Udaja državne mezimice

(Vreme, 28.10.2010)

Za investicije u neki novi tehnološki nivo četvrte generacije Telekomov profit nije dovoljan. Uostalom, on je već danas neefikasniji od većine operatera u okruženju i ostvaruje, na primer, pet puta manji prihod po zaposlenom od Telekoma Slovenije i dva i po puta manji takav prihod od Telekoma Hrvatske

Vlada Srbije je 14. oktobra donela odluku o prodaji 51 odsto kapitala svog udela u akcionarskom društvu Telekom Srbija, pa je 20. oktobra u londonskom "Fajnenšel tajmsu" i beogradskoj "Politici" osvanuo oglas sa pozivom na tender na kome će moći da učestvuju kompanije koje su pružale telekomunikacione usluge u prethodnih pet godina sa najmanje 20 miliona pretplatnika fiksne i mobilne telefonije, internet i multimedijalnih sadržaja do kraja 2009. godine. U nastavku oglasa se dodaje da će te kompanije morati da daju dokaz da imaju tržišnu kapitalizaciju od najmanje tri milijarde evra na dan 30. septembra 2010. godine i u prethodnoj godini ostvareni konsolidovani prihod veći od četiri milijarde evra i konsolidovana sredstva od najmanje pet milijardi evra. Pretkvalifikacione prijave primaće se do polovine novembra.

Šta se prvo može zaključiti iz same činjenice da je Vlada konačno donela odluku o prodaji Telekoma i raspisala tender za prikupljanje ponuda kupaca? Mora se zaključiti da su se konačno stekla tri uslova neophodna za ovaj krupan potez: da je procenjeno da je ovakva prodaja ekonomski neizbežna za Srbiju, da je ona politički profitabilna za vladajuću koaliciju (to jest da će njeni politički profiti biti veći od političkih troškova) i da je u načelu nađen bar jedan kupac (a bolje je kad ih je više) koji je spreman da plati takav minimum cene za ponuđeno preduzeće da prodaja može bar minimalno zadovoljiti ekonomske i političke razloge zbog kojih se kreće u operaciju. Da pokušamo, u najkraćem, da procenimo kako su se "složile" spomenute tri pretpostavke za odluku o prodaji Telekoma.

Kad je reč o ekonomskoj nužnosti da se sada proda Telekom Srbija, Vlada i vodeći političari su na najvećoj muci, jer oni iz svojih razloga nisu dovoljno objasnili građanima Srbije u koliko krupnim ekonomskim problemima se nalazi zemlja.

Kad je reč o ekonomskoj nužnosti da se sada proda Telekom Srbija, Vlada i vodeći političari su na najvećoj muci, jer oni iz svojih razloga nisu dovoljno objasnili građanima Srbije u koliko krupnim ekonomskim problemima se nalazi zemlja. Zbog toga je lansirana priča da se Telekom prodaje radi izgradnje autoputeva prema Čačku iz dva pravca (od Beograda i od Pojata), sa još dva mala strateška ustupka istočnoj (autoput Paraćin–Zaječar) i zapadnoj Srbiji (brza saobraćajnica Ruma–Šabac–Loznica). Tome je ministar privrede Mlađan Dinkić, izgleda na svoju ruku, dodao i dokapitalizaciju Komercijalne banke za 100 miliona evra, "da ne bi od septembra 2012. godine Evropska banka za obnovu i razvoj postala njen većinski vlasnik". Na taj način, u javnost je ubačena jedna u suštini besmislena tema – da se novac koji će se dobiti prodajom Telekoma neće koristiti za pokriće hronično rastućeg budžetskog deficita, to jest da će novac od prodaje biti stavljen "u razvojnu funkciju". Reč je, zapravo, o pukom "nadomeštavanju", odnosno rokadi, jer zakonom garantovana javna potrošnja uvek ima apsolutni prioritet.

Glasovi i patologija

Svi, međutim, trube da će novac od Telekoma ovoga puta "pokrenuti Srbiju", zaposliti 30.000 ljudi itd., a naravno da će on, u suštini i pre svega, pokrivati očekivane neizdržive budžetske deficite Srbije u narednim godinama. I u tome načelno nema ništa pogrešnog. Da li one opozicione stranke koje su se već izjasnile protiv prodaje Telekoma doista smatraju da Srbija treba da dođe u situaciju da nema novca da isplati državne činovnike, policajce i vojnike, učitelje i doktore, sirotinju i penzionere i da zbog toga treba nadalje da smanjuje budžet koji je već apsolutno dva puta manji od hrvatskog, a relativno četiri puta manji od slovenačkog? I da pri tom, usred stagnacije, država ostane bez ikakvih sredstava s kojima bi preko investicionog ciklusa u infrastrukturi bar pokušala da pokrene nekakav zamajac opšte privredne konjunkture? Pri tom će, dakako, "ostati nešto" i za direktniju "kupovinu glasova" na sledećim parlamentarnim izborima, a možda će ponešto pasti u šešir i neposrednim "izvođačima prodaje" – ali to je već priča o "državotvornoj patologiji" u Srbiji koja nas nažalost prati već dvesta godina i nije u glavnoj vezi sa pitanjem da li baš sada iz ekonomskih razloga moramo prodavati Telekom.

Dakle, kada je jedna "grupa stručnjaka" (na čelu sa rektorom Beogradskog univerziteta prof. dr Brankom Kovačevićem, a na repu sa urednikom "Balkan magazina" Slavoljubom Kačarevićem), kao prethodnica Koštuničinog stava da nikako ne treba prodavati Telekom, početkom ove godine uputila otvoreno pismo predsedniku Republike Borisu Tadiću sa prvim pitanjem: "Koji su stručnjaci, navedeni imenom, prezimenom i referencama, učestvovali u izradi studije opravdanosti prodaje Telekoma" – on im je jednostavno mogao poslati odgovor da pročitaju, ne deklarativne i zvanične strategije razvoja, nego radne projekcije o ekonomskim perspektivama Srbije u narednom razdoblju, tmurne prognoze o očekivanom prilivu stranog kapitala, kao i mnogobrojne analize poslovanja javnih preduzeća Srbije – pa će naći "opravdanost" o kojoj se raspituju.

Ranije greške

Naime, iz ovih analiza lako je zaključiti da je kapital cele društvene i državne privrede Srbije unapred potrošen još u "Miloševićevoj deceniji", samo je prodaja tog kapitala opasno zakasnila, jer se verovalo da "demokratija" može nadoknaditi prethodne ekonomske promašaje. To je u osnovi podatka da u javnim preduzećima Srbije, prema podacima s kraja 2009. godine, ima tri milijarde evra nepokrivenih gubitaka i da se kapital tih preduzeća hronično topi, jer narod nema novca da "otplati" ranije socijalno popuštanje i razne druge klasične budžetske ludorije koje nisu knjižene u državnom budžetu, već su ih političkoj klasi donirala javna preduzeća. U tom kontekstu može se posmatrati i budućnost Telekoma, ukoliko ostane u državnoj svojini, jer njegovi dosadašnji finansijski uspesi samo su plod eksplozije tražnje za uslugama u mobilnim komunikacijama (stekao je zavidnih 7,7 miliona pretplatnika), do tehnološkog nivoa koji je on mogao dosad da prati. Za investicije u neki novi tehnološki nivo četvrte generacije Telekomov profit nije dovoljan. Uostalom, on je već danas neefikasniji od većine operatera u okruženju i ostvaruje, na primer, pet puta manji prihod po zaposlenom od Telekoma Slovenije i dva i po puta manji takav prihod od Telekoma Hrvatske (prema podacima koje prenosi "Ekonomist magazin").

Kada je reč o političkim razlozima koji aktuelnu vladajuću koaliciju navode na prodaju Telekoma Srbija, stvari su providnije. Vlada Srbije, čiji su nosioci DS, SPS i G17 plus, verovatno zna da će glavni prigovor opozicije biti da se ova velika firma prodaje da bi se ta koalicija provukla na sledećim parlamentarnim izborima.

Pojednostavljeno, Srbija kao država, zbog budžetskih deficita, stagnacije i opšteg siromaštva, nema finansijske snage da stane iza Telekoma Srbija, koji bi u narednim godinama trebalo da se na domicilnom tržištu suoči sa novom ofanzivom konkurentskih firmi iza kojih stoje dvanaest puta bogatija Norveška i osam puta bogatija Austrija. Zbog toga je verovatno bolje odmah, kroz cenu prodaje, uzeti budući, teorijski desetogodišnji ili petnaestogodišnji profit Telekoma, koji je "u godini prodaje" narastao na oko 130 miliona evra, nego se kasnije jadati da on u praksi nije ostvaren prema očekivanjima, a naročito ne prema potrebama. Srbija teško može "kupiti" i investiciju Fijata u Kragujevcu, a nekmoli u narednoj deceniji "otimati" ili bar "braniti" tržište od norveškog Telenora ili austrijskog VIP-a i istovremeno otplaćivati neto dug Telekoma Srbije od čitavih 758 miliona evra.

Pritužbe i odbrana

 A sa autoputevima, videćemo. Tu treba biti oprezan posle iskustva sa upotrebom 1,5 milijardi evra, koliko se prihodovalo od prodaje Mobtela 2005. godine – posle čega je, navodno, izgrađeno samo 27 kilometara autoputeva, preko famoznog NIP-a. Srbija je, uzgred budi rečeno, jedina zemlja u Evropi koja je u poslednjih 40 godina u proseku godišnje gradila manje od jednog kilometra autoputa (a i to je preterano optimistički procenjeno). Teško je sličan primer naći i u svetu.

Kada je reč o političkim razlozima koji aktuelnu vladajuću koaliciju navode na prodaju Telekoma Srbija, stvari su providnije. Vlada Srbije, čiji su nosioci DS, SPS i G17 plus, verovatno zna da će glavni prigovor opozicije biti da se ova velika firma prodaje da bi se ta koalicija provukla na sledećim parlamentarnim izborima. Istovremeno, opozicioni Koštuničin DSS, koji se već eksplicitno izjasnio protiv prodaje Telekoma, ima tu nezgodu što je upravo ta stranka vodila Vladu Srbije kada se navrat-nanos prodavala Naftna industrija Srbije ruskom Gaspromnjeftu (i cela gasna privreda pride) i kada se za tu kompaniju, koja je prethodno decenijama bila najuspešnija firma Srbije, dobilo onih skromnih 400 miliona evra. Ta stranka je negde polovinom Koštuničinog premijerskog mandata prvo uspela da "izvrda" prodaju rafinerija i benzinskih pumpi, koja je bila predviđena tadašnjim sporazumom sa MMF-om, da bi kasnije, blago rečeno, kada je sporazum sa MMF-om istekao, prodala celu naftnu privredu ruskom državnom preduzeću, za male pare. Ta stranka i njen premijer su, međutim, izgubili izbore 2008. godine, mada su imali sreću da kratkotrajno "rukovode ekonomskom konjunkturom" i da se hvale da "nisu podlegli MMF-u" – što upućuje na zaključak da nije sve ni u finansijskim osnovama parlamentarizma, niti je otpor MMF-u dobar predizborni adut. Još grublje rečeno, Tadić i njegovi imaće načina da povodom prodaje Telekoma Srbija podsete opoziciju na to šta je sve prodato i kako je prodato i kada je Koštunica bio premijer, mada su u svim tim poslovima asistirali i on i njegovi. Uostalom, još je Milošević (1997. godine), "uz podršku naroda", bio prodao pola Telekoma za 1,5 milijardi nemačkih maraka, pa je Đinđić kasnije, 2002. godine, reotkupljivao 30 odsto italijanskog učešća za 195 miliona dolara, da bi država Srbija danas raspolagala sa oko 80 odsto vlasništva u ovom preduzeću (setimo se, tada je Boris Tadić bio ministar za telekomunikacije).

Kupci i cena

U stvari, kada se sve mudrovanje gurne na stranu, ime kupca i visina cene Telekoma Srbija koja će biti (ili neće biti) postignuta u prodaji – imaće velikog političkog značaja, i to celoj operaciji daje i rizičnu dimenziju. Naravno, ukoliko goli posao već nije zaključen, pa samo ostaje da mu se naknadno navuče zakonska i demokratska procedura?

Možda se ipak u te pregovore sa Nemcima uključio i neki drugi ozbiljan kupac.

Špekulacijama da je Telekom praktično već prodat Dojče Telekomu išle su naruku prolećne najave premijera Mirka Cvetkovića da će se na tender staviti samo 31 odsto akcija u državnom portfelju, jer bi ta firma, preko grčkog OTE-a i njegovih 20 odsto vlasništva, tako došla do kontrolnog paketa kupujući samo trećinu kapitala Telekoma Srbija. Da se prodaja kreće u pravcu Dojče Telekoma zaključivalo se i po izboru savetnika iz Siti grupe, koja je stari partner nemačkog operatera, a taj savetnik je baš uoči tendera za prodaju objavio da je vrednost Telekoma procenio na 2,43 milijarde evra. Za pola vlasništva, dakle, teoretski bi trebalo platiti oko 1,2 milijarde evra, što je "samo" 200 miliona manje od onoga što se po privrednoj čaršiji razvlačilo kao navodna "minimalna cena". Istina, to je čak 400 miliona više od onoga što su Nemci nudili letos kao poslednju cenu, na razočaranje prodavaca. Da li ih je u međuvremenu odobrovoljila odluka da će se zajedno sa fiksnom telefonijom (3,3 miliona korisnika) prodavati i njena infrastruktura? Čak i u tom slučaju eventualni skok ponude od 800 na 1400 miliona evra delovao bi predobro?

Možda se ipak u te pregovore sa Nemcima uključio i neki drugi ozbiljan kupac. Doista, celu tu nemačku priču pomalo zamagljuje okolnost da je na OTE izvršen pritisak da i ona stavi svojih 20 odsto vlasništva na pult prodaje (Englezi pišu da Grci tom pritisku nisu odoleli), što bi moglo da znači da izjava naše ministarke za telekomunikacije Jasne Matić, da su za Telekom Srbija pokazali interes i Frans Telekom i Telekom Austrija, te egipatsko-ruski operater Oraskom, nije samo taktičke naravi. Videćemo da li se čuveni spor Francuza i Austrijanaca na srpskom "topovskom pitanju", sa početka 20. veka, može ponoviti kod današnjih srpskih komunikacija. To je draž tendera – čak i ako su namešteni, oni posmatračima nude obilje informacija, a svim akterima nameću rizike najvećeg intenziteta.