Čvršći ekonomsko-politički savez sa Rusijom spas za Srbiju

Dogovor u Briselu koji su parafirali Vučić i Dačić, a jednoglasno prihvatila Vlada Republike Srbije, predstavlja predaju Kosova i priznanje institucija tzv. nezavisne države Kosovo. Srbi sa severa KiM su ujedinjeni u tome da se dogovor u ovoj formi ne prihvati. Predsednik opštine Zubin Potok Slaviša Ristić izjavio je nakon razgovora sa Vučićem i Dačićem da u sporazumu nema Srbije već „samo integracije u takozvano nezavisno Kosovo“.

Srbi sa severa Kosmeta su jedinstveni u neprihvatanju sporazuma sa punim pravom jer se od njih traži da se integrišu i sprovode kosovske zakone. Jedini realan i pravedan izbor bilo bi raspisivanje referenduma u čitavoj Srbiji jer je to jedini način da građani iskažu svoje mišljenje o sporazumu sa Prištinom. “Tražili smo da se o sporazumu izjasni narod. Svakako bismo prihvatili održavanje referenduma, jer narod treba da se izjasni da li hoće da prihvati da bude isključen iz ustavnog i zakonskog sistema Srbije“.[1] Studenti Univerziteta u Kosovskoj Mitrovici su shvatajući šta im se sprema izašli na ulice u mirnom protestu kako bi pokazali svoju volju da ostaju privrženi matici. „Imamo li mi pravo na budućnost… Čije lične karte, vozačke dozvole, zdrastvene knjižice ćemo koristiti, gde ćemo se lečiti…Koja država će izdavati naše diplome, čiji će pečat biti na njima, po čijem programu ćemo raditi, da li ostajemo integralni deo srpskog obrazovnog sistema ili postajemo dijaspora“, izjavio je predsednik studentskog parlamenta Slobodan Arsić.[2]

Sam Aleksandar Vučić je najavio mogućnost raspisivanja referenduma kao forme preispitivanja narodne volje. On je izjavio sledeće: „Ako u utorak saopšte da će prihvatiti rezultate referenduma, odnosno odluku većine građana, imaćemo rok od 15 dana i završićemo tu priču”. Imajući na umu druge „političke igrače“ Vučić je izjavio i sledeće: „Spremni smo da razgovaramo o svim njihovim idejama, ali stranu nećemo da menjamo, zastupaćemo ono što je potpisano i to ćemo da branimo pred građanima. Ako to mogu da pobede, onda neka neko drugi vodi Srbiju, s tim nemamo nikakav problem“.

Ono što treba da zabrine svakog pravog srpskog patriotu jesu Vučićeve reči da Vlada Srbije može da padne, ali da ne sme da padne odluka iz Brisela jer je to jedina odluka koja navodno donosi budućnost Srbiji. Vučić je čak i napao SPC rečima: „Što se tiče stava SPC, šta god da kažem ići će protiv nas. Ali, imam jednu rečenicu - mi se ne mešamo u to šta SPC radi i misli, ali čitajući saopštenje Sinoda SPC bio sam veoma razočaran, jer sadrži političke kvalifikacije koje su neistinite”.[3]

Vučić je posebno istakao da SPC pogrešno tumači tačku 14 sporazuma, odnosno ultimatuma iz Brisela. Tačka 14, gospodine Vučiću, direktno Kosovo i Metohiju predaje u ruke Albancima jer u njoj stoji da će se zakoni Kosova implementirati i na severu Kosova. Vučić je izjavio tim povodom sledeće: „To je tačka koja je prepisana iz nekoliko akata koje smo do sada imali. To je potpuno besmislena rečenica koju su oni nazvali krunskim dokazom da smo priznali Kosovo. Nemojte da izmišljate gospodo, jer oni koji su učestvovali u pisanju tih tekstova su to potpisivali mnogo godina pre toga”. Osim toga on je rekao i da: „U ovoj zemlji možete i vi da vladate, nemam ništa protiv da gospodin Amfilofije izađe na izbore i pobedi, ali pre nego što se to desi neće voditi politiku ove zemlje”, obraćajući se direktno Amfilohiju Radoviću. Ovo pokazuje da se Vlada Republike Srbije postepeno odvaja od volje naroda.

Insistiranje na fantomskom datumu za dobijanje isto tako fantomskih pregovora sa Briselom sa neizvesnim rezultatom dovoljan je pokazatelj kakav kurs zauzima Vlada Srbije. Predsednik Nikolić je nastavio sa politikom izvinjavanja bivšeg predsednika Tadića i zaista ovu vlast ništa ne razlikuje od prethodne. Štaviše, ova vlast se neprestano krije iza autoriteta Rusije kako bi sačuvala ono malo obraza što joj je ostalo: „Obe ove izjave su [Vučić i Dačić] izneli, bez sumnje, kako bi se iza autoriteta Rusije i njenog rukovodstva sakrili od ogorčenosti srpskih građana koji su nezadovoljni briselskom “normalizacijom“, koju je patrijarh SPC, Irinej, u svom obraćanju narodu nazvao “izdajom Kosova“.[4] Za Srbiju bi daleko najbolje rešenje bilo da se odustane od nesrećnog sporazuma sa Briselom koji znači izdaju svih nacionalnih interesa Srbije i njenog naroda na severu pokrajine, ali i južno od Ibra. Aktuelna vlast insistira na famoznim evropskim integracijama, ali te integracije neće podići životni standard stanovnika Srbije nego naprotiv, cena za evropske integracije biće Kosovo i Metohija.

Vučić ponavlja da nam plate i penzije zavise od EU što je apsolutno netačno! Za Srbiju bi daleko najbolja politička opcija bilo raspisivanje referenduma na kome će se građani Srbije izjasniti da nisu za prodaju zbog tamo nekakvog datuma. Ukoliko bi Vlada pala nakon referenduma, to bi bilo najbolja opcija za Srbiju. U tom slučaju pod hitno treba razgovore o Kosovu premestiti u UN, a to može učiniti jedino jedna pravedna, nacionalno orijentisana i Vlada koja ne pristaje na ucene od Brisela. Lider DSS-a Vojislav Koštunica izjavio je da njegova stranka potpuno podržava mirni protest naroda sa Kosova briselskom sporazumu. “Bićemo uz svoj narod na Kosovu i svi funkcioneri i narodni poslanici DSS pridružiće se mirnom otporu. Ovo je sudbonosno pitanje za opstanak Srbije i uveren sam da će narod pobediti i da ovaj sporazum neće biti sproveden.“[5] Vojislav Koštunica je potpuno u pravu jer ovim sporazumom Srbija ispod žita prodaje Kosovo ni za šta! Sa duhovno-kulturnom kolevkom srpskog naroda se ne postupa tako. Dokle će se više Srbija ponižavati? Na talasu euforičnih izvinjenja predsednika Republike stigao je i zahtev iz Prištine da se Srbija izvini zbog zločina na Kosovu! Tzv. kosovski šef diplomatije Enver Hodžaj je na svom tviter nalogu napisao sledeće: „Izvinjenje srpskog predsednika za ratne zločine u Bosni je važno. On bi trebalo da se izvini i za ratne zločine na Kosovu, koje je sponzorisala srpska država“.[6]

Ovo je kap koja je prepunila čašu! Srbija mora da se okrene od tzv. politike evropskih integracija i da teži ka tesnoj ekonomskoj i političko-vojnoj saradnji sa pravim prijateljima, odnosno sa Ruskom Federacijom. Ali to je moguće jedino ukoliko dođe do drastične smene na kormilu Srbije. Dveri i DSS su pokazali da mogu da funkcionišu zajedno na lokalnom nivou. Potrebna je i saradnja svih patriotsko orijentisanih partija na republičkom nivou. Ukoliko srpski narod pobedi na referendumu koji je sve izgledniji, onda će Vučić i čitava „proevropska garnitura“ morati da odu. Srbiji bi bilo najbolje da je vode političke stranke kojima je zaista stalo do boljitka njenih građana. Što se tiče spoljne politike, Srbija bi sa eventualnom promenom vladajuće garniture trebalo što pre da se čvrsto veže sa našim duhovnim i istorijskim prijateljima, odnosno sa ruskim narodom koji smatra da su Srbi jedan veliki narod koji živi u maloj državi. Belorusija je potpuno integrisala svoj sistem PVO sa ruskim sistemom, a ruski ministar odbrane Sergej Šojgu je izjavio da Rusija i Belorusija planiraju da izgrade veliku vazduhoplovnu bazu na tlu Belorusije, što će još više doprineti koheziji u zajedničkoj odbrani ovih država.

Srbija bi sa novom vladajućom garniturom trebalo da Rusiji ponudi nešto slično. Predsednik Belorusije Aleksandar Lukašenko je izjavio da: „Rusi i Belorusi su bliski narodi i, ako zatreba, imaćemo zajedničku odbranu. Nije mi jasno zašto Zapad sa zabrinutošću reaguje na naše vojne vežbe. Manevri nisu protiv Poljaka ili pribaltičkih zemalja, niti protiv NATO“.[7] Rusi i Srbi su takođe bliski narodi i zašto Rusiji ne ponuditi zemljište za izgradnju vojnih baza? Time će Srbija da se u potpunosti preporodi, vratiće se svojim korenima, a i daleko lakše će sačuvati svoje vitalne nacionalne interese, a pre svega Kosovo. Ruska Federacija nam je odavno pružila ruku, samo mi iz nekog razloga ne želimo da je prihvatimo. Ne samo da je neophodno da naše veze budu bliske u vojnoj sferi, već i u političko-ekonomskoj. Rusija predstavlja ogromno tržište koje bi moglo da zaokupi čitavu srpsku privredu, a donacije iz Rusije možemo dobiti pod svakako povoljnijim uslovima nego kada je reč o donacijama sa Zapada. Možda Srbija ne može da bude druga Belorusija zbog geostrateškog položaja, ali svakako može da bude mnogo bliži partner sa Ruskom Federacijom i to u svim aspektima.