Moamer el Gadafi - Državnik kojeg je "školovala" Sahara

Može čovek iz pustinje, ali pustinja iz čoveka nikada: odrastao na ivici Sahare, Moamer el Gadafi i danas je, u poznim šezdesetim i posle punih 40 godina na čelu Libije, nerazdvojan od šatora i kamila. Gde god da putuje, a državničke dužnosti vuku ga na sve krajeve sveta, Gadafi vodi sa sobom kamilu i spava isključivo u svom šatoru. Kada god neko od kolega političara dolazi njemu u posetu, a često mu svraćaju, Gadafi ga dočekuje – u šatoru.

– Za jednog autokratu, on ima iznenađujuće smiren, čak filozofski temperament. U njemu prvenstveno vidim pripadnika berberskog plemena, nekoga ko je proistekao iz pustinjske kulture. Zato i jeste atipična pojava među modernim državnicima. Mislim da mu je ta pustinjska kultura i dala određenu istrajnost i upornost.

Šator i kamila ni izbliza nisu jedino što je, po zapadnim standardima, neobično kod Moamera el Gadafija. Amerikance i Evropljane jednako zbunjuje i njegovo ime, koje, prema članku objavljenom 2004. u londonskom Ivning standardu, može da se transkribuje na 37 načina! Zato ga mediji širom Evrope i Amerike vrlo različito potpisuju – jedni ga zovu Muamar el Gadafi, drugi Moamar Gadafi, treći Moamer el Kadafi, itd.

Najšokantnija je, ipak, njegova politika. Po tome kako upravlja Libijom – u kojoj, uzgred budi rečeno, već tri decenije zvanično nosi samo protokolarnu titulu "Vođe i lidera revolucije", ali u kojoj nesumnjivo ima apsolutnu vlast – Moamer el Gadafi pomerio je mnoge standarde u rukovođenju državom. Počeo je kao vatreni zagovornik arapskog ujedinjenja, a zatim se razočarao u Arape, pa je danas promoter jedinstva Afrike "kojoj je mnogo bolje bez Arapa"; bio je najljući protivnik Amerike, a danas je jedan od ključnih saveznika Vašingtona na Bliskom istoku; nekada nije žalio para i municije kako bi pomogao Palestincima u borbi protiv Izraela, a sada za Palestince tvrdi da su idioti...

Uostalom, bio je blizak Beogradu i u doba SFRJ, i u doba SRJ, i dok nam se država zvala Srbija i Crna Gora, a ostao nam je privržen i danas, kada smo "samo" Srbija. Gde ćete čudnije od toga!

U najširim slojevima stanovništva naše planete Gadafi je verovatno najpoznatiji po telohraniteljkama, odnosno desetinama lepotica – štaviše, devica – koje su angažovane u njegovom ličnom obezbeđenju (tvrdi da je žene mnogo teže dekoncentrisati nego muškarce). Međutim, njegov trag u istoriji biće mnogo ozbiljniji od pukog pola osoba koje ga čuvaju. Sahara je, od pamtiveka do danas, dala čovečanstvu nebrojene znamenite političare, ratnike, umetnike i mislioce. Nakon svih trijumfa koje je ostvario i svih poraza koje je pretrpeo, Gadafi je zaslužio da stoji uz rame prethodnim velikim "sinovima pustinje".

Buntovnik odmalena

Pod punim imenom Moamer Abu Minjar el Gadafi, junak naše priče rođen je 7. juna 1942. godine u pustinjskoj oblasti Sirte na severu Libije. Odrastao je u beduinskoj, seljačkoj porodici, kojoj je, pored poljoprivrede, glavna aktivnost bila – revolucija. Naime, Moamerov otac Muhamed Abdul Salam bin Hamed bin Muhamed el Gadafi (kako li bi tek njega transkribovali zapadni mediji), zajedno sa mnogobrojnim rođacima, vrlo aktivno je učestvovao u pobunama protiv italijanskih kolonista koji su vladali Libijom sve do Musolinijeve kapitulacije u Drugom svetskom ratu, odnosno, do 1947. godine, kada se Italija, potpisom na mirovni sporazum sa Saveznicima, zvanično odrekla svojih kolonija.

Gadafi je učestvovao u velikim uličnim antiizraelskim demonstracijama u gradu Sebi, gde je bio na školovanju. Mada još golobrad, bio je među najžešćim protestantima, pa je ubrzo po smirivanju demonstracija i prestanku Sinajskog rata proteran iz grada

Italijanska vladavina Libijom bila je izuzetno surova, pretpostavlja se da je više od trećine libijskog stanovništva stradalo u "radnim kampovima". Najviše žrtava bilo je među beduinima, od kojih je, prema kasnijim procenama, polovina platila glavom italijansku okupaciju – ili su poginuli u borbama sa italijanskom vojskom, ili su umrli u zarobljeništvu. Moamerov otac Muhamed i jedan njegov brat čak su i robijali zbog oružanih sukoba sa italijanskim okupacionim snagama, tako da nije nikakvo čudo što je mali Moamer, zajedno sa beduinskim genima, još u ranom detinjstvu pokupio i revolucionarne sklonosti.

Moamer je, ipak, odrastao u nezavisnoj Libiji, koja je zvanično proglasila samostalnost 24. decembra 1951. Ali to nikako nije značilo mirnije odrastanje. Naprotiv, za nekoga ko još u tinejdžerskom uzrastu pokazuje političke ambicije, kao što je bio slučaj sa Gadafijem, Bliski istok sa svojim neprolaznim krizama pruža bezbroj prilika za odlučno delovanje.

Gadafiju odlučnost nije nedostajala. Prvi put ju je javno pokazao već 1956, kada je imao tek 14 leta. Te godine izbio je Sinajski rat, odnosno združeni napad Francuske, Velike Britanije i Izraela na Egipat, uzrokovan krizom oko Sueckog kanala. Tadašnji egipatski predsednik Gamal Naser nacionalizovao je Kanal, što je razbesnelo Britance, Francuze i Izraelce, koji su krajem oktobra otpočeli vojni sukob sa egipatskim snagama (uprkos oštrom protivljenju administracije tadašnjeg predsednika SAD Dvajta Ajzenhauera, kao i rezoluciji UN koja je garantovala Egiptu pravo da kontroliše kanal, ali uz obavezu da dozvoljava prolaz stranim brodovima) – izraelska vojska je prodrla preko Sinajskog poluostrva i ubrzo ga zauzela, uz snažnu podršku britanske i francuske avijacije.

To je bio veliki udarac za ceo arapski svet, koji je u Naseru video svog lidera. Mladi Gadafi bio je posebno pogođen, pošto je već tada bio uveliko prihvatio panarapske ideje Nasera, koji mu je bio idol. Gadafi je učestvovao u velikim uličnim antiizraelskim demonstracijama u gradu Sebi, gde je bio na školovanju. Mada još golobrad, bio je među najžešćim protestantima, pa je ubrzo po smirivanju demonstracija i prestanku Sinajskog rata proteran iz grada!

Tako radikalan angažman na samom početku puberteta bio je jasan signal da Gadafi neće živeti od privlačnog izgleda – iako je u mladosti, među prijateljima, bio poznat po nadimku "Lepi" – već od politike.

Proterivanje iz Sebe nije zaustavilo njegovo obrazovanje, jer se prebacio u primorski grad Misuratu gde je završio srednju školu. Tamo je nastavio sa revolucionarnim aktivnostima, okupljajući oko sebe istomišljenike, tačnije, protivnike tadašnjeg kralja Idriza, čiji je režim bio prozapadno orijentisan. Gadafi je u Misurati čak osnovao ilegalnu grupu posvećenu zbacivanju monarhije.

Oktobra 1963. upisao se na Vojnu akademiju u Bengaziju. Već tada je, zahvaljujući urođenim liderskim sposobnostima, uspešno komandovao svojim ljudima: većinu članova njegove ilegalne grupe nagovorio je da takođe upišu Vojnu akademiju. Tamo je, među kolegama pitomcima, nastavio da regrutuje buduće saborce, pa je njegova grupa postajala sve brojnija i uticajnija.

Dolazak na vlast

Diplomirao je na Vojnoj akademiji 1965, posle čega je bio upućen u engleski gradić Vočfild, na dodatnu, jednogodišnju obuku na britanskom vojnom koledžu. Po povratku sa Ostrva, postao je oficir za vezu Libijske vojske.

Gadafi i njegovi sledbenici su 1. septembra 1969. izveli idealan vojni prevrat: svrgnuli kralja Idriza ne ispalivši praktično nijedan metak

Svega tri godine vojne službe i čin kapetana bili su mu dovoljni da od zavereničke grupice mladića, koju je napravio tokom školovanja, stvori veliki antirežimski Pokret slobodnih oficira. Koliko talenta za revoluciju poseduje Gadafi, bilo je jasno ne samo po tome što je lično rukovodio celim pokretom i jedini znao sve njegove ogranke, već i po tome što vlasti nisu imale nikakva saznanja o postojanju Moamerove rastuće mreže saradnika i pomagača.

Gadafi i njegovi sledbenici su 1. septembra 1969. izveli idealan vojni prevrat: svrgnuli kralja Idriza ne ispalivši praktično nijedan metak! Na opšte oduševljenje narodnih masa, zaverenici su iskoristili to što je kralj bio na lečenju u Turskoj i Grčkoj, a njegove trupe očigledno vrlo nespremne za obračun sa "unutrašnjim neprijateljem", pa su u kućni pritvor stavili njegovog bratanca, princa Sajida Hasana, koji je trebalo da preuzme vlast sutradan, 2. septembra, za kada je bila zakazana Idrizova abdikacija u korist Sajida.

U samom puču učestvovalo je tek sedamdesetak oficira, a ceo posao bio je završen za dva sata. Ne pamti se efikasniji prevrat. Doduše, libijske vojne snage su, u trenutku revolucije, brojale tek oko 6.000 vojnika, što je Gadafiju znatno olakšalo posao.

Prvi potez vojne uprave bio je da ukinu monarhiju i proglase Libijsku Arapsku Republiku, kojom je upravljao Revolucionarni komitet, na čelu sa Gadafijem. Princa Hasana ubrzo su osudili na tri godine zatvora, a svrgnutog kralja Idriza u odsustvu su osudili na smrt, pa je on do kraja života ostao u Egiptu. Presuda Idrizu, međutim, više je bila formalna, jer Libija nikada kasnije nije insistirala na njegovom izručenju. Štaviše, Gadafi i Idriz su, u prvim danima posle prevrata, sklopili sporazum kojim se svrgnuti kralj obavezao da neće pripremati ili prizivati nikakvu stranu intervenciju koja bi ga vratila na vlast, dok su revolucionari garantovali bezbednost Idrizove porodice koja je ostala u zemlji. I jedna i druga strana verno su ispoštovale sporazum.

Po uspešnom završetku vojnog puča, Moamer je sebi dodelio veći čin. Međutim, za razliku od često megalomanskih spoljnopolitičkih ambicija koje će ga kasnije karakterisati, ovom prilikom bio je skroman: umesto da se proglasi generalom, kao što je to običaj među vojnim revolucionarima, Gadafi je uzeo čin pukovnika, koji je zadržao do danas.

Zato nije bio nimalo uzdržan kada je preimenovao državu. Promena zvaničnog naziva Ujedinjenog Kraljevstva Libije bila je neminovna, s obzirom na to da je monarhija ugašena. Ali Gadafiju i njegovim saborcima nije bilo dovoljno da svoju otadžbinu nazovu republikom, što je državno uređenje kojim se ponosi većina arapskih zemalja. Gadafi je otišao korak dalje, pa je osmislio termin "džamahirija", koji u prevodu sa arapskog znači "vladavina naroda". Naziv države zvanično je promenjen u Socijalistička Narodna Libijska Arapska DŽamahirija marta 1977. godine.

Kulturna revolucija

Preuzimanje vlasti bilo je, ispostaviće se, lakši posao od rukovođenja zemljom, koja je, na zgražavanje Gadafija i njegovih sledbenika, bila pod velikim uticajem zapadne kulture i načina života. Zato je pukovnik odlučio da sprovede temeljnu društvenu reformu, koja je, pod nezvaničnim nazivom "kulturna revolucija", otpočela 1973. godine.

"Kulturna revolucija" podrazumevala je širok dijapazon noviteta, od trivijalnih do suštinskih. U ove druge spadalo je osnivanje regionalnih narodnih komiteta, kojima su obični građani nadzirali sve društvene entitete, od obrazovnih i medicinskih ustanova, do privatnih kompanija i same državne birokratije. U roku od samo nekoliko meseci osnovano je više od 2.000 takvih komiteta širom Libije.

Vrhovni državni organ postao je Generalni narodni kongres, koji je zamenio dotadašnji Revolucionarni komandni savet. Na čelu Kongresa nalazio se Gadafi.

Saradnici su mu uglavnom bili bezrezervno odani, ali povremeno je bilo i izuzetaka od tog pravila. Tako je decembra 1969, samo dva meseca pošto je preuzeo vlast, Gadafi uhapsio ministra odbrane Adama Saida Havaza i ministra unutrašnjih poslova Musu Ahmada, pod optužbom da su pripremali novi prevrat

Takođe, najveće libijske kompanije preuzela je država. Privatno vlasništvo ipak nije stavljeno van zakona, ali bilo je ograničeno na mala i srednja preduzeća.

Teško je i zamisliti šok u zapadnom svetu koji je izazvala revolucija u Libiji. Od njima naklonjene, a naftom bogate države, Libija je preko noći postala bastion antizapadnjaštva, spreman da kompletan arapski svet povede u obračun sa imperijalizmom Amerike, Britanije, Francuske i drugih globalnih sila.

Gadafi je zato bio savršeno svestan da mu mnogo veća opasnost preti spolja nego iznutra. U to ime, on lično bavio se više spoljnom politikom nego samim prilikama u Libiji, čije je rešavanje prepustio najbližim saradnicima. 

Saradnici su mu uglavnom bili bezrezervno odani, ali povremeno je bilo i izuzetaka od tog pravila. Tako je decembra 1969, samo dva meseca pošto je preuzeo vlast, Gadafi uhapsio ministra odbrane Adama Saida Havaza i ministra unutrašnjih poslova Musu Ahmada, pod optužbom da su pripremali novi prevrat (posle toga je sam Moamer preuzeo funkciju premijera i ministra odbrane). Ipak, Gadafi je čak i u tim prvim, krhkim godinama posle revolucije mogao da se posveti svom omiljenom "hobiju" – globalnoj politici – a da se ne "zamara" unutrašnjim prilikama kojima su upravljali njegovi najbliži saradnici, jer je ostatak Revolucionarnog komiteta (kasnije Generalnog narodnog kongresa) bio ne samo odan Gadafiju, već i saglasan sa njegovom politikom.

Zato je svaki pokušaj kontrarevolucije bio uspešno sasečen u korenu pre nego što se razmahnuo, a sama Gadafijeva vladavina, mada ponekad (često?) izrazito surova prema političkim protivnicima, teško da bi mogla da se opiše kao klasična diktatura slična Mao Cedungovoj u Kini ili Staljinovoj u Sovjetskom Savezu. Svejedno, zapadni mediji prikazivali su Moamera, od samog početka njegove vladavine, kao diktatora i tiranina s kojim će "međunarodna zajednica" morati da se obračuna.

Rat sa Reganom

Gadafi nije bežao od tog obračuna. Tačnije, kao da mu je hrlio u susret, izazivajući Ameriku, Veliku Britaniju i, posebno, Izrael: pomagao je, prema optužbama sa Zapada koje on sam nikada nije preterano vešto ili odlučno demantovao, mnoge separatističke i terorističke pokrete širom sveta (između ostalih i Irsku republikansku armiju), a najviše Palestinsku oslobodilačku organizaciju.

Jasno je da je protivljenje Izraelu prečica do rata sa Amerikom, pogotovo ako ste država na Bliskom istoku, poput Libije. A od Gadafija, Izrael maltene ne poznaje ogorčenijeg neprijatelja.

Uz to, Gadafi je tokom iransko-iračkog rata jasno i glasno podržavao Teheran, za razliku od Vašingtona koji je tada čvrsto stajao na strani Sadama Huseina. Isto tako, ničim prikriveni antiamerikanizam donosio mu je veliku popularnost u sopstvenom narodu, koji je, primera radi, burno proslavio povlačenje vojnika SAD iz jedne baze u Libiji sredinom 1970. godine.

Jasno je da je protivljenje Izraelu prečica do rata sa Amerikom, pogotovo ako ste država na Bliskom istoku, poput Libije. A od Gadafija, Izrael maltene ne poznaje ogorčenijeg neprijatelja

Sva ta "razmimoilaženja" pojačavala su neprijateljstvo Amerike i Libije, koje je kulminiralo 1986, za vreme drugog mandata Ronalda Regana, američkog predsednika koji je Gadafija nazivao "poludelim psom". Petog aprila te godine, u jednoj diskoteci u Berlinu, koju su redovno posećivali američki vojnici, eksplodirala je bomba od koje su poginula tri pripadnika oružanih snaga SAD. Vašington nije oklevao da za eksploziju okrivi Gadafija, koji je tada na Zapadu već uveliko "uživao" reputaciju glavnog svetskog finansijera terorizma (optuživan je da je pomagao "Crni septembar", palestinski pokret koji je izveo masakr izraelskih sportista na Olimpijskim igrama u Minhenu 1972, kao i zloglasnog "Karlosa Šakala"). Deset dana posle eksplozije u berlinskoj diskoteci, američka avijacija bombardovala je Tripoli i Bengazi. U napadima je poginulo između 40 i 60 Libijaca, među njima i 15-mesečna Hana, usvojena ćerka Moamera el Gadafija.

Umalo i sâm Gadafi nije stradao. Spaslo ga je upozorenje tadašnjeg premijera Malte, koji mu je telefonom javio da preko teritorije njegove državice preleću američke borbene letelice u pravcu Tripolija. Gadafi je sa porodicom brže-bolje izleteo iz svoje rezidencije, koja je ubrzo sravnjena projektilima iz vazduha. Evakuacija je, ipak, bila nedovoljno brza, pošto je mala Hana preminula, dok su dva Gadafijeva sina ranjena.

Deset dana posle eksplozije u berlinskoj diskoteci, američka avijacija bombardovala je Tripoli i Bengazi. U napadima je poginulo između 40 i 60 Libijaca, među njima i 15-mesečna Hana, usvojena ćerka Moamera el Gadafija

Tadašnji šef medijske službe Pentagona Stouni Merimen kasnije je tvrdio da su upravo američki specijalci spasili Gadafijevu glavu, tako što su mu upali u rezidenciju i evakuisali je neposredno pre bombardovanja kako ne bi izazvali teži međunarodni incident. Merimenove tvrdnje, međutim, nikada nisu dobile ikakvu značajniju potvrdu, pa su ostale u domenu spekulacija.

Jedan izraelski obaveštajac, bivši agent Mosada Viktor Ostrovski, u svojoj knjizi Tragom prevare izneo je tvrdnju da je iza bombardovanja Libije u stvari stajao Jerusalim. Bilo kako bilo, vazdušni napadi na Libiju trajali su samo jedan dan, jer je svetska javnost mahom osudila ovu Reganovu avanturu. Gadafi je, međutim, naučio lekciju, pa je jedno vreme značajno umanjio svoje javne aktivnosti. Tokom te i sledeće godine maltene je delovalo kao da se potpuno povukao, mada se kasnije ispostavilo da je to bio jedan od njegovih lukavih manevara – upravo u vreme te samoizolacije najviše je pomagao terorističke organizacije širom planete, a posebno IRA.

Potpuni preokret

Dve godine kasnije, 21. decembra 1988, iznad škotskog grada Lokerbija je, u putničkom avionu "Pan Ama" koji je leteo iz Londona za Njujork, eksplodirala podmetnuta bomba. Poginuli su svi putnici i članovi posade, plus nekoliko meštana koje su zahvatili delovi rasparčanog aviona. Ukupan bilans bio je 270 mrtvih.

Morao je da se suoči sa bolnom istinom kada je, tokom američkog bombardovanja Tripolija i Bengazija, zatražio od arapskih zemalja da mu pomognu u odbrani od američkog imperijalizma – nijedna od država nije se odazvala njegovom pozivu

Zapadna javnost ekspresno je za organizaciju i finansiranje ovog terorističkog čina osudila Libiju. Nakon obimne, trogodišnje istrage, u koju su bili uključene britanske i američke službe (180 poginulih bili su državljani SAD), Ujedinjene nacije zatražile su od Gadafija da isporuči Abdela Baseta al-Megrahija i Lamina Halifaha Fimaha, dvojicu službenika libijske nacionalne aviokompanije, koji su optuženi za ubistvo 270 ljudi.

Libijski lider odbacio je te optužbe i odbio da isporuči svoje državljane. Pod pritiskom SAD i Velike Britanije, UN su uvele rigorozne sankcije prema Libiji, koje su bile na snazi sve do početka naredne decenije.

Pod oštrom međunarodnom blokadom, libijska ekonomija je tokom devedesetih doživela sunovrat. A ni pre toga nije stajala sjajno jer, nasuprot mnogim drugim američkim neprijateljima, Gadafi u vreme "hladnog rata" nije bio posebno blizak ni sovjetskom bloku. Jeste nabavljao oružje iz SSSR-a, ali bio je ogorčeni protivnik komunizma, koji je, po njemu, jednako zlo kao i kapitalizam – često je napadao "komunističke bezbožnike" i osuđivao Moskvu, tako da tamo nije nailazio na simpatije ni u sovjetskoj eri, a kamoli kasnije, kada se SSSR raspao, a Rusijom zavladao prozapadno orijentisani Boris Jeljcin.

Iako se od početka političkog angažmana, sledeći Naserove ideje, zalagao za ujedinjenje arapskog sveta, ni među ostalim arapskim liderima Gadafi nije bio naročito omiljen: sa Čadom, državom s kojom se Libija graniči na jugu, vodio je rat tokom 1987. godine, a sukobljavao se čak i sa Egiptom, koji je posle Naserove smrti 1970. godine potpuno preokrenuo politiku i priznao Izrael (Libija i Egipat su jula 1977. čak vodili i kratkotrajni rat). Morao je da se suoči sa bolnom istinom kada je, tokom američkog bombardovanja Tripolija i Bengazija, zatražio od arapskih zemalja da mu pomognu u odbrani od američkog imperijalizma – nijedna od država nije se odazvala njegovom pozivu.

Takođe, primetno je ublažio antizapadnjačku retoriku. Na primer, više ne tvrdi da je Vilijam Šekspir u stvari bio Arapin, koga su Englezi nepravedno pripisali sopstvenoj kulturnoj baštini

Dakle, u trenutku kada su UN protiv Libije uvele sankcije, Gadafi je bio vrlo usamljen, a njegova država bez ozbiljnijeg partnera, s kojim bi eventualno mogla da amortizuje teške posledice izolacije. Čak je i Pokret nesvrstanih, čiji je bio istaknuti član (sećamo se njegovog spektakularnog dolaska u Beograd 1989, na Samit nesvrstanih), propao u međuvremenu, pa je Libija početkom devedesetih bukvalno bila bez ikakvog oslonca.

Posle sedam iscrpljujućih godina za libijsku ekonomiju, Gadafi je 1999. pristao da dvojicu osumnjičenih za Lokerbi isporuči Holandiji, gde im je suđeno po škotskim zakonima. Fimah je oslobođen optužbi, ali je Megrahi proglašen krivim i osuđen na doživotnu robiju.

To izručenje bilo je jasan znak da Gadafi i Libija žele povratak na svetsku političku pozornicu, na kojoj su se prilike menjale u njihovu korist: Sadam Husein više nije bio miljenik SAD, već žigosani neprijatelj zvaničnog Vašingtona, a Beloj kući je bio dobrodošao svako ko bi mogao da im pomogne u obračunu sa iračkim diktatorom. Gadafi i Husein su još od iransko-iračkog rata negovali uzajamnu netrpeljivost, tako da su SAD sada imale za libijskog lidera novu, daleko pozitivniju ulogu. Pogotovo posle 11. septembra 2001, kada je Gadafi oštro osudio napade Al kaide na Njujork i Vašington i izrazio solidarnost sa američkim narodom.

Isti oni američki političari, analitičari i mediji koji su Gadafija do skoro nazivali glavnim pokroviteljem međunarodnog terorizma sada su ga prigrlili kao partnera u "ratu protiv terorizma" koji je objavio DŽordž Buš.

Kako bi zacementirao obnovljene diplomatske odnose sa Amerikom i Zapadom uopšte, Gadafi je 2003. prihvatio obavezu da Libija porodicama nastradalih kod Lokerbija isplati odštetu u ukupnom iznosu od 2,7 milijardi dolara, odnosno, 100 miliona dolara po žrtvi.

Takođe, primetno je ublažio antizapadnjačku retoriku. Na primer, više ne tvrdi da je Vilijam Šekspir u stvari bio Arapin, koga su Englezi nepravedno pripisali sopstvenoj kulturnoj baštini.

Zakopao je i ratne sekire sa Italijom, s čijim je premijerom Silviom Berliskonijem proteklih godina razvio vrlo bliske odnose. Upravo je Berluskoni, naime, bio taj kojem je 2003. Gadafi priznao da Libija poseduje oružje za masovno uništenje i da je spremna da uništi te arsenale – to je bio još jedan, možda i najznačajniji korak u pomirenju Libije sa Zapadom.

Prošle godine, Silvio Berluskoni je u Bengaziju potpisao Sporazum o saradnji Libije i Italije, po kojem će Italija isplatiti Libiji pet milijardi dolara odštete zbog posledica nekadašnje vojne okupacije, dok će Libija ubuduće strože kontrolisati ilegalno iseljavanje svojih državljana na Apeninsko poluostrvo.

Praktično, jedino ozbiljnije neslaganje Gadafija i Zapada u ovom trenutku jeste vezano za Kosmet. Libijski lider je više puta istakao da njegova zemlja nema nameru da prizna Kosovo, koje on smatra srpskom teritorijom.

Sa svima se rukuje

Skoro svi njegovi sinovi imaju istaknute, javne funkcije u Libiji – od olimpijskog komiteta, do nacionalne bezbednosti. Pa i Saifu i Moatesemu, dvojici koji su ranije dolazili u sukob sa ocem, a svojevremeno čak i bežali iz Libije, javno je oprostio te "izlete", pa su mu sada među najodanijim saradnicima. Za Moatesema se čak pretpostavlja da će naslediti oca kada se ovaj jednog dana bude povukao iz politike

Gadafijeva pojava je izuzetno upečatljiva, a njegovi nastupi nezaboravni, pa je teško prozreti kakav je u prirodi. Što se privatnog života tiče, zna se da ima osmoro dece – sedam sinova i jednu ćerku, koja je advokat po struci i koja je, začudo, bila u timu odbrane na suđenju Sadamu Huseinu, velikom političkom rivalu njenog oca.

Skoro svi njegovi sinovi imaju istaknute, javne funkcije u Libiji – od olimpijskog komiteta, do nacionalne bezbednosti. Pa i Saifu i Moatesemu, dvojici koji su ranije dolazili u sukob sa ocem, a svojevremeno čak i bežali iz Libije, javno je oprostio te "izlete", pa su mu sada među najodanijim saradnicima. Za Moatesema se čak pretpostavlja da će naslediti oca kada se ovaj jednog dana bude povukao iz politike.

Danijela Milošević, fizioterapeutkinja iz Beograda, pre nekoliko godina je sa suprugom radila u Libiji, gde je u više navrata imala priliku da masira lično Gadafija:

– Bio je izuzetno pristojan i prijatan prema nama. Ispitivao nas je o našoj veroispovesti, o Srbiji, o tome da li nam je bilo bolje za vreme Tita ili sada... Ponašao se potpuno normalno i opušteno – kaže Danijela za NSPM.

Ljubomir Vračarević, poznati srpski majstor borilačkih veština, odnosno džiu-džice i aikidoa, takođe je radio za Gadafija, kada ga je obezbeđenje libijskog lidera tokom osamdesetih angažovalo da obučava Moamerove telohranitelje. Zanimljiva je priča kako je uopšte došlo do Vračarevićevog odlaska u Libiju: Gadafijeva bezbednosna služba je, pre prvog kontakta sa srpskim majstorom, testirala Vračarevića tako što je na njega slala napadače, želeći da se uveri u njegove sposobnosti samoodbrane. Pošto je Vračarević, ne znajući ko su ti ljudi koji su noćima nasrtali na njega po mračnim beogradskim ulicama, uspešno savladao sve izazove, usledio mu je zvaničan poziv iz Tripolija. Iskustva odande opisao je u knjizi Obučavao sam telohranitelje, gde je opisao svoj jedini susret sa Gadafijem. Tačnije, nije to bio pravi susret, već Gadafijeva poseta vojnoj akademiji, tokom koje je Vračarević stajao u Gadafijevoj blizini:

"Posle odsvirane himne, orkestar zasvira jedan od vojničkih marševa i pukovnik Gadafi krete u obilazak postrojenih. Kada je došao do kraja vrste, krenu istim putem nazad, pozdravljajući se sa svakim ponaosob i pružajući im kutije, da li sa odlikovanjem ili nekim drugim prigodnim darovima, to nisam znao. I tada se nehotice prisetih koliko mi je taj njegov običaj da zalazi u masu, da se rukuje sa svakim, zadavao grdne muke dok sam obučavao moje momke kako da ga štite", opisao je Vračarević jedinu priliku kada je video Gadafija uživo.

Iz ova dva svedočenja, vremenski razdvojena pune dve decenije, proističe da je pukovnik Moamer el Gadafi, sa svim svojim vrlinama i manama, posle svih političkih faza kroz koje je prošao, ipak ostao – "narodski čovek".

Od trudnica do "koka-kole"

Kao i svi politički velikani, Gadafi će dobrim delom biti upamćen i po svojim izjavama. A njegove najpoznatije su sledeće:

– Ne mogu da priznam ni palestinsku državu ni izraelsku državu. Palestinci su idioti, a i Izraelci su idioti.

– Libija je pretrpela previše toga od ostalih Arapa, zbog kojih je prolivala krv i trošila pare.

– Mora da dođe do svetske revolucije koja će zaustaviti sav taj materijalizam, koji diriguje ženi da preuzme muške poslove kako bi se izjednačila u pravima i sprečava je da prihvati svoju prirodnu ulogu u životu.

– U redu, onda niko neće moći da se žali ako budemo tražili od trudne žene da skače padobranom (odgovor na kritike povodom prethodne izjave).

– Libijci ne znaju za Dansku i ne mrze Dansku. Ali, zato znaju Italiju i mrze Italiju.

Osim Libije, na celom svetu ne postoji demokratska država

– Nacije u kojima je uništen nacionalizam osuđene su na propast.

– Verujemo da Amerika primenjuje svakojake terorističke akcije protiv Libije. Čak i njihove optužbe da smo mi upleteni u terorizam predstavljaju svojevrstan terorizam.

– Američke vojnike moramo da pretvorimo u jaganjce, a jesti jaganjce je dozvoljeno.

– Sposobni smo da polomimo nos Americi. Sposobni smo da je uništimo.

– Čovek koji je naredio bombardovanje je još uvek na vlasti i još uvek lud, tako da svakog časa očekujemo nove napade (o Ronaldu Reganu).

– Tačerka je ubica! Tačerka je prostitutka! Prodala se Reganu!

– Libijci kažu da su spremni da plate kako više ne bi bili na crnim listama svetskih terorista. Platićemo koliko traže, do đavola sa dve milijarde dolara! To nije odšteta, to je cena! Amerikanci tvrde da je Libija organizovala te terorističke napade. Ali, znamo da je predsednik Amerike tada bio ludak Regan, koji je oboleo od Alchajmerove bolesti i izgubio razum, pa sada puzi na sve četiri.

– Opozicija na Bliskom istoku nije isto što i opozicija u razvijenim zemljama. Kod nas, opozicija se pojavljuje u obliku eksplozija, atentata i ubistava.

– Nezavisno od našeg sukoba sa Amerikom, ljudska dužnost nalaže da se pokaže simpatija prema američkom narodu i bude uz njih u ovim užasavajućim trenucima, koji moraju da probude savest čovečanstva (posle 11. septembra 2001).

– Kada god pitam za "koka-kolu" ili "pepsi-kolu", ljudi odmah pričaju kako je to američko ili evropsko piće. To nije tačno, kola je afrička! Oni uzimaju jeftinu sirovinu od nas i od nje prave piće koje posle prodaju po astronomskoj ceni! Zašto su "pepsi-kola" i "koka-kola" toliko skupe? Zato što su oteli našu kolu i prevarili nas! Trebalo bi da je mi sami proizvodimo.

– Osim Libije, na celom svetu ne postoji demokratska država. 

Pripremio: Miodrag Zarković