Pucanj u prazno

Politika, 04.02.2009. 

Povodom teksta Ustav i skupština po volji građana” („Politika”, 2. februara)

Isključivo zbog čitalaca odgovaram na gomilu agitpropovskih etiketa, improvizacija i prozivki, koje osim toga što se pominje moje ime i prezime, imaju malo veze sa mojim tekstom, a koje iznosi Dejan Vuk Stanković u tekstu „I Ustav i skupština po volji građana”. Moj tekst nije umetničko delo koje dozvoljava slobodnu interpretaciju već politikološka analiza institucionalnog aranžmana polupredsedničkog sistema, za koji su se građani Srbije opredelili u važećem Ustavu Srbije, kao što su se, po istom Ustavu, opredelili i za aktuelnog predsednika. I upravo glavna ideja u tekstu, ona koja se pripisuje kao nedostatak, jeste uporedna analiza ustavnog položaja i odnosa političke moći. Tekst sam i pisao da pojasnim konfuziju kojom našu javnu sferu kontaminiraju oni koji drže nenaučene lekcije, koji pod prividom simuliranja normi pokazuju svoju rđavu volju po uzoru na svoje idole. Nažalost, takva nekompetentna pridika se nastavlja. Prisutna je tendencija da se ono čega nema u tekstu nadomesti „duhom teksta”. Oni, kao islednici, kada se utvrdi nešto što nije rečeno ni napisano optuže – ali si pomislio! U tekstu, u kojemse više puta pominje moje ime, mešaju se ili se ne razumeju tri različite stvari: karakter polupredsedničkog sistema; ustavna rešenja u pogledu nadležnosti predsednika republike i ponašanje predsednika Tadića u odnosu na Ustav.

Kada se ne pravi razlika između vlasti i moći, kao i između legaliteta i legitimiteta, može se pasti na ispitu, na fakultetima na kojima se to uči. Predsednik ima autoritet i moć, a najviše vlasti, prema našem Ustavu, ima vlada. Polupredsednički sistem je sistem sa dualnom izvršnom vlašću u kojem i predsednik i premijer imaju moć donošenja odluka. Predsednik republike, takođe, spada u izvršnu vlast, osim ako ga ostrašćeni čitalac mog teksta ne svrstava u zakonodavnu ili sudsku vlast. Iako teoretičari poput Sartorija smatraju da „vlast nije pitanje titulara, već onoga ko je vrši”.

Tadić nije ni „čuvar radnog mesta” koji se „ne meša u svoj posao”, kao što je bio Milutinović, niti autoritarac kao što je bio Milošević, ali više nema ni kohabitacije (za kojom izgleda mnogi čeznu) kao što je bilo kada je premijer bio iz druge stranke. „Srećne okolnosti”, kada su predsednik i većina ministara iz iste stranke, postojale su za De Gola, Pompidua, Širaka i Sarkozija, a ne samo za Tadića. „Homogeno vođstvo” sa predsednikom i premijerom iz iste stranke ne znači „ponašanje predsednika suprotno pravnim normama” već bliža saradnja predsednika i premijera nego u vreme kohabitacije.

„Stav autora je da politički autoritet predsednika DS-a i države ima nesumnjivo pravo prvenstva nad duhom i slovom Ustava i zakona”, kako se navodi, ne piše nigde u mom tekstu, ali nesumnjivo da postoji u glavama onih koji bi da ukažu na „autoritarnu” interpretaciju obavljanja funkcije predsednika republike, a da pri tom, u svom stilu, ne navedu adekvatne argumente i činjenice. Kršenje ovlašćenja nije stvar nečije percepcije već konkretnih ustavnih i zakonskih normi, argumenata i dokaza.„Opravdanje za postupak predsednika Tadića”, kako se navodi, ne postoji u mom tekstu, već u Ustavu i u rezultatima izbora. Ako autor teksta govori o„preuzimanju nadležnosti koje po slovu Ustava i zakona pripadaju skupštini i predsedniku vlade”, zašto ne navede koje je to nadležnosti Tadić uzurpirao i koje članove Ustava i zakona prekršio. Pravo na apel da se ministri ponašaju odgovorno ima i svaki građanin a ne samo predsednik republike. Uostalom, zato u sistemu podele vlasti, postoji institucija sistema kočnica i protivteža (check and balances). Iz teksta se spočitava da je izveden zaključak da skupština ne treba da kontroliše vladu. Opšte je mesto da skupština bira i smenjuje vladu i da ima na raspolaganju čitav niz instrumenata da je kontroliše, od poslaničkih pitanja do procedure glasanja o nepoverenju, što je upravo i korišćeno.

Umesto argumenata, koriste se izrazi „Orlovićev diskurs”, „previđanje”, „pojmovna zbrka”, „duh teksta”, čime se nastoji da reči budu jake, pošto su dokazi slabi. „Politička popularnost”, „medijsko i sociokulturološko utemeljenje”, i „aktuelnost relevantnih političko-medijskih konstelacija”, koje se vezuju za moj tekst, a kojih u mom tekstu nigde nema, tipični su primeri improvizacija sa mirisom koji se širi iz analitičarskih,a ne akademskih kuhinja i tabloidnog, a ne institucionalnog pristupa kakav je obrađen u mom tekstu.

Ako je „političko ponašanje predsednika suprotno pravnim normama” ili se radi o „prekoračenju propisanih nadležnosti”, kako se tvrdi, zahtevalo bi građansku dužnost da se to pronađe u Ustavu i pokrene procedura pred Ustavnim sudom, jer, prema „duhu njegovog teksta” predsednik krši Ustav! Nezavisno šta je i ko je ohrabrio nepažljivog čitaoca mog teksta, pričajući o drugima više je rekao o sebi, odnosno svom neznanju i nerazumevanju ove materije. Primeri iz drugih država, a kojima obiluje savremena literatura uporedne politike (Comparative politics), i teorijski i praktično su utemeljeni. Možda se misli da Fransoa Fijon ima boljupoziciju pored Sarkozija nego Mirko Cvetković pored Tadića. Ako je bliži i lakši za razumevanje, navešću još jedan primer. U stilu, paušalne ocene o kršenju ovlašćenja i etiketiranju, kao i nalaženju u tekstu nečeg čega nema, podsećam da je Medvedev predsednik Rusije, a ne Putin. Ne isključujem mogućnost da će u nekom sledećem tekstu, neki od „političkih analitičara” optužiti Putina da krši Ustav.

Nejasno je da li je nepažljivi čitalac mog teksta, za smenu Tadića, za zamenu polupredsedničkog sistema ili za promenu Ustava? Veber bi rekao da je i za one koji „žive za politiku” i za one koji „žive od politike”, potrebna strast, osećaj odgovornosti i mere. U tekstu u kojemse pominje moje ime, ima puno ostrašćenosti, manje odgovornosti za izgovorenu reč, a najmanje osećaja za meru. Ipak, iskazana je nesvakidašnja sposobnost da se zlonamerno učitava nešto što nije napisano. Za ovakvo pisanje nije bio neophodan moj tekst. Takvo pisanje promašuje i moj tekst i predmet „sporenja”. To je, jednostavno, pucanj u prazno.

docent na Fakultetu političkih nauka