Politički život | |||
Glasanje za goru budućnost |
subota, 01. avgust 2009. | |
Dinkićev ucenjivački potencijal slabi. Čanak, Verko, Ničić gledaju kako do cenzusa sa već viđenim gubitnikom. Dačićev koalicioni potencijal raste (a pogotovo Palmin). Ljajićeva stranka uvlači neodlučne (razočarane) u igru. Radikali čekaju Šešelja. Velja gađa gde su najslabiji (zna iz sopstvenog iskustva). Koštunica saopštava ono što već svi vide (osećaju na svojoj koži). DS i naprednjaci počeli nadvlačenje konopca za prvo mesto. Skupština postoji samo zarad političke i ostale trgovine LDP-a oko svakog zakona. Delegacija MMF-a dolazi da kaže svoje o platama i penzijama. Leto a oko 300 štrajkova u Srbiji u toku. Izbori su tu. Sve stranke koje su na vlast dolazile posle petog oktobra vodile su i specifičnu propagandu usmerenu pre svega na mlađu populaciju i preko nje na njihove roditelje, babe i dede. Prisetite se bezbrojnih poziva dekama, bakama mamama i tatama da glasaju kako im deca kažu. Sve za bolju budućnost dece, jer deca bolje razumeju i shvataju vreme u kome žive i na koji način da dostignu evropski san u sopstvenoj zemlji. Neće biti redova pred stranim ambasadama a razvijena Srbija u Evropi biće ugodno mesto za život i zasnivanje srećnih porodica. I poče pritisak na srednjovečne i starije i baš stare da slušaju svoju golobradu decu. Mnogi poslušaše. Glasaše onako kako oni što prave virtualnu stvarnost ubediše mlade poletarce. I ovi sa sve tatama, mamama, dekama i bakama dadoše šansu mladim pametnim i lepim, školovanim na Zapadu, sa sve iskustvom – a bogami i bez iskustva – da preurede Srbiju. Poče rasprodaja porodičnog srebra (cementara, duvanske industrije, fabrika lekova, pivara, mlekara, kiselih voda, konditora, telefonija) i svega što je i bez privatizacija radilo, zapošljavalo i donosilo profit. Reformisaše vojsku da liči na vatrogasnu brigadu, uvedoše „bolonju“ koliko da nas podsete na Šuvara, policija kao u doba Miloševića nikako da popuni brojno stanje (vlasti nikad dosta milicije, a narodu uvek previše). Kad prodadoše porodično srebro pređoše na zlato. Ekskluzivni placevi predhodno uništenih proizvodnih i lučkih firmi, postadoše najekskluzivnije građevinsko zemljište za pravljenje najvećih ekstra profita, ovog puta pod nadzorom Agencije za privatizaciju (kad li ćemo, i da li ćemo ikad saznati o svim poslovima rađenim u Agenciji i oko nje?) i sve u skladu sa zakonima koje napraviše i po hitnim postupcima donesoše (valjda da što pre uđemo u Evropu, kako reče nemački ambasador Cobel oko 2025). Uzeše bezbroj kredita koje im je Evropa dala radi razvoja (nisam baš siguran da i poslanici koji su za to glasali znaju zašta, a naročito kako su utrošeni). I vidi se to po Srbiji. Ima novih puteva, ima novih bolnica, pogotovo ima novih „behaton“ trgova i više puta asfaltiranih ulica. U broju banaka smo postali prvaci jugoistočne Evrope a verovatno i šire. To svakako ima veze sa najvišim kamatama u Evropi koje naša privreda i građani plaćaju a sigurno i sa uništenim srpskim bankarskim sistemom. Ima bogami i puno novih skijališta, al' nema proizvodnje. A kako se u tekućoj velikoj krizi (najvećoj, za one koji vide, ali ne i za Đelića, Dinkića a pogotovu Cvetkovića) ispostavilo – bez zdrave proizvodnje, sa samo tercijalnim pogotovo finansijskim sektorom, nema ni brzog ni sporog oporavka. Realna ekonomija, pogotovu industrijska i poljoprivredna proizvodnja, opet je postala neophodna. Virtualna stvarnost (a ekonomija naročito) pokazala je svoje ružno lice. Došlo vreme da se više ne može manipulisati ljudima prinuđenim da gledajući, slušajući i čitajući medije druge Srbije doživljavaju svoj život kao bajku. U hranom (potencijalno) bogatoj Srbiji stomak za većinu postao najbolji informativni medij. E sad, oni mladi s početka priče postadoše srednjovečni, srednjovečni postadoše stariji a bogami poneki dočekaše i da budu baš stari. Oni mladi, neko iz inostranstva neko iz zemlje, počeše da pitaju sebe, ali i starije i iskusnije šta se desilo? Kako to da oni mladi sposobni, lepi, školovani na Zapadu tako lako i loše rasprodadoše ono što generacije pre njih stvaraše, zadužiše zemlju do granice pucanja ne ostvarivši ni „s“ od srpskog sna. Sad se opet zadužuju i još traže gde da se još više zaduže, sve zarad lepše perspektive novopristiglih mladih. Jesu li oni s početka priče koji su govorili da neće da slušaju decu i unuke i glasaju kako oni kažu, jer njihovo znanje i iskustvo nikom ne daje poverenje na blanko, bili u pravu? Kako se ispostavilo, putevi a pogotovu autoputevi nisu izgrađeni – a i oni što su izgrađeni nekako su brzo propali. Broj zaposlenih nije se povećao, naprotiv. Industrijska proizvodnja je opala, platni bilans tragičan, nezaposlenih nikad više (osim u državnoj i lokalnoj administraciji) i jedino se još industrija obećanja drži (ali se i njoj vidi kraj). I sad s novom nadom čekamo kako će propagandno politički timovi stvoriti novu virtualnu priču o tome da je sjajna stvar što se Srbija zadužila još pet-šest milijardi evra na radost i sreću dolazećih generacija? Zadužiti svoju decu što više i na što duži rok. Da li će oni mladi, srednjovečni a pogotovo stariji poverovati da čine najbolje glasajući kako neki novi poletarci kažu? Dokle seže promišljenost i realno razmišljanje generacije koja će otplaćivati ono što ih ova Vlada i njen neformalno-formalni šef (pre)zadužuje i stavlja im dužničko uže (ropstvo) oko vrata radi sopstvenog, još kratkog, opstanka na vlasti? Zadužuju ne samo njih već i njihovu decu, a pogotovo unuke. |