Проблем је у томе што либерално-демократска политичка групација није спремна да чује другачије мишљење, они су затворени у своје идеолошке кругове и немају слуха и потребе да воде озбиљан дијалог о најважнијим питањима нашег друштва.

Председник Тадић нема ни приближно тако јаку позицију у својој странци како то широј јавности изгледа. Ако он допусти изгласавање Статута Војводине, очигледно антидржавног, антиуставног и антинационалног акта, показаће да заправо не контролише ситуацију.

Пешчаник не постоји ако се о њему не прича. У тренутку кад рејтинг емисије опасно падне, пожељно је смислити неку аферу која би скренула пажњу јавности на то да Пешчани још постоји. У Србији је најбољи начин за привлачење пажње играње улоге жртве.

Тврдећи да се Статут Војводине „супротставља” Уставу Србије на чак 30 до 40 места, често сe као пример за то наводи и да Статут националним саветима мањина даје права која превазилазе права мањина у другим деловима земље.

У Демократској странци заиста нема креативног таласања и продуковања нових политичких идеја и то би требало да забрине пре свега председника ДС-а, јер када нема таласања, онда се странка претвори у политичку бару у којој опстају само поданици и климоглавци.

Током рата у БиХ, ради постизања „светог циља“, тј. борбе против православних Срба који су се нашли на путу једне фазе његове реализације, мноштво исламских ратника ступило у редове армије босанских муслимана. С друге стране, ни један Израелац није се борио против Срба.

Од тренутка када је председник скупштине Оливер Дулић расписао председничке изборе, Коштуница и његово окружење као да су запали у неку врсту кошмара из којег се до данас нису повратили.

Ако се неко пита да ли је могуће да чак и међу војвођанским Србима (односно међу онима који су бар номинално Срби) може да постоји антисрпство и сецесионизам, нека само погледа интернет форум Слободна Војводина.

Чињеница да у години јубилеја - 20 година од пада комунизма у источној Европи - ми и даље рушимо комунизам, показује да нешто ипак дубоко антрополошки није у реду. И тај (нео)комунизам не осећамо тамо где би он био логичан и социјално прихватљив - у сфери „удруженог рада“.