. Nije, posle Prvog svetskog rata, položaj zapadnih zemalja bio istovetan zato su i odgovori bili različiti. Drugačije su rešenje videle poražena i unižena Nemačka ili pobednica Francuska. Na jedan način je rešenje u vidu totalitarnog sistema stiglo u Italiju, na drugi u Nemačku, na treći u Španiju. (Ovde se nećemo baviti inače, u nekim segmentima, nezanemarljivim razlikama i posledicama između Musolinijevske ideologije i organizacije i nacional-socijalizma.)

Fašizam postaje veliki društveni igrač tek kad izađe iz mišje rupe. Kad se marginalne grupe ujedine oko jednog lidera i pervertovane „socijalističke ideje“ – koja nudi jednakost, pravdu i zanimaciju. Sloboda se suspenduje dok se završi obračun sa neprijateljima. Dok je Hitler govorio po minhenskim pivnicama, uz zveket krigli i miris kiselog kupusa na koji se stavljaju bavarske bele kobasice, bio je očajnik koga je boleo strašan ratni poraz u prethodnom ratu. To je bolelo milione Nemaca, a na to se taložila beda, nezaposlenost i – haos vajmarske demokratije. Očaj traži rešenje. Ali tek kad su Krup i krupni kapital prepoznali potencijal koji bi mogao da ih spase od besa gladnih i neefikasnosti vajmarskog  sistema i da im obezbedi izvesne poslove – Adolf Hitler postaje rešenje u kapitalističkoj Nemačkoj. A i pretnja. Fašizam je velika opasnost kad postane okvir za stvaranje „vlasti spasa“, koja nema alternativu.

Svet i danas uglavnom ne sumnja da o tom pokretu sve zna na osnovu priča pobednika koje su nastale '45. I još uvek se deklamatorno zaklinje da nikad neće dozvoliti „povratak fašizma“. Kao da je povratak nekih društvenih neprilika pitanje nečije dobre volje a ne društveno svrsishodnog delanja.

Metode se menjaju a i drugačije je pakovanje (bar zasad?). Kriza demokratije opet traži rešenja. Oni koji su spremni za „novo vreme“ i znaju „treći put“ kreću u ofanzivu – i za početak, za one druge smišljaju se optužbe koje znače ekskomunikaciju. „Pljuni prvi“, zasad je najvažnije pravilo. Pri tom „valja se“ upotrebiti reči koje su se sve donedavno držale u boci: fašizam, nacista, genocid, holokaust, firer,  a o monstrumima i teroristima da i ne govorimo, jer to i bebe u „kiko“ kolicima znaju. Važno je imati sredstva da nekog obeležite (mediji su tu br. 1, policijska struktura i sudski sistem nastupaju odmah posle medijske pripreme), a onda na miru možete da radite s posrnulom demokratijom šta vam volja. „Ljudi se zastrašuju; teror se opravdava borbom protiv neprijatelja pretvorenog u žrtvenog jarca; manje se obuzdava put a više potčinjavaju duše... pameti se oblikuju da više ne misle: ništa naročito novo osim pakovanja...“, opisuje Onfre stanje u mastrihtskoj Evropi.

„Izdavaštvo i štampa služe istu bljutavu čorbicu; političari na vlasti, svejedno da li levičari ili desničari, brane isti program uz lažne razlike usklađene radi predstave; vladajuća misao slavi misao vladara; tržište je zakon u svim oblastima – obrazovanju, zdravstvu, kulturi, naravno, ali i u vojsci i policiji; (...) stranke, sindikati i skupštine učestvuju u oligarhiji i tako reprodukuju društveno kao istovetno; omalovažava se javna upotreba kritičkog uma u korist iracionalnih logika komunikacije – koje finansijski konzorcijumi u monopolističkom položaju vešto pretvaraju u pozorište i za njih pripremaju scenografiju“. Francuski filozof kao da piše i o zemlji „na brdovitom Balkanu“ koja pokušava da se ugura na put za mastrihtsku Evropu. Još nekoliko reči: „Dolazi do svakodnevne manipulacije masama koju kanališe televizija; onemogućava se svaki malo jači stvaralački pokret u korist religije potrošnje, itd.“ Objavi se put „za bolji život“, što nije ništa drugo nego već požutela razglednica Evropske zajednice i – tako se stiče pravo da nam se u ime tog radi svašta. Tako oglašen put, koji se osvetljava maglovitim pojmovima kao što su „strane investicije“, „grinfild projekti“, „pretpristupni fondovi“ – ne sme se u javnosti zvati ni makjavelizmom. A kamoli „liberalnim fašizmom“.

Ali ni ona originalna pojava fašizma u prvoj polovini prošlog veka nije bila odmah označena kao nešto protiv čega se društvo „mora boriti svim sredstvima“. Evo jedne epizode iz tog doba: „Rimski genije u liku Musolinija, najvećeg živog zakonodavca, pokazao je mnogim narodima kako se može odoleti pretnji socijalizma i ukazao na put kojim narod može da ide kada je hrabro vođen. Uvođenjem fašističkog režima, Musolini je postavio smernice za sve zemlje koje se direktno bore protiv socijalizma“, govorio je februara 1933. Vinston Čerčil. Ali, ne nije on bio usamljeni ljubitelj „rimskog genija“ u zemlji kolevci liberalizma, podseća Lučano Kanfora, pisac značajne knjige „Demokratija – istorija jedne ideologije“. Stari Lojd DŽordž je znao da je državni aparat koji je stvorio fašizam „najveća društvena reforma savremenog doba“. Ni laburisti, tada u opoziciji, nisu bili gadljivi prema tom „dostignuću“: „Ja vidim samo dva načina borbe [protiv nezaposlenosti], a jedan od njih je već osmislio Musolini: javni radovi ili pomoć [...] Kad bih ja bio diktator uradio bih isto što i Musolini“ (lider Laburističke partije Lendsberi).

A gotovo da je zaboravljeno da se moderni totalitarizam u zapadnom svetu nije prvo pojavio u Italiji, niti u Nemačkoj, već u Sjedinjenim Američkim Državama i to još tokom Prvog svetskog rata.

Jer „kako bi se drugačije mogla opisati zemlja u kojoj je osnovano prvo ministarstvo propagande u modernom svetu; politički zatvorenici su maltretirani, premlaćivani, špijunirani, a hiljade njih su bile utamničene samo zato što su se usudili da izraze svoje mišljenje; nacionalni vođa je optuživao strance i imigrante da u američki krvotok ubrizgavaju 'otrov izdajništva'; listovi i časopisi su bili zatvarani zbog toga što su se usudili da kritikuju vladu; gotovo sto hiljada vladinih agenata-propagandista poslato je 'među narod' ne bi li kandžijom iznudili podršku za režim i rat u koji je taj režim ušao; profesori univerziteta su primoravali svoje kolege da se zaklinju na 'vernost domovini'; gotovo 250.000 profesionalnih nasilnika dobilo je zakonsko ovlašćenje da zastrašuju i premlaćuju nezadovoljnike i 'kolebljivce'; vodeći umetnici, pisci i slikari posvećivali su svoja dela prozelitizaciji vlade“ (po Goldbergu).

To se zbivalo iza one čuvene izjave predsednika Vudroa Vilsona (1. april 1917), kad se on spremao da prilično nezainteresovani američki narod uvede u Prvi svetski rat: „Povedite ovaj narod u rat, i on će odmah zaboraviti da postoji nešto što se zove tolerancija. Za ratovanje je potrebna brutalnost i bezobzirnost, i duh bezobzirne brutalnosti će prodreti u samu srž našeg nacionalnog života – zaraziće Kongres, sudove, policajce na dužnosti, čoveka na ulici.“

Iz zemlje čiju je demokratiju Monteskije digao do zvezda fašizam nije iščezao s okončanjem rata. I nije tu od velikog značaja činjenica da zemlja koja će se četiri decenije posle Drugog svetskog rata odlučiti na ustanovljavanje Muzej holokausta u Vašingtonu nije u doba kad su se stvarali uslovi za holokaust pokazivala bog zna kakvo razumevanje za proces a ni dovoljan oprez: istraživanje Student Opinion Survey of America decembra 1938. (posle „Kristalnih noći“, dakle) pokazuje da je velika većina studenata (68,8%), dakle obaveštene društvene elite, verovala „da Amerika ne treba da prihvata jevrejske izbeglice u velikom broju“. Ali već makartizam, histerija koja se širili zemljom posle Drugog rata, lep je primer koliko demokratsko ustrojstvo – kad se opet pojavila „crvena opasnost“ – olako diže ruke od izražavanja slobodnog mišljenja, drugačijih ideja, ljudskih prava.   

U utemeljnoj modernoj kritičkoj teoriji već se stiglo do teze o opasnosti da se fašizuju oni koji se deklarativno zalažu za likvidaciju fašizma. To samo na prvi pogled izgleda paradoksalno. „Da li je Bil Klinton bio fašistički predsednik?“, pita se Goldberg.  „Sigurno da je verovao u primat emocija i premoć sopstvenog intelekta. Sipao je laži kao iz rukava i nije se ni obazirao. Diktatorski je prezirao pravila i imao izvrstan smisao za demagoške pozive. Bio je posvećenik Trećeg puta i predano se zalagao za kenedijevsku 'novu politiku'. Bio je svojevrstan upijač za ideje i emocije liberalizma. Ali, on nije čovek koji se odlikovao ideologijom, niti je ispoljavao neka jasna načela – a to je neophodno za fašizam.“ Međutim život ide dalje i već „njegovoj supruzi, Hilari, ne nedostaju ni ideologija ni načela. Ona veruje u 'opšte dobro', iako, razume se, nije firer, niti to njeno 'opšte dobro' otvoreno poziva na rasnu čistotu. Nema međutim nikakve sumnje u to da svoju viziju crpe iz istog onog vazdašnjeg instinkta i želje da se društvu nametne red, da se stvori jedna sveobuhvatna organska zajednica, da se zaborave sva trvenja i sve nedoumice iz prošlosti i da se svaki pojedinac smesti u zaštitnu posteljicu države. I to je politička religija, jedno ažurirano socijalno jevanđelje – gde se manji značaj pridaje samom jevanđelju a veći značaj socijali – i sve se to izgovara blagim, umiriteljskim tonom i uz neprestano pozivanje na viziju saradnje i prirodnog zajedništva.“ Ako ćemo da u ovoj slici tražimo senke „američkog uzora“ u našoj aktuelnoj stvarnosti – onda je ovo stanje, čini se, bliže dobu Bila Klintona.  

Problem sa pričom o fašizmu je i to što je ona posle 1945, u inače ozbiljnim javnostima, toliko pojednostavljena i praktično se svodi na Nemce-monstrume koji su delali pre američke i sovjetske okupacije Nemačke. Kao da je fašizam kopile nepoznatog porekla a ne zakonito dete zapadne demokratije, kojoj je tridesetih godina XX veka trebao neko jak i ozbiljan ko bi socijalizmu i komunistima pokazao zube.

Fašizam nije ni jednostavna, banalna, niti društveno neutemeljena pojava. Slom u Volstritu prošlog oktobra, recesija, neizbežno poređenje sa 1929. i sa društvenim posledicama koje su proistekle iz Velike depresije u svetu otvaraju niz teških pitanja. Ona se zasad pokreću na marginama nauke, sporta, kulture. Upravo je u toku velika „antifašistička“ kampanja i rasprava u anglosaksonskim medijima o Martinu Hajdegeru, po mnogima najvažnijem i najuticajnijem filozofu XX veka. Povod je pojava prevoda na engleski knjige Heidegger: The Introduction of Nazism Into Philosophy profesora sa Univerziteta u Parizu Emanuela Faja (Emmanuel Faye);  knjiga je inače na francuskom objavljena još 2005. Francuz zahteva da se Hajdegerovi spisi, zbog njegove nesporne veze s nacizmom, „proglase za govor mržnje. A biblioteke, da više na klasifikuju Hajdegerova sabrana dela kao filozofiju, nego kao priloge za istoriju nacizma.“

Hajdeger je, pojednostavljeno rečeno, bio kritičar modernog tehnologizovanog društava i zapadne filozofije na kojoj se to društvo podiglo. Mislio je da se ta tradicija mora prevazići i da je neizbežno nanova promišljati prirodu ljudske egzistencije. I, problem je, kao što je primetio ugledni američki filozof Ričard Rorti, „što vi ne možete čitati većinu značajnih savremenih filozofa ako izuzmete Hajdegerovu misao“. Hajdegerova kritika zapadne misli i tehnologije, bez obzira što se „miris dima iz krematorijuma“(Rorti) provlači „kroz stranice njegovih knjiga“, duboko je ugrađena u razne oblasti – od arhitekture, psihologije i književne teorije a i „nezaobilazna je inspiracija najuticajnijim intelektualnim pokretima XX veka“.

Inače, slični primedbe su decenijama stavljaju i jednom od najznačajnijih pravnih teoretičara i filozofa prava Karlu Šmitu. A kad se krene tim putem onda je pod to lako podvesti i čuvenu „Propast Zapada“ Osvalda Špenglera, oštrog kritičara korumpiranosti zapadne demokratije i briljantnog mislioca, koji je to delo stvarao pod uticajem Ničea i Getea. Naravno, svako podastiranje milionskih žrtava, sumanutih likvidacija, planetarnih razaranja vodile su ovakve rasprave u ćorsokak i pred tim su se razum i racionalne rasprave povlačila. Ali i ovo što se sad dešava oko Hajdegera pokazuje da to ne vodi rešenju.

Tragova misli i dela fašizma može se naći na raznim meridijanima i raznim područjima života – od marketinga i spin-doktora, preko tajnih službi, do društvenih organizacija. Zato nije samo nepravedno, nego i društveno nedelotvorno organizovati veliku poteru za marginalnim grupama i neadaptiranim pojedincima. Dovoljno je u njihovom slučaju insistirati na javnom redu i miru. I tu, razvojno gledano, društveno mogu biti neuporedivo problematičniji organizatori velike potere, hajkači, netolerantni „dobri momci“,  bezgranični ljubitelji religije progresa i optimizma bez pokrića, „demokrati“ kojima demokratija nije dovoljno dobar okvir za rešavanje sve težih problema, „liberalni fašisti“ i posednici kapitala kojima može pasti da um da je svako spašavanje kapitala opravdano.

Neki obrasci teraju na razmišljanje: „Vredi ukazati i na opsednutost zdravljem i razne nju-ejdž kampanje, od rata protiv pušenja, do opsesivne zaokupljenosti pravima životinja i uzdizanja organske hrane na skoro božanski pijedestal. Niko ne spori da je sve to proizvod kulturne i političke levice. Međutim, malo je onih koji su spremni da se suoče sa činjenicom da je reč o recikliranoj modi: Hajnrih Himler je bio osvedočeni aktivista za prava životinja i agresivni promoter alternativne medicine, tj. 'prirodnog isceljenja'. Rudolf Hes, Hitlerov zamenik, zalagao se za homeopatiju i biljne lekove. Hitler i njegovi savetnici posvećivali su sate i sate diskusijama o potrebi da se cela nacija usmeri na put vegetarijanstva što bi, kako su govorili, bio najbolji odgovor na nezdravost koju promoviše kapitalizam. Zvuči morbidno, ali je tačno da se upravo u Dahauu nalazila najveća istraživačka laboratorija za alternativnu i organsku medicinu.

U mnogim aspektima, nacističke antipušačke kampanje i kampanje za unapređenje javnog zdravlja prethodile su današnjim krstaškim pohodima protiv bezvredne hrane, hidrogenizovanih masti i sličnih stvari. U jednom priručniku Hitlerjugenda pisalo je da 'ishrana nije privatna stvar' - što je mantra koju ćemo sresti i danas. (...) Za naciste je organska ishrana bila neraskidivo povezana sa pitanjima socijalne pravde“ (iz „Liberalnog fašizma“ DŽona Goldberga).

Za društva koja sve dublja i sve sveobuhvatnija kriza pritišće kao san iz koga se zadugo nećemo moći otrgnuti, a koja osim što propovedaju sasvim neutemeljeni optimizam i bezuslovnu veru u „bolju budućnost“ i, logično, traže i žrtvenog jarca – crnilo starog fašizma bi se vrlo brzo moglo potrošiti. A onda nije neverovatno da će mnogi perspektivni lideri malo „reda, rada i discipline“ videti kao put iz haosa krize? Koliko će demokratskih društava u skoroj budućnosti nalaziti simptome nepodnošljive haotičnosti „vajmarskog sindroma“ u svojim svakodnevicama? Potrošilo smo proteklih decenija neoliberalizam i neokonzervativizam, a šta neo nas još može snaći? Neosocijalizam (za koji optužuju Baraka Obamu ponekad) ili lisičiji fašizam? Zato nije mudro verovati da su 1945. formilisane večne društvene istine. I što se pre odustane od besomučnog lepljenja fašističkih etiketa kao oblika sigurne ekskomunikacije, to će se društva slobodnije ponašati i njihova šansa da pronalaze rešenja su veća. Konačno rešenje je tajna koja je rezultanta međuuticaja do kojih politička pamet obično ne dopire. A i da ih shvati ona su toliko daleko da je to u praktikovanju politike – beskonačnost.