Dekafeizirana politika

Pošto ću u ovom tekstu, između ostalog, braniti Velimira Ilića od optužbi za govor mržnje, najpre da kažem da inače mislim da je Ilić, posle vređanja novinara, sastajanja sa nepostojećim biznismenima, gradnje klinike bez dozvole i vređanja policajca koji je zaustavio njegovu kolonu vozila, trebalo odavno da bude samo privatnik u Čačku. Što uopšte nije loše. Dometi Velimira Ilića su otprilike onde gde je bio za vreme vlade Zorana Đinđića.

Međutim, poslednji razvoj događaja oko Rasima Ljajića i njegovog, inače rutinskog, slanja pozivnica za proslavu Dana državnosti, više govori uopšte o srpskoj politici nego o samom Iliću. On je optužen za govor mržnje zbog toga što je rekao da je činjenica da pozivnice za državni praznik šalje ministar za rad i socijalnu politiku uvreda za srpstvo i Karađorđa. Ovde ne želim da Ilića branim onako kako se on sam branio tvrdeći da je mislio samo na funkciju, a ne i na Ljajićevo etničko poreklo. To nije tačno. Jer da jeste, on bi odmah obrazložio šta je hteo da kaže, izbegao bi emotivni naboj u govoru i ne bi stavio Ljajića i „srpstvo“ u jasnu opoziciju, što znači da je Ilić nameravao da govori i o etničkom poreklu, doduše uz, možda već unapred pripremljeno, vađenje na dvosmislenost i nepreciznost svoje formulacije. Ali, sve to još ne znači da je tu po sredi govor mržnje. Između ostalog, to pokazuje i činjenica da je Ilić odmah naglasio da je Ljajić njegov prijatelj i da nema ništa lično protiv njega. Ako termin „govor mržnje“ ima ikakav smisao, onda bi se on morao sastojati u potpunom negiranju nečijih ljudskih kvaliteta, a to Ilić nije uradio.

Ilićeva izjava ustvari je samo nastavak njegove „narodnjačke“ politike drugim sredstvima. Otkad se samostalno pojavio na političkoj sceni, Ilić insistira na srpstvu ističući da je on Srbin iz Šumadije i da je to njegov glavni kvalitet. U ovom poslednjem slučaju, njegova poruka bi mogla otprilike da bude ova: „Državni je praznik Srbije, godišnjica srpskog ustanka: i gde ste vi, naravno i pretežno Srbi, u svemu tome? Vi se ponašate kao da je i to, poput Haškog tribunala, toliko neprijatna dužnost da je uvaljujete Rasimu Ljajiću!“ I kada bi ovo bilo ono što je Ilić hteo da kaže to bi bila sasvim legitimna primedba. Uostalom, i primedba koja je na mestu, jer i pored sveg ceremonijalnog truda koji ulaže Tadićev kabinet, Srbija je još uvek poslovično neuređena po pitanju spoljnih znakova državnosti. Ali, Ilić nema običaj da se bavi ovakvim suptilnostima, tako da čak ni ovo nije ono što je on hteo da kaže.

Ilićevi motivi zaista jesu reagovanje na ovaj osećaj da se državne stvari, upravo zato što su vezane za srpsku tradiciju, drže po strani i rade preko volje. Međutim, ono što Ilić želi da uradi povodom toga jeste podjednako pogrešno: da poslovični stid zbog srpskog porekla zameni stanjem u kome je poreklo i „srpstvo“ jedini kriterijum kvaliteta neke politike. Oni koji sada zameraju Iliću zbog ove izjave trebalo je da se oglase i onda kada je čitava kampanja narodnjačke koalicije zasnivala na opoziciji Srbi-izdajnici. „Izaberi Srbiju“, „Živela Srbija“, „Podrži Srbiju“ – slogani sa kojima je Ilić išao na nekoliko poslednjih izbora, ustvari sadrže isti ovaj način mišljenja koji je ispoljen i u poslednjem skupštinskom Ilićevom „incidentu“.

Tako da taj incident i nije neki incident nego više pravilo naše politike. U Srbiji se glavna politička borba vodi oko same odrednice „srpski“. Jedni smatraju da je ta odrednica toliko opterećena nacionalizmom i neevropejstvom da je ekplicitno ili implicitno izbegavaju ili potiskuju. Drugi, poput Ilića, osećaju to, ali reaguju tvrdnjom da srpstvo nije samo odrednica porekla, nego kriterijum za ono što je ispravno. Posmatrani kao dva lika u ogledalu i jedni i drugi su u pravu, jer zaista ima na šta negativno kod onih drugih da se reaguje. Ali su i jedni i drugi u krivu, jer su same njihove pozicije pogrešne. Njihov sukob u principu može zbog toga da traje večno, kao što će po prilici i trajati.

Ali, mi ovde imamo i treću stranu, trenutnu okosnicu vlasti, Tadićevu Demokratsku stranku. Ilićev najnoviji ispad DS je protumačila takođe kao govor mržnje, čime se ustvari svrstala na jednu stranu u ovom srpsko-anti-srpskom preporu. Ali to je tako samo na površini stvari: DS nije ni jasan protivnik potiskivanja „srpskog“, ni jasan pristalica „srpske“ strane. Neko bi rekao: to je dobro, imamo jednu trezvenu političku stranku i jednu javnost na koju se ona oslanja, a koja može da ovaj štetni spor drži pod kontrolom. Ali, čak ni to nije tačno: pozicija DS-a nije nekakva promišljena politika koja bi suzbijala ove pogrešne pozicije, nego pre nešto potpuno specifično, mada ne i iznenađujuće. Pozicija DS je, ustvari, pozicija negacije svake „ideologije“. U većini slučajeva DS će se svrstati na stranu autoritarnih evropejaca, kao ovde kada treba skoro celu državu staviti u stanje pripravnosti zbog „govora mržnje“. Ponekad se čini da je jedina svesna ideologija koju koristi DS ona LDP. Međutim, ustvari je glavna ideologija DS ta da je svaka ideologija (u značenju: mišljenje, stav, princip) suvišna, a da je bitna ekonomija (prilično sam siguran da je ova ideja jasno izražena u jednom uvodniku ili kolumni Dragoljuba Žarkovića, ali ga sad ne mogu naći). Drugim rečima, vlast DS će podržati svaku ideju koju podržava određeni broj birača, ali pod uslovom da je opšta ideja koja se podrazumeva ta da je svaki stav i svako tumačenje tu samo da zadovolji trenutne potrebe. Svako ima prava na mišljenje samo ukoliko prizna da je ono polu-pogrešno, polu-privatno. Tako da ovde, kao što imamo kafu bez kofeina, ili šećernu vodicu, recimo koka kolu – bez šećera, virtuelni seks bez seksa, tako imamo i politiku bez politike, politiku koja je shvaćena više kao privatna nego kao javna stvar.

Zbog toga se pripadnici Druge Srbije ponekad nalaze u čudu što, s jedne strane, ne vide da DS ima bilo kakvu posebnu ideologiju u smislu jasnih treba-stavova. Ideološki prostor skoro u potpunosti popunjavaju kadrovi inače aktivni u korist, recimo, LDP-a. S druge strane, nikako da DS dosledno preuzme tu poziciju, pa onda ne odustaje od Kosova, dvoumi se oko Vojvodine, potpisuje ugovore sa Rusima, jednom rečju, ipak zadržava neku samostalnost. Tajna je ovde u tome da DS ne shvata ozbiljno one koje često pušta da zauzimaju javni prostor. I ovaj govor o „govoru mržnje“ je tu samo zbog toga što, budući nerealan, neće biti uzet sasvim za ozbiljno, ali će biti dovoljno ubedljiv da trenutno efikasno potisne političke protivnike i prekrije važnije teme, recimo, skandal sa RIK-om.

Zbog toga su trenutno delimično u pravu oni koji Demokratsku stranku vide samo kao konglomerat ljudi koji slede svoje privatne interese zaštićeni kurentnim političkim porukama, koji se prema tim političkim idejama odnose samo instrumentalno. Privatno, zaista mnogi iz DS-a govore nešto slično stavovima Druge Srbije. Ono u čemu kritičari DS, bilo sa nacionalističke, bilo sa drugo-srbijanske strane, greše, jeste to da bi zbog toga trebalo zaključiti da je ukupna politika DS neprihvatljiva. To što je DS bez volje da brani svoju politiku kao koherentnu ideju, ne znači da je sama ta politika pogrešna, a još manje znači da su politike njenih oponenata bile ispravnije, nego samo to da je struja koja politiku uopšte shvata kao manipulaciju trenutno jaka u Demokratskoj stranci.

Ali, posao vraćanja esencije u srpsku politiku i nije posao stranaka. Sve dok imamo javnost koja samu sebe shvata kao servis politike, od stranaka ćemo dobijati samo manipulaciju.