"Interoperabilna" NATO logistika napredne Srbije

Dok čitaoci budu bistrili ovaj anti–NATO osvrt, u isto vreme će u Narodnoj skupštini Republike Srbije uveliko teći konstruktivni hvalospevi i jednoobrazni monolozi, tačnije srceparajući recitali evrofanatizovanih poslanika – zapadnih i domaćih plaćenika, o „Zakonu o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Organizacije NATO za podršku i nabavku (NSPO) o saradnji u oblasti logističke podrške“.

Posredi je zaokruživanje NATO agende u Srbiji, značajne aktivnosti nakon koje nije ni potrebno zvanično učlanjenje zemlje u severnoatlantsku Alijansu. Onaj mini Štab u zgradi Ministarstva odbrane pod nazivom „NATO vojna kancelarija za vezu“, odakle se iza kulisa rukovodi kompletnim sistemom i dnevno kontroliše svaka srpska vojnička pora, ovim će zakonom tj. sporazumom biti kompletiran. Dobiće i zvanični logistički deo nakon čega „igranka“ može da krene. NATO će time zaokružiti svoju stratešku dubinu za pohod na Istok – kako Bliski i Srednji, tako i onaj na Dnjepru i Uralu.

Nije najveći problem u tome što će NATO osoblje iz sastava NSPO, tačnije NSPA, biti oslobođeno bilo kakve krivične i materijalne odgovornosti i uživati diplomatski imunitet o kakvom, recimo, Rusi na niškom aerodromu mogu samo da sanjaju. Zatim, što će biti oslobođeni carina i poreza kada budu uvozili raznoraznu opremu, borbenu, logističku i ko zna koju sve NATO tehniku za njihove i naše potrebe, što će ova država debelo da plaća, nije problem ni što će zavirivati u svaki vojni kutak u skladu sa SOFA sporazumom i raspolagati svim mogućim podacima kao na tacni, problem je kud i kamo ozbiljniji.

Ovim sporazumom Srbija se definitivno odriče i poslednjeg nekadašnjeg elementa borbene gotovosti – logističkog ili ispravnije i u duhu srpskog jezika – pozadinskog obezbeđenja koji je, nakon sveopšte NATO okupacije do sada nekako i preživljavao. Odričemo se, dakle, vojničke tradicije stare najmanje 150 godina, koja ne samo da je dovedena do najoptimalnijeg mogućeg nivoa – što se autora ovog teksta tiče, skoro do savršenstva – već je taj sistem naučno verifikovan u najtežim mogućim, ratnim uslovima. U uslovima potpune izolacije zemlje i to u desetogodišnjem trajanju, pod pretnjama i pritiscima. U ambijentu ekonomskog iscrpljivanja i na kraju u potpunom strategijskom okruženju – sa kopna, mora i iz vazduha.

Da paradoks bude veći, logistiku, odnosno pozadinsko obezbeđenje, predajemo u ruke onima kojima smo 1999. godine tokom oružane agresije, demonstrirali upravo na tom polju da su tri koplja ispod nas. Bez preterivanja. Pri tom, ne mislim na kvalitet njihove borbene i svake druge opreme i transportna sredstva posebno, već na onaj organizacijski i funkcionalni deo.

Pokazali smo im da su nedorasli i nemaštoviti, da ne mogu da nas dokuče i nanesu štetu ešeloniranim ratnim materijalnim rezervama i logističkoj operativnoj i svakoj drugoj šemi, da su komplikovani, da je njihov sistem snabdevanja i podrške trupama na frontu glomazan, ranjiv, usporen, da su im procedure složene a postupanje trapavo i uštogljeno. A posebno ukoliko im ne ide po planu, ukoliko dolazi do odstupanja u direktivama i odlukama, ukoliko se na terenu događaji odvijaju neočekivano i u korist protivnika, kada trpe gubitke i kada su prinuđeni da se zaustave i izrađuju anekse za nastavak borbenih dejstava.

Uostalom, setimo se prvobitnog i jedino odobrenog plana šefova Alijanse – slomiti Vojsku Jugoslavije od 72 do 96 časova i prinuditi je na kapitulaciju. Ništa od toga se nije dogodilo. Zato je usledio tajni (ilegalni, nikad odobren) plan „Apokalipsa“, čiji je cilj bio izazavati totalnu humanitarnu katastrofu a zemlju i posebno sistem odbrane, između ostalog i na logističkom planu, razoriti i trajno onesposobiti.

Još sredinom prošle godine ovaj autor je u tekstu „Bitka u Kumanovu i bezbednost i odbrana Srbije“[ii] najavio i opominjao srpsku javnost šta će nam prirediti aktuelni kvislinzi. Da se podsetimo – početkom maja 2015. godine pune dve nedelje se održavala vežba „LOGEX 15” u kasarni Generalštaba na Banjici[iii], u organizaciji Evropske Komande oružanih snaga SAD zajedno sa predstavnicima NATO Komande. Vežbu je otvorio izaslanik odbrane SAD u Srbiji, pukovnik Taft Blekbern, a direktor vežbe bio je major DŽošua Anderson, takođe Amerikanac. Dakle, naši generali i oficiri visokog ranga postrojavani su od strane američkog majora i podučavani kako organizovati i sprovoditi logističku podršku!

Ta aktivnost je bila finale višegodišnjeg angažovanja na upodobljavanju sistema odbrane Srbije NATO standardima i procedurama i na polju poslednje karike – pozadinskog obezbeđenja. Bez tih pripremnih radnji ne bi bilo moguće potpisivanje navedenog sporazuma, a zatim i usvajanja zakona o potvrđivanju istog.

Vežbi je, da se prisetimo s obzirom da imamo kratko pamćenje, prisustvovao i naš dični premijer u pratnji američkog ambasadora, u takozvanom „Danu visokih zvanica“, aminujući svojim autoritetom i naravno prethodnim ministarskim šefovanjem resorom odbrane, pogubno srljanje u NATO klešta.

S obzirom da se naprednjačko-espeesovska okupaciona družina (sa svim ostalim koalicionim satrapima) neprestano busa kako su sve što nije valjalo nasledili od prethodnih, postpetooktobarskih vlada, pa su oni, podrazumeva se, kao krajnje „odgovorni prinuđeni da poštuju sve preuzete obaveze“, ali da su i pored toga sprečili da se „vojska svede na civilnu zaštitu“ (Gašić – nebrojeno puta) i tako dalje i tome slično, da ih i ovom prilikom razobličimo do kraja.

Pogledajmo u vezi sa tim, šta između ostalog izvorno stoji u dokumentima Ministarstva odbrane[iv], u odeljku „Partnerstvo za mir“, u tački 1. „Mehanizmi saradnje“, u sadržaju jednog od „mehanizama“ pod nazivom „Poverilački fond Programa „Partnerstvo za mir“:

„Tokom 2013. godine ustanovljen je novi Poverilački fond NATO za Republiku Srbiju koji bi trebalo da omogući uništavanje viškova ubojnih sredstava, a istovremeno i unapređivanje kapaciteta TRZ Kragujevac. Planirana vrednost projekta iznosi do sedam miliona evra koji bi se realizovao u dve faze sa vremenskim okvirom realizacije od četiri godine. Velika Britanija je prihvatila ulogu vodeće države u projektu, dok je NATO Agencija za podršku (eng. NATO Support Agency, NSPA) izvršno telo u njegovoj implementaciji.“

Znači – „tokom 2013.godine…“. Ko je tada ministar odbrane? Aleksandar Vučić, sa titulom PPV pride. Ko je prigrabio vodeću ulogu da nam uništava viškove municije donirajući oko 7 miliona dolara? Njegova najomiljenija Velika Britanija, kao članica NATO. Ko će izvršavati posao? NATO Agencija za podršku (NATO Support Agency, NSPA), upravo ova o kojoj zborimo u tekstu (i zakonu). Kako je tadašnji ministar vojni (bez obzira što je bio svemogući PPV), unapred znao šta je kvalitetno i ko je najbolji, gde je to proverio i kada i kako uporedio sa onim čime smo raspolagali, kojim se to zakonom (ako ga tek danas usvajaju) pokrivao, ko mu je tako nešto odobrio, i gde to piše u „Okvirnom dokumentu“ Programa partnerstvo za mir, da se ovako nešto mora prihvatiti?

Naravno, ništa taj nije razmišljao niti vagao (niti se u bilo šta razume, a u vojsku posebno ne!), taj je, jednostavno, kao i svi njegovi predhodnici izvršavao zadatke NATO okupatora prema preciznom i jedinstvenom planu, sklepanom još pre 15 godina.

Kad se već dotakoh uništavanja viškova municije – odakle odjednom toliki viškovi a reč je o 4.000 tona, kada je samo pre tri meseca, baš u vreme boravka Jensa Stoltenberga, koji je prvi obelodanio ovaj projekat, govoreno o 200 tona, pa brže bolje ispravljeno na 2.000 tona?

Ko ne veruje autoru neka pročita tekst „Stoltenberg i srpsko „vojnoneutralno“ i „relaksirano“ NATO „stado“[v], u kojem sam nedvosmisleno naslutio mahinaciju količinom, tačnije ogoljene laži i manipulaciju javnog mnjenja po principu kuvanja žabe – kreni od 200 tona, pa dodaj jednu nulu, a onda umesto dvojke stavi četvorku i predoči to poslanicima. Onako kako je to pre dva dana uradio državni sekretar Zoran Đorđević. Šta znaju predstavnici narodni (a oni kojima je to i jasno, što bi se narodski reklo – boli ih briga) šta je 4.000 tona municije i ubojnih sredstava.

Da li će se neko od njih zapitati otkuda tolika količina viškova i hoće li to povezati sa uništavanjem Vojske – neutralisanje armija, korpusa, divizija, brigada, pukova…? Naravno da neće ali i ne sme. Briga njih što smo spali na nekakve brigadice po NATO standardima koje ne mogu da odbrane ni dva beogradska bulevara u ratu. Takvoj vojsci ovolika količina municije zaista jeste višak.

Da se razumemo, ne sporim da su ogromnoj količini tih ubojnih sredstava istekli resursi i da je kao takva opasna za čuvanje. Ali, ponovo dođemo do bolne činjenice – da nismo uništavali Vojsku, do sada bi veći deo toga bio ispaljen, redovno servisiran, a sistem bio sposoban da navedena sredstva zanavlja. Zato što ni privreda ne bi bila uništena. Ovako – sve je jedna velika nula.

Što se tiče uništavanja viškova municije i ubojnih sredstava valja podsetiti da se sa time krenulo još u vreme Vilijema Montogomerija, čuvenog američkog ambasadora i to po „pravilima“ klasične hajdučije, kada je uništeno više od 1.200 PVO sistema „Strela 2-M“.

Nakon toga su se dosetili donatorskih „poverilačkih fondova“ pa je u periodu od 2005. do 2007. godine, pod okriljem tadašnje NATO Agencije za održavanje i snabdevanje (NATO Maintenance and Supply Agency, NAMSA) – jedna od desetak sličnih koje će se od 2010. do 2012. godine objediniti u ovu sadašnju organizaciju NSPO i okviru toga agenciju NSPA – kada su nam, na sramotu svih nas, uništili više od 1,4 miliona protivpešadijskih i nekoliko stotina hiljada protivtenkovskih mina. Da bi sve to zaokružili milionima tona eksploziva i drugih ubojnih sredstava.

Obratimo pažnju šta sve stoji u zvaničnom obrazloženju „Zakona o potvrđivanju sporazuma ……“ na strani 21. koja je sastavni deo nacrta,  gde se pojašnjavaju razlozi:

„Pristupanjem Programu Partnerstvo za mir, Republika Srbija iskazala je opredeljenje za unapređenje saradnje i zajedničko delovanje sa državama članicama Organizacije severnoatlantskog ugovora i ostalim državama partnerima i to na izgradnji globalne, regionalne i nacionalne bezbednosti.“

Znači – zajedničko delovanje sa NATO savezom, prema njihovim standardima i zarad njihovih interesa, na izgradnji prvo globalne, zatim regionalne, pa tek onda nacionalne bezbednosti. Slučajno baš taj redosled? Nije, zato što ovakve tekstove i sadržaje izrađuju upravo NATO stručnjaci.

Zatim, u nastavku: „Republika Srbija izrazila je spremnost da preuzme deo odgovornosti za stabilan i trajan mir u regionu, učestvuje u multinacionalnim operacijama i dostigne interoperabilnost oružanih snaga sa snagama država članicama Organizacije severnoatlantskog ugovora i partnerskih država.“

Gde to u Ustavu zemlje piše da moramo biti interoperabilni sa dojučerašnjim agresorima, a već deceniju i po sa klasičnim, doduše perfidnim okupatorima? Zašto ne bismo bili interoperabilni sa Oružanim snagama Ruske Federacije? Ili ima još koga da se zanosi lažima kako je NATO jači od njih?

Dalje u nacrtu stoji poduži deo o poboljšanju kvaliteta logističke podrške u takozvanim multinacionalnim operacijama širom sveta, što je uporišna tačka za pravdanje napred navedenog podaništva i ponižavanja. I to se obrazlaže tako što se naglašava da je veći deo mirovnih operacija u kojima učestvujemo pod okriljem OUN. Naravno, narodu nije poznato da su tome prethodile, uglavnom širom Afrike, brojne obojene revolucije ili klasična oružana agresija upravo od strane zapadnih zemalja, članica NATO (recimo država Mali), kada su izazivani haos, građanski i lokalni ratovi, međunacionalni, verski i ostali sukobi. Svakako ne pravde i mira radi, već zarad njihovih nacionalnih i globalnih ciljeva, a najčešće, bar u ovom periodu, u korist multinacionalnih korporacija i kompanija.

I na samom kraju obrazloženja zakona stoji možda i najsramnija rečenica: „Pružanje usluga logističke podrške NSPO bilo bi od velikog značaja za uspostavljanje efikasne logističke podrške na nacionalnom nivou.“

Znači, imamo pred sobom nešto što je od posebnog značaja i tiče se nacionalnog nivoa. Može li jadnije od ovoga? Može, priča nije završena.

Baš onako kako stoji u članu 15. nacrta Zakona, gde je udenuta klauzula o rešavanju eventualnih sporova: „Sve nesuglasice između Strana koje nastanu u vezi sa tumačenjem ili primenom ovog sporazuma, rešavaće se međusobnim pregovorima bez obraćanja za pomoć bilo kom nacionalnom ili međunarodnom sudu ili trećoj strani radi rešavanja.“

Dakle, nema sudova, nema uobičajene međunarodnopravne regulative, ne postoji ustaljena praksa rešavanja nesuglasica, nema arbitraže, već će se problemi rešavati „pregovorima“. To u prevodu znači – mi, ovakvi, nikakvi i slabi, podjarmljeni upravo od njih, pregovorima ćemo isterivati pravdu. Da li neko može verovati u ovakvu bajku? Da li je neko nekada video nešto slično u međunarodnopravnoj praksi?

Čime se za to vreme bavi smoždena Srbija? Nacionalnim penzijama, kulturnim i ostalim projektima, istorijskim događajima od pre stotinak godina, jubilejima, rehabilitacijama, futsalom, vaterpolom… i čeka fer i poštene izbore… U društvu novog američkog ambasadora simpatičnog prezimena.

Zaista, ko je taj ko bi rek’o i ko bi mu to poverov’o, da je na delu okupacija…

http://www.parlament.gov.rs/upload/archive/files/cir/pdf/predlozi_zakona/154-16.pdf