Polemika Vladimira Kecmanovića i Nenada Prokića - Koliko su nas koštali Princip i Obilić?

(Politika)

Vladimir Kecmanović Vuku Draškoviću: Ako je Princip bio skup, koliko je koštao Obilić?

Gavrilo Princip jeste skupo koštao Srbiju i srpski narod. Kao što je rimske robove skupo koštao Spartak, a Čehe atentatori na nacističkog protektora Hajdriha... Kao što su Srbiju skupo koštale demonstracije i puč 1941, Miloša Obilića da ne pominjemo...

Intervju Vuka Draškovića objavljen na stranama Kulture u subotu izazvao je brojne reakcije u javnosti. Naročito njegov stav da su pucnji Gavrila Principa u Sarajevu skupo koštali Srbiju i srpski narod. Obajavljuemo jedno od reagovanja.

U istoriji ne postoji herojski čin usmeren protiv nadmoćnog porobljivača koji nije bio skup. Aktuelni rasprave vezane za Gavrila Principa, međutim, ne tiču se pitanja cene heroizma, nego pokušaja vrednosne revizije Prvog svetskog rata.

Jednostavno rečeno – i u Prvom i u Drugom ratu poražena Nemačka i njeni američki, britanski i francuski protivnici, a današnji saveznici, odlučili su da pomen na ratne sekire zakopaju objašnjenjem kako su taj rat vodile jer su ih u njega uvukli „srpski teroristi”!? Koji su, dok je trebalo da krvare za engleske interese, bili „saveznici”. A sada – i do daljeg – nisu.

Stav da je Principov atentat na austrougarskog nadvojvodu – kao što i jeste – bio povod, a nikako – kao što i nije mogao da bude – uzrok za izbijanje u dotadašnjoj istoriji neviđenog krvoprolića, biće zamenjen stavom kako se – da nije bilo srpskog „remetilačkog faktora” – „civilizovane” „europske” nacije nipošto ne bi pomakljale.

Ojačaloj nemačkoj carevini, koja se osećala skučenom bez izlaska na topla mora, britanska kraljevina i indijska carevina bi, izvesno, „mirno” objasnila kako je prirodno i pošteno da ona pod čizmom drži pola sveta, usput kontrolišući drugu polovinu, te kako, prema tome, kajzer nema razloga da se buni, već ima da uživa u „bogom danom” poretku stvari.

A pošto ne bi bilo Prvog svetskog rata, ne bi bilo ni propasti nemačkog carstva, pa samim tim ni Hitlera ni Drugog . Verovatno ne bi bilo ni Oktobarske revolucije, pa time ni Hladnog rata.

Svet bi, reklo bi se, mnogo pre srpskog književnika Svetislava Basare spoznao da je bitka oko teritorija besmislena stvar, da je borba za posed nad izvorima energije obična detinjarija, te da ratovi predstavljaju čisto gubljenje novca i vremena.

Već duže od jednog veka, zemljom bi tekli med i mleko, samo da nije bilo tog „teroriste” Gavrila, koji je „miroljubive” careve i njihove suvišne armije naterao na neviđen pokolj. Ako se stvar posmatra tako – kao što je tamo gde treba odlučeno da ima da se posmatra – onda je, logično, jedan atentat neuporedivo veće nepočinstvo od bespravnog anektiranja prethodno okupirane teritorije koje je do tog atentata dovelo. Dok je život dvoje ljudi s krunom na glavi neuporedivo vredniji od života dece koja su, u znak odmazde zbog njihovih oduzetih života, završila na bajonetima „humanih” osvetnika.

Ma koliko delovalo apsurdno, saveznički istoričari i ostali mudraci su, sva je prilika, odlučili da sto godina posle njegovog izbijanja ovaj sukob posmatraju na taj način.

A Srebrenica – „kao i toliki drugi zločini” kojima je, kako kaže Vuk Drašković, „opterećena savest srpskog naroda”, pa „veliki svet” i na Principa gleda „kroz taj durbin” – nikako ne može da bude uzrok, nego je tek posledica istorijske revizije, koju su nam devedesetih godina prošlog veka upriličili protivnici iz dva svetska rata, zbliženi hladnoratovskim savezništvom.

Pošto su, pobedivši komunizam, odlučili da unutardržavne, međurepubličke granice koje su upravo komunisti bespravno ustanovili, a koje su tim antikomunistima, gle čuda, po volji – proglase bogomdanim – hladnoratovski pobednici su izazvali rat koji je doveo do zločina, kako nad Srbima, tako i srpskih, stanje na terenu konačno učinivši što je moguće sličnijim onom pre Prvog svetskog rata, sve s Principovom Bosnom ponovo pretvorenom u protektorat.

Pošto su rezultati dva velika rata poništeni na terenu, ostalo je samo da se sto godina duga istorija izbriše na papiru.

Prigodne priče o „skupoći” Principovog gesta – baš kao i parcijalno pominjanje krivaca za „ubistvo Jugoslavije”, uz prećutnu aboliciju najjačih, pa samim tim i najodgovornijih – smrduckaju na podršku tom nasilju. U Evropskoj uniji, ili van Evropske unije, s takvim autodestruktivnim stavom Srbija nikada neće biti „moderna evropska država”, nego postmoderna kolonija čiji lideri ni do toaleta neće moći da odu bez konsultacije sa stranim protektorima. A kolonijalni status, pa makar bio i postmodernog tipa, ne može da dovede ni do čega nego do novih „herojskih gestova” iliti „terorističkih aktova” – kako se kome više sviđa – koji će, opet, „skupo da nas koštaju”.

Nenad Prokić: Mit o Obiliću neprocenjivo je koštao Srbiju

Povodom tekstova „Srbiju su skupo koštali Principovi hici u Sarajevu” (7. 9. 2013) i „Ako je Princip bio skup, koliko je koštao Obilić”(9. 9. 2013):"Svi oni koji su završili te moravske večernje istorijske škole nanosili su, a i dalje nanose veliku štetu srpskom društvu"

„Vi ste Srbin, moram da vam pokažem nešto!”, rekao mi je Karl Poper u svom domu u Sariju, pored Londona u avgustu 1993. godine. Nisam stigao ni da sednem, a on je otrčao u svoju radnu sobu i doneo faksimil tajnog dokumenta iz 1912. godine. U Berlinu, 12. decembra te godine održan je tajni sastanak nemačkog državnog vrha i papir koji je Poper držao u ruci bio je službeni  dokument sa tog sastanka. Kajzer Vilhelm, Moltke i svi ostali koji su prisustvovali strahovali su da će ih Rusija napasti i govorili su da bi trebalo da Nemačka napadne prva i tako zadobije taktičku prednost. Jedino je admiral FonTirpic rekao da ne mogu ući u rat dok ne prošire morski prolaz Skagerak–Kategat–Sund, između Severnog i Baltičkog mora, tako da može da primi velike nemačke ratne brodove. „A bez toga, gubimo rat”,  rekao je admiral i državni sekretar Nemačke imperijalne pomorske kancelarije.

Ukratko, shodno dokumentu, svi su se na kraju sastanka složili i upitali Fon Tirpica koliko mu je vremena potrebno da proširi prolaze. „Dve godine”, odgovorio je admiral i zaključak je glasio: „Idemo u rat 1914. Trebalo bi pronaći razlog za početak rata, najbolje je da to bude na Balkanu.” Sve to je i objavljeno u knjizi Frica Fišera „Rat iluzija” (Krieg der Illusionen, Fritz Fischer). „Ne brinite, dragi moj, niste ni vi Srbi krivi za sve, ni sada, kao ni onda”, tešio me je Karl Poper.

Koliko je koštao Princip Srbiju? Cena je poznata: Srbija je izgubila polovinu muškog stanovništva, a od toga oporavka nema. Danas bi Srbija imala dvedesetak miliona stanovnika da nije bilo tako i s njom bi se sasvim drugačije razgovaralo. Koliko je koštao Obilić? Iako Obilić nije istorijska ličnost, mit koji je stvoren iz tog akta neprocenjivo je koštao Srbiju u vekovima koji su dolazili. Svi oni koji su završilite moravske večernje istorijske škole nanosili su, a i dalje nanose veliku štetu srpskom društvu. Koliko je koštao mart 1941? Hitler je do tada tretirao Jugoslaviju kao primadonu, a šta je sledilo znamo. Pošto je na teritoriji Srbije uspešno delovala organizacija vođena svetskom idejom, a ne lokalnom sitnom merom, izašli smo kao pobednici, ali opet sa ogromnim gubicima. Ljudsko meso je oduvek bio jedini materijal koji su naše komande imale u izobilju. To je skupo, glupo, pogubno i vodi ka nestajanju. Danaszato nitog ljudskog materijala više nemamo dovoljno, i sve ga je manje.

Da su svi pomenuti i nepomenuti slučajevi bili herojski činovi unutar nekakve promišljene politike, pitanje cene ne bi se ni postavljalo. Ali, pošto je 1914. godine srpska ruka pucala, iako je metak u revolver stavio neko drugi,i pošto je isto tako i 1941. godine neko drugi opet pomislio kako su baš Srbi opet dovoljno blesavi i naivnida posluže kao prva zamorčad u gvozdenim kauzalnim lancima ovoga sveta koji pokreću ratove – možda je krajnje vreme da se zapitamo šta je potrebno da uradimo i promenimo kako bi velike i tajne sile u budućnosti prve žrtvene ovce za svoje ratove iluzija potražilena nekom drugom mestu.

Vladimir Kecmanović: Poperov tečaj i dramaturg u ostavci Nenad Prokić

O Obiliću koji „nije postojao, ali je bio štetan”, o tome kako Princip, iako nije izazvao rat, jeste odgovoran za žrtve tog rata i sličnim „metafizičkim” pitanjima tvorca antologijske sintagme „Srbija sa Srbima ili bez njih”, koji od Popera nije čuo ništa, pa nema smisla ni da mu se odgovara

Na jednoj konferenciji zemalja Južne Amerike, predstavnici regionalnih satelita Sjedinjenih Američkih Država napali su predstavnike Venecuele, optužujući ih za sve i svašta.

Predstavnici Venecuele su se predsedavajućem konferencije obratili rečima:

„Nemamo o čemu da razgovaramo sa ovim klovnovima. Ako želite raspravu na pomenute teme, sledeći put pozovite vlasnike cirkusa.”

Za razliku od ofanzivne Venecuele, Srbija je zemlja u žestokoj defanzivi, pa se, tako, ispostavlja kao normalno da misli Karla Popera slušamo u slobodnom tumačenju Nenada Prokića.

I dok se dramaturg u ostavci barem formalno drži citata velikog učitelja, stvar još i ima nekog smisla. Da ne pominjemo ljudsku sujetu kojoj prija saznanje kako je ideolog „otvorenog društva”, „u svom domu u Sariju pored Londona”, a koristeći poverljive dokumente, došao do zaključaka sličnih stavu koji je u tekstu „Ako je Princip bio skup, koliko je koštao Obilić”, bez pristupa tako „ekskluzivnoj” građi, iznela moja malenkost.

Princip, dakle, ni po Poperu, nije kriv za Prvi svetski rat.

Zanimljivo je kako se, kada odluče da budu iskreni, idejni kreatori ovoga u čemu živimo suštinski ne razlikuju od „polaznika moravske večernje istorijske škole”.

Ideolog Novog svetskog poretka Zbignjev Bžežinski, na primer, u knjizi „Velika šahovska ploča” otvoreno priznaje da su priče o ljudskim pravima i srodne teme od kojih žive armije kolonijalnih NVO klovnova obična šarena laža, a kako je je jedini cilj te šarade osvajanje teritorija i održavanje kontrole nad porobljenim stanovništvom.

Kada to kaže neko drugi – automatski postaje „ksenofob”, „fašista”, „nazadnjak”...

Kao što, međutim, javno priznanje Bžežinskog ne utiče na promenu prakse njegovih sledbenika, tako ni intimno poveravanje Karla Popera svom „mladom balkanskom prijatelju” neće uticati na revizionističko optuživanje Srbije za Prvi svetski rat. Gomile inostranih i domaćih klovnova nastaviće da igraju svoje tragikomične uloge, šireći bezočnu laž.

O Obiliću koji „nije postojao, ali je bio štetan”, o tome kako Princip, iako nije izazvao rat, jeste odgovoran za žrtve tog rata, i sličnim „metafizičkim” pitanjima kojima se bavi u nastavku svog reagovanja, tvorac antologijske sintagme „Srbija sa Srbima ili bez njih”, od Karla Popera, očigledno, nije čuo ništa, pa nema smisla da mu se odgovara.

(Politika)