Fraktura mozga i unutrašnji dijalog

„Promena mentalnog sklopa, unutrašnji dijalog, prelom mozga...“, sintagme su koje dominiraju rečnikom lidera političkih stranaka u Srbiji. Već odavno odviknuta da se čudi, javnost se ipak pita šta bi ovo moglo da znači? A odgovor je jednostavan: građani treba da se „okrenu budućnosti“, da zaborave na mitove, na Kosovo i tekovine viševekovnih borbi za slobodu i ujedinjenje, te da misle jedino na koru 'leba koju će im evroatlantski prijetelji, u budućnosti, velikodušno ostaviti, ako pristanu da postanu (ostanu?) jedna od brojnih „banana“ država globalne „periferije“.

CILj PONIŽAVANjA E, pa hajde da, bar za trenutak, „prelomimo u mozgu“, da se odreknemo mitova, kao što smo se već odrekli mita o Dušanovom carstvu i mita o Jugoslaviji. Hajde da priznamo Republiku Kosovo i prepustimo šiptarskim teroristima da preostale Srbe na tom području pobiju ili prognaju, kao što su dobrim delom već i učinili, po ugledu na hrvatske i muslimanske terorističke (secesionističke) postrojbe, u ne tako davnoj prošlosti, a sve uz podsticaj i pomoć NATO saveznika.

Da li verujete da bi se tada ublažila evroatlanska agresija na Srbiju, a da bi se širom otvorili ekonomski putevi za našu robu, usluge, radnike i kapital na razvijena tržišta EU, SAD, Australije, Kanade ili Japana? Ili vam je jasno da će uslediti zahtevi za unitarizacijom BiH (ukidanjem Republike Srpske), nalog da se Preševska dolina i Novopazarski Sandžak pripoje „matici“, uz još intenzivniju, satanizaciju Srba i „srbijanskih agresora“?

I uz dalju pljačku Srbije, pošto je poznato da je poniženog najlakše opljačkati. Ponižavanje drugih skoro nikada nije samo sebi cilj. Cilj je pripremiti otimačinu i pljačku, kao logične posledice tog ponižavanja. Čak i kada bismo potpuno zaboravili mitove prošlosti, pogled u budućnost i sebična želja za sopstvenim ekonomskim blagostanjem nalagala bi nam da ne pristanemo na dalja ponižavanja i „realne kompromise“.

PREDUSRETLjIVOST Građanski ratovi u Jugoslaviji, u kojima su NATO snage imale odlučujuću ulogu, završeni su porazom srpskog naroda na svim frontovima. Suprotno Helsinškom dogovoru (1976), Jugoslavija je silom raskomadana, a 1999. okupirana je srpska južna pokrajina.

Vlade Jugoslavije i Srbije pokazivale su izuzetnu predusretljivost pred NATO silnicima, sve „s pogledom u budućnost“ i nadajući se blagonaklonosti evroatlantske zajednice. Priznate su, posle građanskog rata  otcepljene republike (bez ijednog referenduma u Srbiji), mirno je „reintegrisan“ zapadni Srem (ustvari, prevarom, pripojen Hrvatskoj), uklonjeni su sa funkcija srpski politički lideri koji nisu odgovarali NATO-standardima, a zatim su isporučeni antisrpskom sudu u Hagu (mnogi od njih su tamo i ubijeni), povučene su vojne snage Srbije sa Kosova i Metohije, pitanje KiM „izvučeno“ je iz nadležnosti SB UN i „predato“ u nadležnost EU, ukinute su srpske institucije na severu KiM, potpisani su ponižavajući ugovori sa NATO savezom i za Srbiju štetni ekonomski ugovori sa Evropskom unijom, pristupilo se protivustavnim „briselskim pregovorima“ sa šiptarskim teroristima itd.

MOGLO JE BITI GORE Pre svakog od ovih koraka, javnost je ubeđivana kako će, vrlo brzo, uslediti „porast razumevanja evroatlantskih prijatelja za ekonomske i političke probleme u Srbiji“, ali je sa svakim daljim ustupkom, i posle svakog ponižavajućeg izvinjenja naših lidera, pritisak na Srbiju pojačavan, a satanizacija srpskog naroda, u medijima, dobijala je na zamahu. Pokazalo se da pregovori nemaju smisla, pošto evroatlantska strana ne poštuje dogovoreno, nego jedino jezik sile, koja je u njihovim rukama (propaganda i oružje).

Dabome, moglo je biti i mnogo gore. Mogli su nas još bezdušnije bombardovati, čak i atomskim bombama, a ne samo osiromašenim uranijumom. Mogli su nam mudžahedini, tj. NATO komandosi, jesti džigerice, kao što su to radili u Siriji, a ne samo naživo čupati organe za transplantaciju u Žutoj kući (šifra „dr Kušner“). Da li da kažemo „hvala“ zato što su postupali blaže nego sa stanovnicima „globalne periferije“ u severnoj Africi i u Aziji?

OSLOBODILAČKA BORBA Ipak, jedno je kapitulirati i pristati na sve, u strahu od svirepe i antiljudske NATO sile, a nešto sasvim drugo „prelomiti u mozgu“ (promentiti mentalni sklop), pa posle „unutrašnjeg dijaloga“, kao sopstvenu želju, dobrovoljno prihvatiti ono što nam se izdiktira. U prvom slučaju reč je o priznavanju „prava jačega“, a državi i narodu ostaje pravo na borbu za slobodu i formiranje narodnooslobodilačkog fronta, kao i na korišćenje svih raspoloživih sredstava u toj borbi. U drugom slučaju, ovakva mogućnost je neuporedivo manja. Verovatno zato gospodari naših sudbina insistiraju baš na „frakturi mozga“.

Očekujem da, kao rezultat „unutrašnjeg dijaloga“, otkrijemo istinu da, u Srbiji,  prijateljima ekonomskog prospriteta, blagostanja i slobode ostaje, kao najbolji izbor, da traže saveznika u Rusiji, čiji su ekonomski i politički interesi, objektivno i nezavisno od istorije, mitova, tradicije i religije, u ovom trenutku najviše usaglašeni sa interesima Srba i Srbije.