Ivica Dačić – talentovani političar koji se pretvorio u policajca

Početak: Rođen 1. januara 1966. godine u Prizrenu, "sticajem okolnosti" ("Glas javnosti"). Otac Desimir bio je policajac, majka Jelena (Đorđević) domaćica: "Moj otac je šezdesetih godina dobijao službe po raznim mestima, uglavnom na Kosovu. Mene su dobili kao poklon za Novu 1966... To kad ti je rođendan 1. januara, to ima i prednosti i mana. Lepo je, jer svi znaju kada je, ali sa druge strane uvek nekako ostaješ u senci novogodišnjeg slavlja..." ("Pres"). Ima sestru: "Moja sestra Evica završila je pedagogiju u Prištini, a glumu u Nišu" ("Pres"). Oženjen je Sanjom (Đaković), imaju sina Luku i ćerku Andreu: "Luka se rodio 1999. godine, a Andrea u decembru 2005. godine. Da sam dobio ćerkicu tešku 2,3 kilograma saznao sam na sednici Odbora za bezbednost, tako da su mi prvo čestitali vlast, i opozicija, novinari, i BIA..." ("Pres").  

Detinjstvo: Iz Prizrena, kad je Ivica imao šest meseci, porodica Dačić seli se u Žitorađu kod Prokuplja: "Inače, mi nismo ni iz Žitorađe, ni sa Kosova, rodom smo iz sela Pretežane u opštini Blace. Tako da gde god da odem, ja sam dođoš..." ("Pres"). "Drugarica od najmlađih dana" ("Glas javnosti") mu je Svetlana Ceca Ražnatović (rođ. Veličković), a dilemu je li on iz Cecine Žitorađe ili je ona iz njegovog mesta razrešio je ovako: "Većina ljudi ove države zna da sam ja iz istog mesta odakle je i Ceca Veličković" (o svom prisustvu na Cecinoj i Arkanovoj "svadbi decenije", "Naša borba", 1995).

Predškolsko (enciklopedijsko) obrazovanje: Nije propustio da se pohvali da je naučio da čita samo sa tri godine: "Do pete godine sam znao baš lepo da čitam i da pišem, znao sam sve glavne gradove, reke, planine. Ceo zemljopis sam imao u mozgu... U to vreme su se skupljale sličice fudbalera. Meni je najveća draž bila da pogledam sliku fudbalera, a onda broj pozadi. I posle sklone sličice i pitaju me: Koji je fudbaler na sličici broj 32 i ja kažem... Sve ispogađam! I onda mi kupe čokoladu. U 'Večernjim novostima' je tada izašao tekst o meni pod naslovom: 'Enciklopedija u kratkim pantalonama'." ("Pres").

Odrastanje: "Kada sam pošao u školu, meni je bilo jako dosadno. Znao sam sve i čudio se ostalima..." (Pres") A je li prva ljubav i kod njega došla nezvana: "Bila je to devojčica iz razreda, koju pamtim kao prvu, neostvarenu ljubav. Posle sam čuo i da je ona bila zaljubljena u mene. Eto, nije nam se dalo..." ("Pres"). I još: "Nije se imalo para, ali nikada nismo kukali. Moj otac je brao pečurke i šipurke da bismo došli do para..." ("Pres").

A šta je voleo da gleda kao mali: "Kao mali sam počeo da gledam dnevnike, pa bih onda roditeljima i komšiluku sve prepričavao glumeći spikera..." ("Pres")

Obrazovanje: Osnovnu školu završio je u Žitorađi. Školovanje nastavlja u Nišu, u gimnaziji "Stevan Sremac": "Dobro je što sam išao u Niš, jer sam se tako pripremio za Beograd za studije. Nije lako iz malog mesta doći pravo u velegrad..." ("Pres"). Na beogradskom Fakultetu političkih nauka diplomirao 1989. (odsek novinarstvo) s prosečnom ocenom 10: "Žao mi je što nisam nastavio naučnu karijeru, jer sam bio jedan od četvorice studenata u istoriji Fakulteta političkih nauka koji je studije završio sa desetkom" ("Vreme"). Biografije spominju da je upisao poslediplomske studije, ali nema potvrde da ih je i završio.

Strani jezici: U jednoj starijoj nezvaničnoj biografiji ("Vreme", 2008) stajalo je da "govori ruski i služi se engleskim jezikom". Danas na sajtu SPS-a piše da je njihov predsednik prestao da se služi engleskim i da je krenuo da ga govori.

Novinarska karijera: Za scenario emisije za 20 godina studentskog bunta 1968. dobio (studentsku) novinarsku nagradu "Borivoje Mirković", ali emisija nikad nije snimljena: "Odbili su me tadašnji urednici RTS-a, koji su sada, mahom, u nezavisnim sindikatima" ("Glas javnosti"). Uređivao "ambiciozni časopis SPS-a zvani Epoha" ("Danas"), za koji su zlobnici tvrdili da se nije proslavio tiražom. O dilemi novinarstvo ili politika rekao je: "Velika je bila dilema da li ću se baviti novinarstvom ili politikom. Onda sam ušao u SK, pa predlagao transformaciju u socijaliste. Dalje znate šta je sve bilo..." ("Pres").

Politička karijera (1): Sa fakulteta je delegiran u Univerzitetski komitet Saveza komunista, gde – svi nezvanični biografi ističu podatak – upoznaje Mirjanu Marković. Prvi predsednik mladih socijalista Beograda postaje 1990, a 1992. postaje član Izvršnog odbora SPS-a. Iste godine postaje i narednih osam održava se u sedlu portparola SPS-a. Od 2000. do 2003. je predsednik Gradskog odbora SPS-a Beograda (dva puta biran u februaru 2000. i decembru 2002), i potpredsednik (celog) SPS-a.

Politička karijera (2): Na Šestom kongresu SPS, održanom 18. januara 2003. godine izabran je za predsednika Glavnog odbora SPS-a. Okušao se kao kandidat na predsedničkim izborima 2004. i sebe označio kao "jedinog predsedničkog kandidata levice" ("Vreme"), kao i da je "Srbiji potreban predsednik koji zna gde su Gračanica i Pećka patrijaršija, za koga je Kosovo i Metohija zauvek u Srbiji" ("Vreme"); na njegovu žalost, izbor građana Srbije tada nije bio predsednik "koji ima mladalačku energiju i državničko iskustvo" ("Vreme") i dobija samo 4,04 procenta glasova u prvom krugu. Nije bila nikakva tajna da on nije bio ni izbor ni miljenik Slobodana Miloševića dok ovaj potonji boravi u Hagu, a još manje je bio "u milosti" onoga što se zove Familija Milošević-Marković. Ipak, posle smrti Slobodana Miloševića, "nakon komplikovanih frakcijskih borbi, pobeđuje na prvim pravim izborima u SPS-u" ("Danas") i postaje predsednik partije u decembru 2006.  

Izvod iz funkcija: Na izborima 1992. i 1993. bio je šef Informativno-propagandnog štaba SPS-a. Savezni poslanik SPS-a u Veću građana Savezne skupštine Savezne Republike Jugoslavije i Skupštine Državne zajednice Srbije i Crne Gore od 1992. do 2004. Bio je predsednik Odbora za javno informisanje 1996, a od juna 1997. i član Odbora za spoljnopolitičke odnose. Od 2000. je bio član Odbora za bezbednost i spoljnu politiku oba veća Savezne skupštine. U tzv. Prelaznoj Vladi bio je koministar za informisanje (od oktobra 2000. do januara 2001). Od vanrednih parlamentarnih izbora iz decembra 2003. poslanik je u republičkom parlamentu i šef poslaničkog kluba SPS-a. Bio član srpske delegacije u Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope. U Skupštini Srbije bio predsednik Odbora za bezbednost (2007-2008). Dalje: predsednik UO FK "Palilulac", predsednik KK "Partizan", predsednik Sportskog saveza Srbije, potpredsednik Jugoslovenskog olimpijskog komiteta. U Olimpijskom komitetu je bio zadužen za finansije, a "Glas javnosti" je doneo svedočenje iz njegove okoline da je "jednom pitao kolege iz Komiteta što su mu dali to zaduženje kad nema para". Bio je i predsednik UO "Hisar" i član UO "1. decembar", firmi iz rodne Žitorađe i Prokuplja (po sopstvenom priznanju, te poslove obavljao je bez nadoknade). Jula 2008. godine stupio je na dužnost prvog potpredsednika – zamenika predsednika Vlade Srbije i ministra unutrašnjih poslova.

Odnos s Miloševićem (nadimak prvi): Dugo vremena važio za "Slobinu desnu ruku": za Srbiju je tvrdio da je "mala zemlja s velikim predsednikom" ("Glas javnosti") kao i da "na našoj političkoj sceni ima mnogo onih koji sebe nazivaju političarima – ima tri Vojislava, dva Vuka, ali je samo jedan Slobodan" ("Glas javnosti", septembar 2000). I još više: "Da nije Miloševićeve vizionarske politike, pitanje je gde bismo mi bili" ("Politika", 1999). Po odlasku Slobodana Miloševića u Hag izjavljuje: "Milošević nas je ostavio da lutamo kao guske u magli" ("Nacional", 2002). Sve češće se dešava da Dačić nije onaj s kojim Milošević komunicira: "Ne zovu oni Miloševića nego Slobodan Milošević ima pravo da pozove... Ja se sa Miloševićem, i ranije i sada, čujem onoliko koliko je potrebno" ("Smederevska sedmica", 2001). Iz tog vremena, u anale je ušla i izjava: "Ja naročito smem da Slobodanu Miloševiću kažem – halo" ("Nije srpski lupati", knjiga 1). U godinama koje su dolazile, sukob između Slobodana i njega postoje otvoren i, na Šestom kongresu 2003. godine, formalni predsednik partije Milošević traži da ga izbace iz partije, ali on na kraju biva izabran za novog predsednika GO SPS-a. U tom periodu ostala je zapisana njegova izjava: "Najviše me boli to što Milošević više veruje ljudima koji su mu u najtežem trenutku okrenuli leđa. Sa njim sam bio sve ovo vreme, a on više veruje Vučeliću koji je slavio 5. oktobar kao dan oslobađanja srpskog naroda od režima Slobodana Miloševića" (Tanjug", 2004). A kada je izabran za predsednika objasnio je i svoj nadimak: "Ja sam novi predsednik SPS-a. A 'mali Sloba' me zovu još otkako sam ušao u politiku" ("Pres", 2006). Na optužbe da je izvršio "političko oceubistvo" odgovorio je da se "SPS koji vodim nije odrekao Miloševića, ali jeste činjenica da se SPS reformisao" ("Pres", 2010).

Fama o Miri Marković (nadimak drugi i treći): Prepričavalo se da svoj uspeh duguje pravovremenom upoznavanju s "prvom drugaricom, Mirjanom Marković: "Jedno vreme su govorili da me voli Mira Marković, jedno da sam na udaru Mire Marković... Mislim da je to apsolutno nebitno. Ja poznajem Miru Marković iz vremena pre uvođenja višapartijskog sistema, na sednici Univerzitetskog komiteta ja sam se zalagao za uvođenje višapartijskog sistema, većina je bila protiv, ali sam ja ipak ostao, odnosno ušao u novu SPS. Prema tome, nije Mira Marković uvek uticala..." ("Smederevska sedmica", 2001). A je li ga Mirjana Marković zvala "šećerko": "Nije tačno. Ja nisam čuo da je ikad tako rekla" ("Smederevska sedmica", 2001). Ovaj njegov demanti nije bio dovoljan da se u novinskim napisima ne pojavi da ga je "Mirjana Marković, kada joj je bio po volji, zvala šećerko, a u suprotnim okolnostima debeljko" ("Pres").

Odnos sa Slobom i Mirom, u jednoj rečenici: "Ja sam prema Slobodanu Miloševiću i Miri Marković imao profesionalni odnos, ni više ni manje" ("Smederevska sedmica", 2001).

Transformacija decenije: Uspeo je da se od simbola "mračnih devedesetih" i više nego bliskog saradnika Slobodana Miloševića transformiše u evropejca (proglašen je za "Najevropljanina" za 2009. godinu) i zauzme bitno mesto u vlasti Srbije posle Miloševića. Ništa manje spektakularno nije bilo ni " istorijsko pomirenje" sa DS-om Borisa Tadića i uzajamno "zaklinjanje" DS-a i SPS-a na dalju saradnju. Kao konačnu potvrdu "pravovernosti", "u januaru 2010. godine je skinut sa crne liste američke administracije gde se našao deset godina ranije kao saradnik Slobodana Miloševića"  ("Istinomer").  

Nadimak četvrti: Koferče. Došao kao posledica čuvene afere "Kofer", koja najkraće prepričano glasi: Dačić i tadašnji direktor SPS-a Vladan Zagrađanin 11. januara 2006. odlaze u stan ondašnjeg viceguvernera Narodne banke Srbije Dejana Simića. Zagrađanin sa sobom nosi kofer u kojem je 100 hiljada evra, Dačić iz stana (zlobnici kažu po dojavi iz Vlade Srbije) izlazi 15 minuta pre ulaska policije koja hapsi direktora SPS-a i viceguvernera - sa optužbom da prvi daje mito drugome, a sve u vezi sa vraćanjem dozvole za rad Kreditno eksportne banke (KEB). Na suđenju se Dačić pojavio kao svedok i rekao da je njegov "utisak da su Vladan Zagrađanin i Dejan Simić žrtve, a i da je njemu naneta šteta". (Taj, Dačićev, utisak da su optuženi žrtve potvrdio je pravosnažno sud u februaru ove godine.)

Koje je pouke izvukao iz afere "Kofer": "Ne nosim ni kofer ni ceger, posle negativnih iskustava iz prošlosti" ("Alo!").

Oženjen za SPS: U jednom novijem životopisu ("Pres", 2010) stoji da je i suprugu upoznao u SPS-u: "Kao predsednik mladih socijalista Dačić je često navraćao na Studentski trg gde je u centrali radila lepa Sanja, studentkinja italijanskog jezika i ćerka socijaliste Dragana Đakovića, koji je i danas na čelu SPS-a u Rakovici. Tu se rodila ljubav koja traje do danas..." Sam je o tome rekao: "Zabavljali smo se samo nekoliko meseci pre braka. Već svi znaju da smo prve godine proveli u njenoj devojačkoj sobi na Miljakovcu. Zato i nismo žurili sa decom" ("Pres").

Opredeljenost: Srbin. Ateista do 5. oktobra 2000: "Ekstremni krugovi u Sinodu Srpske pravoslavne crkve nanose štetu sopstvenom narodu i ne poštuju petu zapovest koja kaže molite se za one koji su na vlasti'." ("Večernje novosti", 1999). A od 5. oktobra vernik pravoslavac: "Stvorilo se jedno uverenje da SPS ima nešto protiv Crkve, a mislim da je sasvim suprotna situacija: najveći broj pravoslavnih vernika su članovi Socijalističke partije Srbije. Ja sam kršten tada kada mi je bilo vreme, u prvoj godini svoga života, za razliku od mnogih koji se sada busaju u grudi. Nisam kršten naknadno kao neki" ("Smederevska sedmica", 2001).

Šta je, kao Srbin ateista, poručio patrijarhu i celom Srpstvu, pre 5. oktobra: "Crkva ne sme da bude branilac vukova" (aludirajući na spremnost patrijarha Pavla da bude poglavar svim Srbima, "Glas javnosti").

Šta je, kao vernik pravoslavac, poručio vlastima posle 5. oktobra: "Nadam da će nove vlasti poštovati Ustav i zakone i poslušati savet patrijarha Pavla da ne čine drugima ono što ne bi voleli da drugi čine njima" ("Vreme").

Za republiku i/ili protiv monarhije: "Što se tiče kralja, mislim da je pokušaj vraćanja monarhije totalno anahron. Nije slučajno što je Aleksandar Karađorđević ovde, on će nekom od njih biti potreban na novim izborima. Da li Đinđiću ili Koštunici, ili nekom trećem, videćemo. Sigurno je da ta imovina, u kojoj se sada nalazi Aleksandar Karađorđević, čija god da je, treba da bude predmet Zakona o ekstraprofitu" ("Smederevska sedmica", 2001).

Uzori: "Moj uzor je sveti Sava" ("Balkan", 2004). A pre Svetog Save, priznao je da je "nacionalni bukvar" u vreme svog političkog formiranja (na)učio od Dobrice Ćosića.

Branitelj neodbranjivog i objašnjivač neobjašnjivog: Na pitanje je li posao portparola bio "kuluk", odgovorio je: "Veoma je teško biti portparol vladajuće stranke. Kao što vidite, portparoli su se menjali a ja sam osam godina ostajao. Bolje bi bilo, naročito za mladog čoveka, da bude portparol opozicione partije i da napada. Bez obzira da li ste ili niste u pravu, teško je braniti" ("Smederevska sedmica", 2001). Jedna od izjava koje su ga "proslavile" kao portparola SPS-a svakako je bio onaj da je "Robert Gelbard je sramota za SAD i sve temeljne moralne vrednosti" – na pitanje je li to bio stav partije ili njegov lični odgovorio je: "Ovo oko Gelbarda je bio stav partije. Nekada je bio stav partije, nekada odgovor na licu mesta. Te konferencije su bile takve da nije bilo pitanja na koje neko nije mogao da dobije odgovor" ("Smederevska sedmica", 2001). A kao džoker-odgovor uvek mu je ostajalo da kaže: "Znate li vi srpski, ako znate, jasno vam je da tu nema ničeg osim onog što je predsednik Milošević već rekao" ("Glas javnosti").

Na večnu temu opozicije: Ocenu da je kao portparol ima i više nego oštar jezik, zaradio je izjavama sličnim ovim dvema: "Predstojeći izbori su prilika da se stavi tačka na borbu između onih koji se zalažu za odbranu slobode i nezavisnosti naše zemlje i onih koji predstavljaju NATO advokate u našoj zemlji i za koje je izdaja i svako podaništvo politički zadatak, i koji su i ovde u Beogradu, po zadatku, svih ovih godina, nastojali da Beograd stane, da Srbija stane, kako bi olakšali put našim neprijateljima" ("Novosti", 2000) i "Nije njihov greh što su oni opozicija, svaka vlast na svetu ima opoziciju, ali oni su opozicija sopstvenom narodu i sopstvenoj državi" ("Politika", septembar 2000).

Protivu rehabilitacije: "Da je Hitler bio Srbin, i njega bi rehabilitovali" ("Blic").

Uspeh u borbi protiv rehabilitacije: Tražio i uspeo da se iz zgrade Vlade ukloni fotografija Milana Nedića, "kvislinškog predsednika vlade od 1941. do 1945. godine" ("Vreme").

O ulozi SPS-a u srpskoj i svetskoj istoriji: "Istorija SPS-a je istorija Srbije i srpskog naroda" (na proslavi 18 godina od osnivanja partije, RTS). A čime su SPS socijalisti zadužili vaskoliku Planetu: "Socijalisti ne žele da se mešaju u izbore u SAD" (na izbor Baraka Obame za predsednika SAD, "Pres", 2008).

Koje probleme je imao pre nego što je postao ministar policije: "Zbog prisluškivanja, ponekad tri sata ne mogu da se prikačim na Internet" ("NIN").  A gde ga sve prate: "Odgovorno tvrdim da sam ja ubedljivo najpraćeniji čovek u Srbiji, ali i šire. Uopšte se nisam šalio kada sam rekao da me prate sve službe sveta, uključujući i srpske tajne službe. Sigurno sam pod 'obradom' i privatnih službi određenih ljudi iz Srbije" (u Grčkoj, "Pres", 2008).

Koje "formacije" je dobio kada je postao ministar policije: "Svako od nas kad postane ministar unutrašnjih poslova doživi određene profesionalne formacije, neću da kažem deformacije, nego formacije svoje ličnosti, da gleda da radi u interesu države, naroda, svih građana" (na okupljanju nekadašnjih ministara policije, "B92").

O novim pasošima i još novijim tehnologijama: "Srbija kaska za tehnološkim promenama. Hoću da odmah pređemo na tehnologiju broj jedan. Tražili smo je, ali nisam siguran da smo je dobili" ("Večernje novosti"). A da li ta nova tehnologija podrazumeva i život sa žigom: "Čip nije osposobljen da prima nove zahteve. Za nekoliko godina će, na primer, doći zahtev da se stavi i otisak prsta u čip, a ako on ne može da primi i taj podatak, moraće da se izdaju novi pasoši" ("Večernje novosti").

Ostvareno (samoispunjavajuće) proročanstvo: "Klinton sledeće godine ide u penziju, a naša borba za slobodu i nezavisnost se nastavlja" ("Nije srpski lupati", knjiga 1, 1999).

Niko nema uzorak koji za SPS uzimaju: "SPS sigurno nije partija koja se bori za cenzus i molim istraživače javnog mnjenja da promene uzorak" ("Danas", 2009). A zašto ga to raduje i veseli: "Mislim da se u objavljivanju rezultata istraživanja javnog mnjenja namerno potcenjuje SPS. Ja se radujem tome, jer je bolje da nekog iznenadimo nego da nekoga razočaramo, a znamo koliko vredimo" ("Beta", 2011).

O bespućima izbornih kampanja: "Tadić je ušao u štalu da ljubi tele. Vuk je ljubio ovce. Ne bi me čudilo da i Dinkić počne da ljubi mačiće i kučiće. Nažalost, ljubljeni još nemaju pravo glasa. Mnogo je bolje i časnije poljubiti neku lepu devojku" ("Kurir", 2007).

O metodima (izborne) borbe: "Zato, sada kada sam u areni, moram da pobedim ili će me lavovi pojesti. A posle izbora, videćemo" ("Pres", 2011).

Kako vidi sebe: "Nikad u svojim političkim nastupima nisam išao ispod praga ljudskog vaspitanja i dostojanstva, čuvajući integritet svakog pojedinca" ("Glas javnosti"). "Ja ponekad i za samog sebe mislim da li je dobro da sam u Vladi, imajući u vidu da sam se više pretvorio u policajca nego u političara" (RTS, 2011).

Hobi: "Prvi put sam pevao policiji na dočeku Srpske nove godine i sad redovno zapevam na proslavama policije... Kako da ih odbijem kada traže, a i meni lepo. Obično otpevam Prvi poljubac, Sjećaš li se one noći, Miljacku..." ("Pres"). Sam tvrdi da su mu omiljene pesme italijanska "Santa Lucija" i ruska "Podmoskovske večeri", a novine tvrde da je na tom spisku i "Aj čija frula ovim šorom svira" ("Danas"). A zbog njegovog hobija "Pres" piše da "mnogi kažu da Žitorađa muzici nije dala samo Cecu, već i Ivicu".

Planeta Ceca: "Ona je moja prijateljica. Ceca je bila u zatvoru, pa je okupila 100 hiljada ljudi na koncertu. U svakom slučaju, ona nije pevala nama u predizbornoj kampanji. Takođe, nije hvalila SPS nego je hvalila predsednika Tadića. Tako da treba pitate njih šta misle o Ceci. A za mene je ona devojčica iz peska" (o zabrani pojavljivanja Svetlane Ražnatović na "Pinku", TV "Avala", 2007). Na prebacivanje da je "sve ove godine" štitio drugaricu iz detinjstva, rekao je: "Nisam je štitio. Ona je hapšena u vreme vlasti DOS-a. I nije Ceca meni pevala, već Vojislavu Koštunici!" ("Alo", 2011).

Žene vs. ljubavnice: "Imati ljubavnicu ovde dođe kao prednost, a ne hendikep" (o ljubavnicama političara, "Kurir"). I još malo: "Ima jedna ženska osoba koja greši već deset godina, pre mi se čini da to nije slučajnost. Ali, neću više o tome, postaje indiskretno" (o telefoniranju političarima, "Kurir").

Šta ga (ne) plaši: "Ne postoji ništa i niko koga se plašim, jer svašta sam u životu prošao. Jedino od čega strahujem jeste da pre nego što odem sa ovog sveta neću stići da kažem svima šta mislim o njima" ("Glas javnosti", 2007).

Poštovanje tradicije: "Volim da popijem lepo vino, a zimi kuvano vino i kuvanu rakiju..." ("Pres")

Otporan na dijete: "Moj život je večna borba s kilogramima, ali tako vežbam svoj karakter" ("Kurir"). A dijete: "Ugojim se, pa smršam. Bio sam na raznim dijetama, mršavio sam i po deset kilograma..." ("Pres"). Šta je odgovorio kad ga je jedna devojčica na Sajmu pitala koji sladoled najviše voli: "Najviše volim čokoladu, al' ne smem [jer nije dobra za liniju]... Tražio sam onu bez šećera, ali mi dali ovu običnu" ("Kurir").

Molitva za bolji Molitveni doručak: "Hrana je bila ista, slaba. Od toga, brate, ne možeš da budeš sit. I ove godine jeli smo kiš sa jajima, voće, voćne salate. Evo, sada upravo razmišljamo da negde svratimo da nešto pošteno pojedemo" (o Molitvenom doručku u Vašingtonu, "Alo!", 2011). 

Sport: Rukometaš u srpskoj ligi, na mestu pivotmena ("bio sam vrlo dobar u rukometu", "Pres"), basketaš u prvoj političkoj ligi (sa Borisom Tadićem). "Naravno, navijam za Partizan" ("Pres").

Omiljeno obećanje: "Pitanje vožnjom automobila je pitanje bezbednosti auta. Poređenje Nemačke i Rusije je istorijski neukusno. Uostalom, ako nađete jednog Srbina kome je draža Nemačka od Rusije, ja ću vam kupiti auto" (na novinarsko pitanje da li više voli "ladu" ili "audi", Izjave.net, februar 2000). Uzgred, "Vreme" piše da vozi "volvo".

Misao i maksima (sopstvena): "Prestravljeni svet diže glavu slaveći našu pobedu..." ("Danas", jul 2000)

Nešto što liči na strategiju: "U politici je veoma važno držati se Kutuzova koji je stalno tražio vreme i strpljenje" ("Vreme").

Po(r)uka: "Svi treba da shvate da mladost ne sme da bude veći hendikep od starosti" (diplomcima Policijske akademije koje čekaju radna mesta u MUP-u, RTS, 2008).

Za sva vremena: "Svi smo mi bivši režim" (RTS, 2004).