Политички живот | |||
Бриселски споразум - шта и како даље? |
четвртак, 27. јун 2013. | |
Када су страни новинари почетком 1990-тих година прошлог века питали Ибрахима Ругову каква још мањинска права жели за Албанце на Косову, он је одговорио да Албанце не интересују ни мањинска ни људска права, већ само територија, тј. властита држава. Двадесет година касније, Србија је Бриселским споразумом власт Албанаца на Косову прихватила као неизмењиву реалност, а њихову самопроглашену државу фактички признала и позвала своје држављане – тамошње Србе да се у најкраћем року интегришу у уставни и законски систем те формално још непризнате државе. Закључење упадљиво асиметричног Бриселског споразума може се објаснити следећим разлозима: 1) опсесивном жељом Србије да што пре постане члан ЕУ, не питајући за цену; 2) страхом да би слабљењем или напуштањем проевропског курса била изложена неиздржљивим притисцима и агресивном мешању Западних сила у њена бројна недовољно консолидована питања (Рашка, Војводина, југ Србије, источна Србија); 3) свешћу да јој деградирајућа економска ситуација не дозвољава супротстављање политици и интересима ЕУ и САД од којих стижу донације и многе инвестиције; 4) могућим раније датим уверавањима или прихваћеним обавезама да ће нормализација односа са Косовом као неспорном реалношћу бити приоритетно и брзо решавана после одржаних избора. Бриселским споразумом Србија је одустала од политике одбране Косова и његовог перспективног повратка у наш уставно-правни поредак, а тежиште активности пренела на добијање додатних гаранција за безбедност свих Срба у оквиру самопроглашене државе Косово. У свету постоји безброј територијалних спорова и кризних жаришта. Нека од њих трају деценијама, чак до сто година, и постала су парадигма међународних односа (Блиски исток, Кашмир, Тајван, Кипар, две Кореје, Гибралтар, Јужно Курилска острва, Западна Сахара итд.). Али, ниједно од њих тако хитно и убрзано решавано нити је решење исходовано радикалним уступцима само једне стране, као што је то случај са Бриселским споразумом о Косову. Овај коренити заокрет, чије све последице ће се тешко моћи исправљати, учињен је у циљу остварења уласка у ЕУ и под велом бриге за већа права и гарантованију безбедност српске заједнице на Косову. Хуманитарна димензија претпостављена је очувању суверенитета и територијалног интегритета као првог задатка сваке државе која држи до себе. Резолуција СБ УН 1244, на којој се темељила досадашња политика Србије према Косову, не налази се у Бриселском документу, а у званичним иступањима представника власти, ретко се помиње, а још ређе инсистира на њеној интегралној имплементацији. Уступци Србије у Бриселском споразуму могу се различито оцењивати (од компромиса до капитулације), али једно је неспорно: Србија је, иако са задоцњењем, између Косова и ЕУ, изабрала ЕУ. Учинила је оно што ниједна држава пре ње није урадила нити ће је у томе нека друга следити: зарад обећаног чланства у ЕУ, одустала је од права на повраћај своје исконске територије. Усвајањем Бриселског споразума, Србија је учинила огромну услугу Западу – дала је легитимитет његовој отимачини Косова, а своју тапију на Косово опасно довела у питање. Стабилизовала је оно што је Запад дестабилизовао. Учинила је огроман уступак, а добила је само виртуелну накнаду: обећање датума за приступне преговоре о чланству у ЕУ. Самопроглашеној држави Косово отворила је пут за нова признања и улазак у међународне организације, укључујући и у ОУН у не тако далеко време. Овакав »болан и тежак« Споразум из Брисела не би био могућ да претходна Влада није догматизовала проевропски курс политике Србије, а њена садашња наследница прогласила да је тај курс од животног значаја за српски народ, без којег му нема ни физичког опстанка. Безалтернативно везивање Србије за ЕУ било је од почетка фатално за повратак Космета под окриље Србије, а са Бриселским споразумом – тим глоговим коцем у сандук суверенитета Србије над Косовом – такав повратак ни у даљој будућности више није могућ (сем у случају накнадног одустајања од тог споразума што спада у домен маште). Мантра садашње власти да никада нећемо признати државу Косово, коју је неуморно понављала и претходна власт, само је смоквин лист којим се неуверљиво прикрива тежак национални и државни пораз Србије прихватањем Бриселског споразума. Неће се чекати дуго када ће и формално признање бити постављено као услов за кретање Србије ка чланству у ЕУ. Оно што Бриселски споразум не чини споразумом већ предајом слабије стране је његова вапијућа нееквивалентност. Преговори имају смисла и оправдање само ако се за оно што се даје или чини добија правична противнакнада или приближна противвредност. Још су стари Римљани говорили do ut des, do ut facias. За суштинске уступке Србија је добила само обећање добијања датума за почетак приступних преговора за улазак у ЕУ са потпуно неизвесним крајњим исходом. Изразита нееквивалентност Бриселског споразума је резултат изразите неравноправности страна у преговорима. Србија је у преговоре ушла иако је била усамљена наспрам коалиционе тројке (Албанци, САД, ЕУ). САД су већ на почетку нагласиле да је независност Косова свршена ствар. Водеће чланице ЕУ деле у потпуности тај став, али га из тактичких разлога јавно не апострофирају. Преговори су имали и имају само један циљ: пуну нормализацију односа између Србије и Косова као нове државе, а не као њене осамостаљене аутономне покрајине. То што српска страна Бриселски споразум друкчије доживљава и представља суштински ништа не мења, јер је она, изашавши у сусрет ставу Запада о Косову већ кренула на пут без повратка и питање је само недалеке будућности када ће фактичка нормализација односа бити формализована. Без иједног зеца у рукаву, Србија није требало да улази у преговоре у којима се унапред знало да ће бити губитник. Морала је прво да купи време тиме што би релативизовала пошто пото кретање ка ЕУ, да појача свестрану сарадњу са Русијом, Кином, другим земљама БРИК-а и земаља у развоју, да престане да »ставља сва јаја« у једну корпу и да увери Запад да не може реализовати своје геополитичке циљеве на Балкану без уважавања виталних националних и државних интереса Србије, што је он игнорисао у последњих двадесет година. Да је благовремено направљена темељна и свеобухватна анализа међународног положаја Србије у садашњем динамичном и сложеном свету, Србија не би журила са поменутим преговорима, јер би схватила да прво мора да ојача свој преговарачки капацитет. Озбиљнијим нагињањем свог државног брода ка новим центрима финансијске и економске моћи, смањила би политичку и другу зависност од САД и ЕУ, а тиме и могућност њиховог уцењивања. Србија са више алтернатива повећала би свој углед изначај у очима Запада и подигла своју цену у коначним преговорима о Косову. Не би се нашла у стратегијској изнудици да мора да бира између Косова и ЕУ, већ би Запад морао да се издашније бори за њену наклоност и да захтеване уступке у вези са нормализацијом односа са Косовом адекватно компензује (уступањем Севера Косова или дозвољавањем фузије са Републиком Српском). Циничан позив Србији да бира између Косова и ЕУ, вратио би се Западу као бумеранг, па би он морао да бира између Косова и Србије. Пошто има императивни интерес да у својој орбити задржи и Косово и Србију, морао би ревидирати свој негативан однос према интересима Србије, како у погледу самог Косова, тако и у односу на њена права као потписника и гаранта Дејтонског споразума, што би је ставило у заклон од већ најављених притисака да се на видљив начин дистанцира од Републике Српске. Као ни претходне владе од 2000. године, ни садашња Влада није довољно свесна значаја чињенице да је Србија једина страна која у спору око Косова има тапију на њега. Поред низа међународних мировних уговора, та тапија се непорециво уздиже у резолуцији Савета безбедности 1244, као и у трима резолуцијама Савета безбедности које су јој претходиле. НАТО је својом оружаном агресијом запосео Косово, али га није стекао! На тзв. државу Косово могао је да пренесе само оно што сам има: физичко поседовање, али не и право на Косово. Зато од проглашавања тзв. државе Косово све чини да Србију приволи да своју тапију или сасвим уступи албанском Косову или да то чини фазно, кроз серију уступака. Својом самарићанском политиком, Србија се нашла на опасном раскршћу: Бриселски споразум је озбиљно подрио и угрозио њену тапију. Ако се самарићанство настави, Србија ризикује да ускоро остане без тог јединог ефикасног средства одбране Косова од удружених отимача. Критичан је тренутак да Србија застане са губитничком политиком и да преиспита све њене минусе и плусеве. Она мора хитно и одлучно да појача свој преговарачки капацитет тиме што ће изаћи из џепа Запада и постати партнерска, а не инфериорна и уцењивана преговарачка страна. Тада њени уступци у преговорима не би више били »болни и мучни«, већ еквивалентни, а интереси Србије за адекватном компензацијом били би уважени и валоризовани. (Излагање Владислава Јовановића на скупу "Покрета за Косово у Србији", одржаног у галерији Прогрес, у Београду, 26. јуна 2013. године) |