Европски "принципи" и Гаврило Принцип

Многима у свету и Србији су данас пуна уста тезе да су Срби, односно њихови поступци, не само повод, већ и прави узрок почетка Првог светског рата и стравичних људских губитака. Уче нас да је наша одговорност и само српска грешка био тај "кучкин син" Гаврило Принцип, "тај терориста и убица, тај злочинац, тај проклети Србин"! Убио је Франца Фердинанда и његову апсолутно невину жену у Сарајеву, без икаквог повода! Да њега није било, Европа би избегла Први светски рат, а многи кажу и Други светски рат, а Европска унија би у том случају ускоро славила 100 година постојања.

Из таквих „аргумената“, произилази да је Гаврило Принцип, сам ђаво који је уништио савршено Аустроугарско царство, у коме су владали хармонични и савршени односи између царске круне и његових многобројних, по етничком и националном пореклу, врло различитих поданика! А да ли је баш тако!? Да ли су то само чланови Младе Босне (Срби, Хрвати и Муслимани-састав организације није ни Титова историографија оспоравала) били незадовољни у тој идиличној и савршеној царевини, коју многи данас сматрају претечом Европске уније, и првом правом мултиетничком творевином у Европи? Наравно да не!

Хајде да се мало вратимо у та, по много чему чудна, али и славна времена. Било је то време многих атентата, мање или више успешних, и из различитих побуда и повода и разлога. Овде ћемо се бавити управо тим атентатима, који су некако остали скривени у тој „савршеној“ историји Европе, коју је нарушио само тај Србин! Али да видимо колико то крви и костура данашња Европа покушава да сакрије иза завесе позорнице на којој се одигравала и Европска и светска историја.

Најважнији атентати на владаре и носиоце власти династије Хабзбурговаца:

1. Године 1853. мађарски националиста Јанош Либењи (Janoš Libenyi), покушава да изведе атентат на нама добро познатог аустроугарског цара Франца Јозефа, за време његове посете Будимпешти. Атентатор је покушао да закоље цара великим ножем, нападајући га са леђа и правећи рез ножем преко царског врата. Срећом, живот цара спасава војна униформа у којој је био, и моди која је владала у тим временима, у шивењу тадашњих војних униформи високих официра, које су имале врло јаке и дебеле оковратнике (колире), тако да се снага атентаторовог реза изгубила у току пресецања тог дела униформе, те нож није стигао до већих крвних судова царског врата. Цар је био тешко повређен, али је преживео.

2. Године 1863. рођени брат цара Франца Јозефа, Максимилијан Јозеф, прихвата се царске круне Мексика, али већ 1867. године бива заробљен од стране побуњеника и по кратаком поступку стрељан. Љубав поданика према једном од Хабзбурга је и у овом случају била фатална, зна се за кога.

3. Године 1879. италијански националиста Донато Рагоза (иначе апотекар из Истре!) извео је атентат на оног истог аустроугарског цара Франца Јозефа, за време његове посете граду Удине, и то бацањем две бомбе на њега. Цар је остао неповређен, атентатор ухапшен, и од стране суда у Удинама ослобођен, са образложењем да је деловао из патриотских побуда!

4. Године 1882. изведен је атентат на Франца Јозефа и његову жену Елизабету, док су били на церемонији прославе 500 година прикључења града Трста Аустрији. То је код италијанских националиста схваћено као велика провокација! Ђулелмо Обердан (Guglielmo Oberdan), Италијан словеначког порекла (мајка словенка из Горице), припадник тајне националистичке организације која се борила за повратак и прикључење Трста својој матичној земљи Италији. Интересантно је да је окидач за накнадно испољену политичку активност Обердана била аустроугарска окупација Босне и Херцеговине 1878.године, када он из протеста напустио армију аустругарске, сматрајући да је испод његове части да учествује у војним активностима окупације Босне и Херцеговине, када је његов лични идеал била слобода за сваку нацију, па и словене у Босни и Херцеговини.Он је бацио бомбу на цара Франца Јозефа, али атентат није успео, а он је ухваћен, и осуђен и обешен исте године. Интересантно је да је у организацији и овог атентата поново учествовао и Донато Рагоза, онај исти актер претходног атентата када је ослобођен од стране италијанског суда у Удинама! Приликом извршења казне, Обердан је са вешала узвикнуо „Viva l“Italia“, „Живела Италија“, и тако постао славна жртва идеје уједињења читаве Италије, којој се непосредно после тога подижу споменици широм градова Италије, који и данас стоје. И данас у Италији главне улице и тргови носе његово име (у Риму, Трсту, Кремони, Барију итд.), а он важи за једног од најавећих националних јунака Италије. На прослави 100 година од његове смрти, то јест вешања, 1982. године, председник Италије је упоредио њега са Исусом Христом. Словеначки писац Борис Пахор, у знак сећања на овог човека пише роман под називом Трг Обердан (Piazza Oberdan), у који су инкорпорирани догађаји из његовог бурног живота. Снимљени су и филмови.

Ђулелмо Обердан

У Трсту данас постоји школа која носи његово име. То је гимназија са јаким акцентом на друштвене науке и изграђивање критичке националне свести код својих ученика, која припрема будуће студенте за врхунске резултате из домена људских права и демократије! У Тревиљу се налази Технички институт који носи његово име! Основна школа у Риму носи његово име!

5. Године 1889. престолонаследник цара Франца Јозефа, његов једини син Рудолф Јозеф је нађен мртав, заједно с љубавницом Маријом Вечером. Званична истрага је тврдила да је Рудолф убио Марију, а потом себе. Но, преко 100. година касније, 1992. године, званични органи државе Аустрије су извршили ексхумацију и поновну обдукцију остатака тела Марије Вечере, чији су налази потврдили постојеће вековне сумње да је она била убијена ударцима у главу а не из пиштоља, како је гласила дотадашња званична верзија, док је Рудолф убијен са 6 хитаца из пушке, а дотадашња верзија је била да радило о самоубиству!! Престолонаследник је убијен вероватно као велики либерал по схватању, и противник заједнице Аустрије и Угарске, али и противник окупације Босне и Херцеговине! Није искључено и да је у завери и његовом убиству учествовао и сам Франц Фердинанд, односно војничка струја чији је предводник био сам Фердинанд, као следећи престолонаследник, након Рудолфове елиминације, тим пре што је он био и јавно врло омиљен у високим официрским и војним круговима Аустроугарске царевине.

Рудолф Јосеф и Марија Вечера

6. Године 1898. у Швајцарској, на обали Женевској језера, италијански националиста и анархиста Луиђи Лукени, убија аустроугарску царицу Елизабету Јозеф, жену цара Франца Јозефа. Убија је, можемо рећи, на један, у то време, од врло честих европских очајничких начина извршења атентата, задавањем ударца великим ножем у срце. Франц Јозеф остаје удовац, али више не тако млад да би се поново оженио, и добио свог крвног потомка за престолонаследника.

Да на крају резимирамо, цар Франц Јозеф је пре него што је Гаврило Принцип убио његовог престолонаследника Франца Фердинанда, изгубио у претходним атентатима рођеног брата, жену и јединог сина! И зачудо, у свим тим, како покушајима, тако и успешним атентатима није учествовао ниједан Србин, већ неколико Италијана, Мађари, али и Аустријанци. Посебно се истичу Италијани. Наравно, то баш и не говори о великој милости и љубави њених поданика према царској породици, најчувенијој и најдуговечнијој у ондашњој Европи!

Све горе наведено се дешава под јаким идејама анархиста, националиста, социјалиста, револуционара свих фела, који у то време заступају углавном револуционарне облике борбе за своје идеале и идеје. Разлог за такав метод и приступ борбе можда баш треба тражити у тада углавном монархистички, и строго хијерархијски организован државним и по природи врло репресивним апаратима, за који су се ови углавном врло млади људи надали, да могу бити најлакше срушени и промењени атентантима извршеним, како над самим монарсима, тако и над високо позиционираним носицима и симболима монархистичке власти. Тако у то време имамо у Европи читав талас атентата и убистава, који је вршен на носиоце највише власти, и то углавном у државама са монархистичким уређењем, које су покушавале да насилно држе под својом влашћу велики број младих нација у настајању.

То је био општи европски процес, како 19., тако и самом почетку 20.века. Не заборавимо да у једном таквом сличном хаосу почиње уједињење и настајање модерне Италије 1861.године, проглашењем краљевине у Тоскани, након успешних победа над Аустријом, али и над многобројним градовима на југу Италије, посебно Напуљем које води лично Гарибалди. Таквом зачетку Италије 1866. године прикључила се и Венеција, а након великог пораза Аустрије од Пруске. Године 1870. Италији се прикључује и сам град Рим, након пораза Француске, као главног савезника папе и Рима, нанетог од од стране тада моћне Пруске. Тираноубиство као идеал, настаје и због текућег процеса уклањања вековних наследних престола у многобројним малим градовима државама у Италији. То је корен настајања и оправдања тираноубиства у процесима стварања нација и националних држава. Околности нису биле боље ни у Немачком савезу, који је створен 1815.године бечким конгресом и састојао се из 38 држава и 4 слободна града. Године 1861. на престо Пруске долази Вилхелм други, а на место канцелара Бизмарк, који се врло одлучно боре са Аустријом за примат над Немачким савезом, што кулминира 1866.године победом Пруске, која ствара Северно-немачки савез, у који не улазе јужне католичке немачке државе, од којих је највећа Баварска. Француска покушава да спречи уједињење и јачање Немачке 1870. године, у рату који сама започиње и катастрофално губи, што доводи до пада њеног цара са престола и поновног успостављања Републике Француске. Интересантно је да 1871. године Немачка уласком у Париз и миром у Версају проглашава уједињење Немачке у Немачко царство, под круном цара Вилхема Другог, и канцелара Бизмарка. То време, обележене многобројним крвавим сукобима, како у оквиру младих нација у процесу уједињења (сви елементи грађанских ратова), али и борба између новоформираних националних држава за престиж и територије, које остају као добро и дубоко посејано смеме будућих великих ратних сукоба. Имало се баш шта научити од Европе тога доба! А зна се да су наши народи врло виспрени, интелигентни и да увек брзо прихватају све те велике и хумане идеје Европе! Европа је увек тежила да буде добра учитељица новим младим народима у настајању, како источне Европе, тако и на Балкану, водећи увек рачуна пре свега о својим националним интересима!

Након свих оних горе најважнијих набројаних атентата (укупно 6, и ниједан Србин није учествовао у њима!), али и описаних великих промена у тадашњој Европи, исти инспиришу и одлучујуће усмеравају борбу националне и интелектуалне елите свих Јужних Словена, па и Срба, за своје уједињење и стварање својих националних држава.

У Мађарском парламенту је 1912.године, народни посланик Јулије Ковач, покушао атентат на грофа Тису, а већ почетком следеће године, тачније 11. фебруара 1913. године, румунски националисти су покушали атенатат на грофа Тису у Дебрецину, и то бомбом. Тако је и угарски део монархије показао своју нестабилност.

Најзначајнији атентати јужних словена на владаре и представнике власти Хабсбуршке монархије:

1. Године 1910. Богдан Жерајић, прати оног истог цара Франца Јозефа, од Сарајева до Мостара, и од Мостара до Илиџе, али не успева да нађе прави моменат и изврши атентат на њега.

2. Исте године, јуна 1910., Богдан Жерајић покушава атентат на управника Босне и Херцеговине генерала хрвата Маријана Варешанина, и то неуспешно. Последњи метак испањује себи у главу, и тиме постаје инспирација многим младим људима у Босни и Херцеговини, да се прикључе организацији „Млада Босна“. Богдану Жерајићу секу главу, и користе као узорак који показује како изгледа једна „анархистичка“ глава, а тело сахрањују на тајно место. Међутим, млади откривају то место, које постаје место ходочашћа и заклетве генерацијама које долазе, да се неће смирити док се Босна и Херцеговина не ослободе Аустро-угарске окупације.

3. Хрват из Босне и Херцеговине, Лука Јукић, 8. јуна 1912. године, покушава атентат на хрватског бана Славка Цуваја, којом приликом убија 2 човека, али бан остаје жив. Разлог за атентат је укидање уставног стања Хрватско-угарске нагодбе, и увођење комесаријата 12.04.1912. управо од стране Славка Цуваја. Лука Јукић је био члан Напредне омладине, која је заговарала српско-хрватску слогу, и тезу да се ради о истом народу. Јукић је данима пре тога причао међу ђацима и студентима шта намерава учинити, а прилику за то је нашао на прослави јубилеја Антуна Цуваја, рођеног брата Славка Цуваја, где се скупила цела породица. Он је седео и пио у гостионици код Антуна Ковачића, а када је наишао аутомобил са баном Цувајом, он је излетео и грешком пуцао и убио бановог саветника, и дао се у бекство. У току пуцњаве убио је и једног стражаара, и коначно ухваћен код Казалишне кафане. Последице атентата су бројна хапшења и полицијска испитивања ученика, старости између 14-16.година! Лука је осуђен на доживотну робију, док је други саучесник у атентату хрват Аугуст Цесарец, касније чувени књижевник, осуђен на 5 година робије. Јавност је подржавала Јукића, и у то име су скупљали прилог за његову мајку, а гњижевник Густав Матош је написао текст под називом КУРШУМ ЈЕ ПРОГОВОРИО, у коме је отворено подржао Јукућа. Лука Јукић, завршетком Првог светског рата бива ослобођен.

4. Хрват Иван Планиншчак, 31.10.1912.године покушава поново атентат на хрватског бана Славка Цуваја. Атентат не успева, а бан се потпуно повлачи из политике након тога.

5. Осамнаестог августа 1913.године, након одржане свечане мисе у име рођендана цара Фрања Јосифа, баш због саме симболике места и повода, хрват Стјепан Дојчић, покушава атентат на новог хрвтаског бана Ивана Шкрлеца, приликом изласка из цркве, и том приликом га рањава у руку. Осуђен је на 16 година робије. Али можда је важније навести речи Дојчићеве написане и објављене у Америци, поводом предходног неуспелог атентатат хрвата Луке Јукића на бана Славка Цуваја, извршеног предходне године. Оне гласе: „ Ми смо морали тешком тугом оставити свој мили дом и род и ићи у бијели свет тражити хљеба, док би га могли дома наћи кад би хрватска била слободна. Чули смо како је ватрени хрват Лука Јукић одапео тане на бандита, који је одавно то већ заслужио, али на несрећу га није погодио! Тај ватрени Јукић нам је показао како морамо радити убудуће...па нека нам добро буде у памети...да се слобода не даје на тањуру као ловоров венац од грешне Аустрије. Данас у Америци не уприличују протестне скупове само велике колоније, које броје на хиљаде Хрвата и Срба, већ и најмање су дигле свој глас против хуља, тирана 20. вијека... Доле барбарство, смрт и ништа друго тиранину 20.вијека, смрт Цувају, доле с апсолутизмом...“. Из ових речи, види се да један хрват наводи да је хабзбуршка политика варварство, а сваки вид оружане борбе против ње, борба за слободу и права угњетених народа јужнословенских! Главно гласило Хрвата у Америци „Хрватски свет“, поводом оба атентата, и Луке Јукића и Стјепана Дојчића, пише: „ Нека нас прогањају, тлаче, нека отварају тамнице, али их немају толико, да у њих затворе све оне, који онако мисле, као Лука и Стјепан, јер ми им поручујемо, да су сви поштени Хрвати у Америци онакви уротници и злочинци, какви су Јукић и Дојчић“.

6. Двадесетог маја 1914. године, непосредно пре атенатат у Сарајеву, још 2 млада хрвата: Јаков Шафер и Рудолф Херцигоња, покушавају атентат бомбама у Загребачкој опери, на хрватског бана Ивана Шкрлеца и надвојводу Леополда Салватореа. Не успевају ни они.

Иван Шкрлец

Из овог кратког списка атентата, у коме учествује неколико Хрвата, јасно је да они то чине, у борби за национално ослобођење од Аустро-угарске управе. Да ли су они због тога терористи и злочинци? Наравно да не! И они су инспирисани великим европским принципима тога доба! Једино што ниједан од тих атентата није успео да ликвидира циљане високе личности, иако је било невиних жртава.

Сви ови атентати успевају да дигну борбени дух и самопоуздање народним, пре свега јужнословенским масама, али и да утерају страх и несигурност властодршцима.Можда најбоља илустрација њиховог одјека у народу могу представити цитати, неколико тада младих, а касније веома угледних књижевника.

Гаврило Принцип

Аугуст Цесарец, поводом атенатата Луке Јукића, пише Владимиру Гаћиновићу:

„Створимо хиљаде Јукића и Жерајића, култивирајмо их, одгојимо их, па ће наше речи, бити чин, наша ствар свршена...“;

„Дигли смо се на ноге ми млади борци за слободу, дигосмо се на наше тлачитеље, да их увјеримо како нису успјели нити ће успјети својим окупаторским експериментима...“

Иво Андрић, када је чуо за атентат Јукићев, пише у свом дневнику:

„Данас је Јукић починио атентат на Цуваја. Како је лепо да се затежу конци дела и буна. Како радосно слутим дане великих дела. И диже се и гори хајдучка крв... Нека живе они који умиру по тротоартима онесвешћени од срџбе и барута., болни од срамоте заједничке. Нека живе они који повучени, ћутљиви у мрачним собама, спремају буру...“

Антун Густав Матош, поводом Јукићевог атентата, пише у часопису „Зора“:

„Док се наше племе од Црног до Јадранског мора, од Ситнице до Дунава, од Балкана и Шар-оланине диже на оружје, док опјесник „Балканске царице“ (краљ Никола црногорски) раздиремрежу евроспке дипломације и провалује до Скадра у нади да „види Призрен“ и да се у светим Дечанима нађе с унуком Карађорђа, највиши хрватски суд осуђује на вјешалапоследњу одбрану хрватског права. Стол седморице меће срамотни конопац око врата Јукићу... Судише, осудише, измучише и премалтише га и они то, ту срамоту, ту ћушку закону, праву и људском достојанству...назваше парницом!...Кукавице које прогласише 700 тисућа православних српских честитих порезника и јуначких бранилаца ове ужасне земље, моралне пропалице и етичке наказе...те хуље...те отровне печурке са њиве Куенове пењу на вешала танка човјека који је своју жртву промашио“.

Тин Ујевић пише, у чланку „Омладина вјерује“ („Ријечки нови лист“ од 10.04.1913.), и полемише са сарајевским франковачким црножутим „Хрватским дневником“, па каже:

„Криво им је што смо Србохрвати. Ствар чудна код људи који признају јединство Хрвата и Словенаца да неће да признају јединство Хрвата и Срба.... Сваки Србин, српскохрватски националиста, нама је сто по сто пута бољи Хрват од хрватских праваша. Јер то једном треба упамтити: да се не састоји хрватство у истицању самога хрватског имена и у бунцању о великој (у ствари врло, врло маленој) Хрватској. Праваши, Хрвати по имену, нису Хрвати у ствари... Срби, Хрватио и Словенци, које год вјере били и у којој год провинцији живјели, јесу више него браћа: један јединствени народ, један и нераздјељив, који има да оствари једну јединствену народну културу и заједничку независну будућност...“

Треба и на крају напоменути да се у од 1900.године до 1913.године у Европи укупно десило 36 политичких убитстава, од чега се 8 десило на Балкану, а чак 28 у Европи! Ту је било свакаквих разлога: од анархистичких, необјашњивих, па преко страначких (због власти), до националистичких (потлачени мањински народи против владајуће нације).

Атентати у свету

Као илустрацију општег стања у свету, насталог под утицајем изнетих околности у овом тексту, набројаћемо само неке од најзначајнијих атентата који су се десили у Европи и свету крајем 19. и почетком 20.века:

- 1865. година, Џон Бут убија америчког председника Абрахама Линколна.

- 1868.године браћа Радовановићи убијају Михајла Обреновића.

- 1881.године, Игнације Хриневиецки, убија руског цара Александра ИИ.

- 1881.године Чарлс Гито убија америчког председника Џејмса Абрама (други амерички председник у 16 година убије н у атентату).

- 1891. године, Тсуда Санзо врши неупешни атентат на руског цара Николаја ИИ.

- 1894.године, од стране анархисте Санте Жеронимоа, убијен француски председник Мари Франсоа Сади Карнет.

- 1895.године од непознатог нападача убијен бугарски премијер Петар Стамболов.

- 1896.године убијен је Персијски шах Насер Кајар.

- 1897. године убијен је Уругвајски председник Хуан Батиста Борда.

- 1898. убијен је Гватемалски председник Хосе Мариа Барос.

- 1897.године, Михел Ангиолио, убија шпанског премијера Антониа дел Кастиља.

- 1900.године Гетано Бреши, убија италијанског краља Умберта И.

-1901.године, Леон Ч. убија америчког председника Вилијама Мекинлија (трећи председник амерички убијен за 36 година).

- 1903.године убијени су Српски краљ Александар Обреновић и краљица Драга.

- 1905.године, убијен грчки премијер Теодорос Делигианис.

- 1907.године убијен од непознатог нападача бугарски премијер Димитри Петков.

- 1908.године убијен је краљ Португала Карлос И.

- 1909.године, до непознатог убице убијен јапански премијер Ито Хирбуми

- 1910.године убијен је премијер Египта Бутрос Гали (деда председника УН истог имена)

- 1911.године, Дмитриј Богов, убија премијера Руске царевине Столипина.

- 1912.године убијен од непознатог извршиоца премијер Шпаније Хозе Каналејас.

- 1913.године, од непознатог атентатора убијен је турски премијер Махмуд паша.

- 1913.године, грк Александрос Синас, убија грчког краља Ђорђа И.

- 1913. године убијен је председник Мексика Францисцо Мадеро.

И на крају да напоменемо још једну мало познату ствар, и бар недовољно обрађену од стране историчара. По хрватским изворима, на Франца Фердинанда, као престолонаследника Аустро-угарске царевине, у периоду од 1900 до 1914.године, било је припремљено преко десет атентата, за које је аустроугарска полиција сазнала и спречила их. Чак 3 од њих су изведена: и то 1902. године, затим 1906.године, и најозбиљнији 1910.године на војним маневрима у близини Моравска Острова, када је приликом пуњаве на Франца Фердинанда рањен један генерал у ногу. Завереници су били чланови „Младе Босне“, припадници војне дивизије са територије Босне и Херцеговине.

И на крају, надам се да је свима јасно, да се Гаврило Принцип, у свом чину, само руководио већ постојећим и одавно водећим Европским принципима тога времена.

Да ли Европски принципи Гаврила Принципа важе и данас?

Литература:

1.Млада Босна, Часопис за књижевност, уметност и културу, Број 175-176-177. Година 37. 2010. Издавач. Дом културе Чачак.

2.Ребека Вест, Црно јагње и сиви соко, Моно и мањана, Београд, 2008. година

3. Дејвид Фромкин, Последње лето Европе (ко је започео велики рат 1914?), Жагор, Београд, 2006.

4. http://www.historiografija.hr/hz/1966/HZ_19-20_14_CIZMIC.pdf

5. http://hr.wikipedia.org/wiki/Dodatak:Popis_poznatih_atentata_i_poku%C5%A1aja_atentata

6. http://en.wikipedia.org/wiki/List_of_assassinations

7. http://sr.wikipedia.org/sr/%D0%90%D0%BD%D0%B0%D1%80%D1%85%D0%B8

%D0%B7%D0%B0%D0%BC_%D0%BA%D0%BE%D0%B4_%D0%88%D1%83%D

0%B6%D0%BD%D0%B8%D1%85_%D0%A1%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%

B5%D0%BD%D0%B0

8. http://www.politika.rs/rubrike/uvodnik/Atentator-i-patriota.sr.html

9. http://www.forum.tm/vijesti/politicki-atentati-od-1900-do-1913-u-europi-su-ubijena-

cetiri-kralja-sest-premijera-i-tri

10. http://www.rastko.rs/rastko-bl/istorija/corovic/istorija/7_22_l.html

11. Ратко Парежанин, Гаврило Принцип у Београду, Цатена Мунди, Београд, 2013.