Цела Влада је Александар Вучић. И то не само у смислу да су сви министри у његовој сенци, него и у чињеници да у свим пословима које Влада решава он показује да је главни, да је он тај који највише ради, највише доприноси... Та врста преузимања одговорности и нових послова деловала би као политичко самоубиство када се не би имао у виду маркетиншки аспект тог увек новог активизма.

Данас кад видим тај текст, и даље не видим ништа спорно, а поготово не видим никакав говор мржње. Не бих поново написао текст у том духу, али ми је разумљиво због чега сам га тад таквог написао. Све што сад у њему видим је огорченост, изазвана скорашњим отимањем дела територије Републике Србије.

Активном улогом у смиривању крвавог сукоба у Украјини, Берлин се профилирао на геополитичкој мапи света као незаобилазни фактор на кога се све више мора рачунати. Нарасли економски џин, захваљујући понајвише својој неприкосновеној позицији у ЕУ озбиљно куца на врата четвртог најзначајнијег геостратетешког играча.

Данас видимо да је на делу свеобухватан ревизионистички процес који прожима политику, уметност, културу, медије, готово све аспекте живота и за циљ има да оправда виновнике и сврста их у исти ред са победницима. Ревизија резултата Другог светског рата и поделе које данас видимо у Европи и свету имају исти почетак.

Управо зато нас политика „непризнавања Косова“ неће одвести нигде, док Косово не почнемо да бранимо. Уместо „нећемо никада признати независност Косова“, ми треба да почнемо да говорим да „нећемо никада дозволити независност Косова“, тек тада ће нас и Запад, и Приштина, схватити озбиљно.

Начин на који је јерменска држава организовала обележавање ове за јерменски народ изузетно значајне годишњице неумољиво упућује да ми преиспитамо на који начин смо ми у нашој држави „обележили“ и за нас од посебне важности седамдесету годишњицу од пробоја јасеновачких логораша.

Зашто вам ово говорим? Зато што нам је свима мука да слушамо како се за сваку глупост, за незнање и аматеризам СНС, без трунке стида оптужују демократе. И мука нам је да гледамо како три године немају ни један једини добар резултат, а да смо и даље ми криви за све.

Ако стварно онај чобанин са Косова зна што не зна његова власт у Приштини, зашто онда губимо време и замлаћујемо се у тамо неким разговорима са тим приштинским властима по Бриселу. Јер каква је то независност о којој „Приштина мора да разговара у Бриселу са Београдом“.

Тренутно смо сведоци процеса ревизије свих вредности, митова и канона које су некада имали статус саморазумљивих истина. Све се то сада прецртава, и гради сасвим нова политика.

Грађански законик као кровни, обухвата својинско, облигационо, наследно, као и породично право чије су решења у најави, последњих месеци извор жестоког сукоба у јавности. Спорна је пре свега дефиниција брака, коју закон, уместо досадашње “заједнице мушкарца и жене”, сада формулише као “унију два бића”.