Ivan Bogdanov, heroj režima

Prilikom utakmice Srbija-Estonija 8. oktobra na stadionu JNA, negde oko dvadesetog minuta meča, na severnoj tribini, polupopunjenoj promrzlim klincima, pojavio se krupan, sredovečan, upadljivo istetoviran čovek, koji je ubrzo počeo da se pentra na ogradu i iz sveg glasa proziva predsednika FSS Tomislava Karadžića. Na prvi pogled, ništa čudno.

Takvih skandiranja je povremeno na utakmicama reprezentacije bilo i ranije (pogotovo na severnoj tribini), ali ovog puta je bilo više nego očigledno da je ovaj tip na utakmicu došao isključivo zbog toga i jer je dotični sa svoja dva kompanjona prozivanje i vređanje Karadžića započinjao gotovo svakih pola minuta, a za tu specijalnu priliku je imao spremljenih i bar desetak novih pesama i slogana. Pošto ih je, kao što rekoh, bilo samo nekolicina, odmah je počeo da se „umrežava“, tj. obraća ostalima na  tribini tražeći da se svi okupe oko njega i organizuju zajedničko „navijanje“. Priključili su mu se uglavnom samo osnovci, koji su s oduševljenjem prihvatili novog vođu, ali je grupa neprestano rasla i sve više delovala u skladu sa vođinom „vizijom“. Tokom celog meča nije započinjao patriotske pesme, ali je zato svako spontano pevanje istih, kao i zviždanje Stojkoviću, obavezno koristio kako bi u nastavku lansirao svoj „anti-Tole repertoar“.

Tokom celog meča nije započinjao patriotske pesme, ali je zato svako spontano pevanje istih, kao i zviždanje Stojkoviću, obavezno koristio kako bi u nastavku lansirao svoj „anti-Tole repertoar“.

Sama igra i sudbina reprezentacije nikoga nisu zanimali, a vređanje Stojkovića i Karadžića, uz besmisleno pevanje zvezdaških pesama i vređanje ovoga puta, začudo, gotovo sasvim nevinih „grobara“, postalo je jedina zanimacija pubertetskih „navijača“ sa severa, predvođenih svojim, više nego očito plaćenim vođom. Ne mogu, naravno, tvrditi da bi uz normalniju atmosferu na stadionu igra i rezultat naše reprezentacije bili bolji, ali sam skoro siguran da Stojković, koji je u drugom poluvremenu bio upravo na toj severnoj strani, ne bi dobio onakav gol kakav je dobio. U svakom slučaju, da je usledio u nekoj sportskijoj atmosferi, poraz bi svakako pekao manje. Ovako se, uz ponižavajućih 1:3 za Estoniju, sramno završila jedna od najgorih utakmica u životu pisca ovih redova.

No, kao što znamo, nevolja nikad ne dolazi sama, pa su tako i ova loša igra i nepatriotsko, klubaško navijanje na utakmici reprezentacije već u nedelju potpuno pali u zasenak događaja i sukoba prilikom pokušaja prekidanja gej parade u Beogradu od strane nekoliko hiljada revoltiranih građana. Napadi na ovakve „manifestacije“ nisu nikakva novost u svetu, niti je Srbija jedina zemlja u kojoj je došlo do incidenata. Maja ove godine protestanti su napali paradu u Litvaniji, Slovačkoj i Finskoj, dok su je u Rusiji zajedničkim snagama sprečili protestanti i policija[1][2]. U Srbiji je međutim, spremnost vlade da se zaštiti „kolona“ od stotinak homoseksualaca i još par stotina njihovih prijatelja, rođaka, LDP-ovaca i antifaova, bila tolika da je zagradila pola Beograda i izvela na ulice 6000 policajaca, žandarmeriju, helikoptere i antiterorističke jedinice.

Nakon što je misija uspela, parada odbranjena, demonstranti rasterani ili pohapšeni, a Hilari Klinton otišla zadovoljna, ostalo je još samo opravdati se pred srpskim javnim mnjenjem i objasniti zašto je bilo potrebno u sve to ulaziti, a protivničku stranu i sve one koji nisu želeli da budu „ponosni“ diskreditovati i obeležiti oreolom „huligana“ i „državnog neprijatelja“.

Zaista je bilo istovremeno i smešno i žalosno tih dana gledati dnevnike RTS-a, vesti B92, ili naslovnice Blica, kako u nastojanju da što više podrže ovu crno-belu sliku događaja od nedelje, tonu sve dublje i nadmašuju sve one „Slobine dnevnike“ s kraja devedesetih. Intervjui sa prestrašenom radnicom mobilnog mamografa, priče o 60 % demonstranata koji su „došli iz unutrašnjosti“, ili patetična farsa sa „moj Beograd si došao da lomiš“, kod svakog normalnog čoveka koji koristi moć racionalnog mišljenja mogu samo da izazovu gađenje i prezir prema medijima koji plasiraju ovakvu plitku propagandu u pokušaju da buđenjem najnižih malograđanskih strasti navuku mržnju prema određenoj grupaciji. Nisu se birala sredstva prilikom omalovažavanja demonstranata, tako da je čak i Blic, inače poznat po svom prefinjenom i podmuklom spinovanju (za razliku od manje više otvoreno antisrpskog B92), odlučio da se obračuna sa „partiotizmom koji nas košta više od milion evra“[3]. Međutim, ovakva reakcija medija uglavnom je izazivala kontraefekat kod gledalaca koji su u poslednjim izveštavanjima prepoznali sve ono što je Miloševićeva „bastilja“ radila u svojim najgorim trenucima.

Ovakva reakcija medija uglavnom je izazivala kontraefekat kod gledalaca koji su u poslednjim izveštavanjima prepoznali sve ono što je Miloševićeva „Bastilja“ radila u svojim najgorim trenucima.

Međutim...

Taman kada sam pomislio da onaj p(l)aćenik s Estonije ne može više da mi zagorča život i upropasti fudbalsko veče, samo četiri dana kasnije, a dva posle parade, odlučio je da me demantuje, s tim što ovoga puta neće obrukati samo severnu tribinu i jednu grupu Zvezdinih navijača, već će uspeti da baci ljagu na kompletan narod, a pogotovo na smisao nedeljnog patriotsko-nacionalnog protesta, a srpskim (hmm?!) medijima i vlastima dati ono što su toliko tražili. Da, da, to je bio Ivan Bogdanov, heroj vlasti i njenih medija, koji je za režim učinio više i od mobilnog mamografa i od Homena i Dačića i od onog pandura koji „brani svoj Beograd“.

To što je još iste večeri u dnevniku, Predrag Strajnić, voditelj sportske redakcije (pazite, sportske!) rekao kako je događaj iz Đenove  povezan sa razbijanjem gej parade dva dana pre, samo govori koliko su režimski mediji jedva čekali ovako nešto, koliko im je ovo bilo potrebno i spasonosno. Niko se od njih nije zapitao da li je bacanje dve baklje u teren dovoljan razlog da se prekine utakmica ili kako je to izgledao „pretres“ italijanskog obezbeđenja ako je sve ono što smo videli moglo biti uneto na stadion, i kako je posle napada na autobus sa našim reprezentativcima i nereda u gradu huliganima uopšte bilo dopušteno da uđu na stadion... Ne, to jednostavno nisu bile teme istraživanja srpskih novinara. Situacija je jasna:“Huligani, ekstremisti i fašisti, koji neće da Srbija uđe u EU, nakon rušenja Beograda, odlučili su da poruše i Đenovu“. Povezivanjem ova dva događaja, sva dotadašnja pljuvanja i iživljavanja režimskih novinara su dobila vetar u leđa, priča o zabrani „ekstremističkih“ i „desničarskih“ organizacija dobila je novu aktuelnost, a gnev besnog naroda zbog besmislenog prekida utakmice preusmeren je ka huliganima, u koje su, naravno, automatski ubrojani i svi protivnici održavanja gej parade, koji su u nedelju izašli na ulice.

Jedini problem ovde je to što ova dva događaja, osim vremenske bliskosti, nemaju gotovo nikakve veze. Sama činjenica da je Bogdanov već u subotu spakovao kofere i sa drugarima odleteo za Đenovu, govori da ovaj „desničar“, „nacionalista“ i „klerofašista“ nije u planu imao da ode ni na porodičnu šetnju, a kamoli da pokuša fizički da sprečava održavanje „parade“ u nedelju. On je imao svoj cilj i svoju „misiju“. Uostalom, sam je, pravdajući se italijanskoj policiji, izjavio kako nema ništa protiv Italijana, već protiv srpske reprezentacije i kako su meta njegovog napada bili Fudbalski savez Srbije i golman Stojković koji je „izdao Crvenu Zvezdu“.[4] Po novijim saznanjima, u sve je umešan i izvesni „Keka“, vođa novobeogradskog klana, i bivši Stojkovićev menadžer, koji je, nezadovoljan jer nije dobio pare od Stojkovićevog transfera u Partizan, finansirao nerede u Đenovi[5]. U svakom slučaju, radi se o fudbalsko-mafijaškom sporu sa kojim niko od onih nekoliko hiljada protestanata u nedelju, kao ni vi, ni ja, nemamo ništa.

Povezivanjem ova dva događaja, sva dotadašnja pljuvanja i iživljavanja režimskih novinara su dobila vetar u leđa, priča o zabrani „ekstremističkih“ i „desničarskih“ organizacija dobila je novu aktuelnost, a gnev besnog naroda zbog besmislenog prekida utakmice preusmeren je ka huliganima, u koje su, naravno, automatski ubrojani i svi protivnici održavanja gej parade, koji su u nedelju izašli na ulice.  

Međutim, to više nije ni bitno. Bitno je da su režimski mediji (mada ovaj termin unosi konfuziju, jer će neko pomisliti da oni rade za režim ove države, a oni, pre svega, rade za režim i službe jedne druge države), u najtežem trenutku po vlast, iskoristili „zicer“ iz Đenove i svoje dojučerašnje lepljenje etikete huligana i ekstremista svima čiji se stavovi razlikuju od linije Blic-B92, postavili na „empirijsku“ osnovu, a sve organizacije i sva mišljenja koja pokušavaju da zastupaju legalne i legitimne nacionalne i državne interese, gurnuli u u isti huligansko-ekstremistički koš i potpunu ilegalu.

A da su hteli da se bave zaista istraživačkim poslom, mogli su stvari da postave drukčije, da postave pitanje ko je iz svega ovoga najviše profitirao (očigledno Italijani, naša vlast i ovdašnji prijatelji gej parade) i razotkriju još jedan školski primer medijskog spinovanja i manipulacije. Uostalom, zamislite samo šta bi se dogodilo da je, kojim slučajem, u pitanju bila obrnuta situacija? Šta bi bilo da se utakmica igrala u Beogradu, a da su u glavnoj ulozi bili italijanski navijači? Čisto sumnjam da bi tada naši „reformski“ mediji njih okrivili za prekid susreta. Ne. Bila bi okrivljena naša loša organizacija, nesposobna policija, FSS, a na kraju bi se sve to dovelo u vezu sa „neozbiljnošću države“. Takva država, rekli bi, nema prava da očekuje članstvo u EU, kada nije u stanju da obezbedi ni odigravanje jedne obične utakmice. Na kraju, mediji bi tražili ostavku srpskog ministra policije, a naš nesrećni predsednik i ministar spoljnih poslova bi opet morali da se izvinjavaju premijeru Italije.