Polemika oko knjige Igora Ivanovića "Kultura i identitet: Pogled zdesna " (1)

Knjiga Igora Ivanovića Kultura i identitet (pogled zdesna), koja se nedavno pojavila u izdanju "Nove srpske političke misli", krajnje je uputan vodič kroz ono što bi htelo da se (samo)legitimiše kao desna misao u Srbiji.

Naše devojke i žene lepe su i privlačne , to je činjenica koju nezvanično svi ponavljamo. Vreme je da je institucionalizujemo. Koliko je danas bogatih i uspešnih stranaca u svetu oženjeno Srpkinjama i šta mi radimo da kanališemo njihove prirodne simpatije prema Srbiji, na primer u investicione projekte?

(Igor Ivanović, Kultura i identitet , str. 87)

Čak i u stabilnim parlamentarnim demokratijama, gde je suprotstavljenost "levog" i "desnog" dela političkog spektra konstitutivna za politički život, gotovo je nemoguće utvrditi jasne kriterijume razlikovanja između tih pozicija (videti knjigu Norberta Bobia Desnica i levica; Bobio, doduše, veruje da je odnos prema idealu jednakosti momenat koji bi, uz izvesna nijansiranja, mogao ponuditi liniju razgraničenja, ali za prilike u Srbiji, gde socijalna demagogija uspeva kao puzavica – politička je kasta, naprosto, ostala bez sna usled brige za dobrobit građana – taj momenat, kao kriterujum razlikovanja, nije od presudnog značaja). Utoliko bi se moglo pretpostaviti da je u zemljama "odgođene demokratije", poput Srbije, gde je i dalje u jeku borba za elementarna demokratska pravila igre , gde se demokratske institucije još nisu učvrstile, gde je demokratska tradicija tanka, gde, uostalom, postoji žestok otpor prema parlamentarnim demokratijama zapadnog tipa (kao da drugačije i postoje, uostalom), u takvim je uslovima, po pretpostavci, još teže povući demarkacionu liniju između "levog" i "desnog" diskursa. Prvi sistematičniji pokušaj da se artikuliše desna strana političkog i teorijskog spektra u Srbiji, u koji se upustila ekipa okupljena oko projekta "Nove srpske političke misli" (NSPM), implicitno sugeriše da bi za Srbiju plodnije bilo napraviti drugu vrstu ideološkog razlikovanja, recimo patriotski blok s jedne strane i, kako se izvoleo izraziti magistar Velimir Ilić, politički bućkuriš s druge, nego insistirati na oznakama "desno" i "levo". Drugim rečima, da li postoji bilo kakav zajednički sadržalac, osim opasne banalnosti njihovog govora , za javne delatnike u rasponu od Ivice Dačića, preko Mihajla Markovića do, recimo, Aleksandra Vučića, dakle za osobe čiji bi se diskurs, iz određene, suprotstavljene ideološke perspektive, mogao prepoznati kao "desni", ali koji bi oni, ako bi to hteli, s lakoćom mogli od sebe da odgurnu: Dačić bi mogao da kaže kako baštini devetnaestovekovne socijalističke ideje, Markoviću bi bilo dovoljno da upre prstom u svoju komunističku prošlost, dok bi Vučić mogao da se pozove na republikanski program SRS-a. No, nekoliko bi se konstanti ipak dalo izvući. Foto-robot srpskog desničara obuhvatao bi sledeće karakteristike: manje ili više prikrivena ksenofobija, etno-nacionalna ukorenjenost, nereflektovani patriotizam, patrijarhalnost, homofobija, diskurs autentičnosti, protiv-prosvetiteljski impuls, klero-nacionalističko poimanje savremenosti. Problem određenja dodatno komplikuje i gotovo jednodušna suprotstavljenost patriotsko-patrijarhalnog bloka onome što se prepoznaje kao evropska/američka desnica (Nikola Sarkozi, Silvio Berluskoni ili, naravno, DŽordž Buš mlađi). Otud se kao koliko-toliko neupitan kriterijum može uzeti samorazumevanje i samopozicioniranje na intelektualno-političkoj sceni Srbije: desničarem se ima smatrati onaj ko sebe razume/prepoznaje kao desničara.

PISATI IZ STOMAKA: Knjiga Igora Ivanovića Kultura i identitet (pogled zdesna) (NSPM, Beograd 2007), koja je svetlost dana mogla da ugleda samo uz temeljno zanemarivanje elementarnih (dobrih) izdavačkih običaja – recimo da tekst bude pismen, relativno smislen i donekle artikulisan, da, ako je već reč o teorijskom radu, bude potkrepljen makar osnovnim akademskim aparatom, ili da, u odsustvu takvog aparata, nosivost sopstvene pozicije podrži "iznutra", silom samorefleksije, ili barem da nema ozbiljnih materijalnih ogrešenja – paradigmatičan je za ono što bi se moglo prepoznati kao desni diskurs u Srbiji. Kultura i identitet proizvod je upravo urnebesne pojmovne zbrke, pretencioznog poluobrazovanja, lošeg poznavanja jezika, nepotpune obaveštenosti i potpune proizvoljnosti, nikakvog osećaja za teorijski govor, protivrečnosti sa kojima autor nema nikakvog problema s obzirom na prilično opušten odnos prema logici, baratanja najtvrđim stereotipima bez ikakve svesti o tome da je reč o stereotipima, dakle istovremeno smehotresan i košmaran uradak koji je, međutim, i kao takav (odnosno upravo kao takav) krajnje uputan vodič kroz ono što bi se htelo (samo)legitimisati kao desna misao u Srbiji. Ovome bi valjalo dodati i dobro organizovanu medijsku promociju, sa, recimo, značajnom minutažom kojoj je knjizi posvetio Dnevnik RTS-a, kao i laskave ocene koje su o knjizi izrekli Miša Đurković, Leon Kojen, Đorđe Vukadinović ili Dušan Kovačević. Kultura i identitet svejedno je svojevrstan brevijar opštih mesta, buvarovskih smatranja i pekišeovskih razmatranja, riznica misli što se razmenjuju pred zadrugom, u pauzi, uz mlako pivce i usputno kibicovanje prolazećeg ženskinja. Utoliko je pisac pogovora u pravu kada kaže da je ova knjiga pisana iz stomaka (nasuprot reakcionarnom običaju da se knjige pišu iz glave /glavom/).

Filozofi moći počev od Marksa, preko Ničea do Altisera i Fukoa, prilično ubedljivo su pokazali da su svaki diskurs i svako znanje upleteni u odnose moći, odnosno da ideološkim učincima ne izmiče čak ni ona vrsta govora koja pretenduje na čistu, znanstvenu, objektivnu poziciju. ( Tome nizu valja priključiti i istinu: diskurs istine nije ništa bez istine diskursa. Ni istina ne izbegava odnose moći .) Utoliko, naročito posle Fukoa i njegovih arheološko-genealoških analiza, nijedno se znanje ne može smatrati nevinim: svako znanje podleže pretpostavci krivice, odnosno nijedno znanje nije (ideološki) nevino dok ne dokaže suprotno. Prisustvo idološkog diskursa u "nadideološkom" i "neideološkom" ne može se izbeći, ali diskurs humanističkih nauka, kojem pripada i Ivanovićeva knjiga, mora moći da ideološke učinke reflektuje, čime bi, onda, unekoliko legitimisao sopstveni govor kao teorijski relevantan. Ivanović, međutim, to ne čini, tako da je njegova knjiga teorijski savršeno irelevantna, ali ideološki vrlo učinkovita (medijska pažnja koja joj je posvećena svakako nije učinak njenog kvaliteta, što vrlo dobro znaju svi koji su učestvovali u njenom pravljenju, ili promovisanju).

SPISAK OPŠTIH MESTA: Opšta mesta "pogleda zdesna" na kulturu i identitet u Ivanovićevoj izvedbi mogla bi da se razrade na sledeći način:

1. Tamo gde je, u teorijskom diskursu, između diskurzivnih celina, ili neuralgičnih tačaka (podataka, tvrdnji, tumačenja) nužno uspostaviti teorijske veze, Ivanović nudi ideološke kopče nacionalklerikalnog tipa, pa će "neoliberalizam", tako, kod njega postati "neznabožačkim" (str. 12) i nečim upravo različitim od "izvornog filosofskog liberalizma" koji bi, valjda, imao biti božačkim. Izostanak teorijskih sinapsi pak pokušava Ivanović da nadoknadi pozivanjem na autoritete, ali tu je, naprosto, problem nedovoljna kompetencija koja se nastoji nadoknaditi samouverenošću, pa Ničea, recimo, promoviše "vodećim filosofom desnice" (str. 132).

2. Iako ova vrsta diskursa kojeg se Ivanović drži ne očijuka očigledno sa nacizmom ili fašizmom, izvesne simpatije su logične. Odnos prema Karlu Šmitu, čija je žena bila Srpkinja, da stvar bude lepša, krajnje je poučan. Ivanović lamentira nad time što je, posle rata, Šmit bio u američkom zatočeništvu, zaboravljajući da pomene kako je Šmit, jedan od pisaca Nirnberških zakona, po kojima su Jevreji legalno odvođeni u logore za uništenje, zapravo sjajno prošao s obzirom na ono što je mogao da fasuje, u smislu zatvora, to jest.

3. Upravo razoružavajuće otvoreno Ivanović piše da je Niče, eto, "čak gajio neskrivene simpatije prema Jevrejima" (str. 133), što je problem sa kojim se ovdašnja desnica svako malo susreće, naime sa svojim intrinsičnim antisemitizmom (pri čemu su, da ne bude zabune, "Jevreji" samo ime za neželjenog Drugog; drugi se, zavisno od prilika, mogu zvati Hrvati, Šiptari, Amerikanci, muslimani, izdajnici, homoseksualci... već po potrebi dana). Ova frojdovska (ne)preciznost podseća na istu takvu frojdovsku omašku nekadašnjeg Širakovog predsenika vlade Rejmona Bara koji je, jednako prostodušno kao i Ivanović, posle eksplozije bombe u jednoj pariskoj sinagogi, primetio da je među žrtvama bilo i nevinih Francuza!

4. Kao pravog Srbina koji poštuje patrijarhalni kult porodice i božje zakone (str. 11) i koji, prirodno, toliko voli Srpkinje da ne bi imao ništa protiv i malo da ih, da tako kažemo, isprovodadžiše na polzu nacionalne dobrobiti (ako je suditi po dražesnom motivu iz proemijuma ovoga teksta), kao autentičnog Srbina, dakle, pisca neobično uzurpiraju modni kreatori koji propagiraju "njima svojstvenu homoseksualnu filosofiju" (str. 32), ili feminizirani tipovi koji mora da su impotentni (str. 49), a lik građanskog intelektualca iz "Žikine dinastije" toliko je isfeminiziran da je sigurno impotentan (str. 49). Nasuprot tome stoji autorov izliv putene nežnosti/čežnje prema srpskoj heroini folka kao poželjnom obrascu srpske autentičnosti. "Ceca nacionale" je "potentni seks simbol (suprotno važećoj svetskoj hermofroditskoj modi)" koji kroz svoj život nosi "breme južnosrbijanskog genotipa, kao i prkosnu sigurnost koja izbija iz njenog inspirativnog izgleda" (str. 110). I ona je, to jest Ceca, imala težak život, baš kao i Madona, pa joj se, zato, svašta može oprostiti, računajući i brak sa, "blago rečeno, kontroverznim Arkanom, te još uvek nedovoljno objašnjeni kontakti s Legijom i Zemuncima" ( isto ). I tako dalje.

5. Harija Kalahana, pak, poznatog i kao prljavi inspektor Hari, Ivanović naprosto obožava i to iz više razloga: najpre, Hari deluje u svetskoj prestonici homoseksualizma (o užasa!), to jest San Francisku (str. 156), a da mu se, u međuvremenu, niko nije prikrao s leđa (što je za pohvalu), a potom i zato "što rizikuje sopstveni život i hvata opasnog ubicu" ( isto ), no "tada sistem stupa na scenu u svojoj najapsurdnijoj mutaciji: ubicu puštaju na slobodu (sistem ubicu pušta na slobodu – prim . I . M .) jer su njegova prava ugrožena!". Znak uzvika, kraj navoda. Hari, dakle, malo nije poštovao tamo neke procedure, tamo neke norme, malo je povredio nečija prava i sada je sistem stupio na scenu i rasturio naš pravednički gnev. Ivanović, najpre, kao da ne razume da je upravo Hari simbol onoga protiv čega se, inače, (autor) bori, naime simbol individualizma, pojedinac koji ima mogućnosti da se suprotstavi sistemu. Potom, Ivanović, kao supstancijalista, potpuno ignoriše formalne pretpostavke savremene zajednice. Njegovo će se nezadovoljstvo obrušiti na liberalne režime kao na režime koji uspostavljaju uslove mogućnosti postojanja upravo različitih supstanci, bez dominacije jedne, recimo protestantske, ili pravoslavne. Najzad, ideja ljudskih prava, odnosno ideja suverenog pojedinca, mogla je da se pojavi tek sa početkom slabljenja narodnog, pa potom i državnog suvereniteta, što, dalje, implicira liberalno ustrojstvo političke zajednice u kojem je pojedinac, a ne kolektivitet, nosilac suverenosti, od čega se desničari ovdašnji brane kao đavo od krsta. Zato im je mrska i ideja o tome da bi homoseksualcima mogla biti priznata građanska prava koja oni, to jest heteroseksualni građani, već uživaju, a što bi značilo da drugi, sa velikim početnim D, ulazi u zabran što ga čvrsto drži kolektivno sopstvo koje počiva na binarnim opozicijama: podele na prijatelje i neprijatelje, na žene i muškarce, na normalne i nenormalne (među koje spadaju i pederi) upravo su konstitutivne za desni pogled na svet. Da bi se bilo desničarem u Srbiji, mora se misliti u kolektivnim kategorijama.

6. Fantazam autentičnosti još jedno je opšte mesto pogleda zdesna. Izrazito je inspirativno mesto na str. 117: "Srbija je značajna država vizantijsko-pravoslavne civilizacije, dok se većina drugih država u okruženju nalazi na kulturnim marginama svojih velikih svetskih civilizacija. Kao takva Srbija ima originalnu i autentičnu kulturu..." Ako zanemarimo tu nejasnost u čemu je originalnost i autentičnost srpske kulture ako ona pripada "vizantijsko-pravoslavnoj civilizaciji", i ako poštedimo autora nezgodnih pitanja o tome šta bi imala biti "vizantijsko-pravoslavna civilizacija", ostaje ovo upravo savršeno mesto o tome kako se većina zemalja u okruženju nalazi na kulturnim marginama civilizacija kojima pripada. Odbrana autentičnosti izražava žudnju za bivanjem u centru koji, kao centar, isključuje ono što se nalazi na margini. I tu ne pomaže nikakav dekonstruktivni pristup jer on podrazumeva teorijski, samorefleksivan zahvat koji u pitanje dovodi autentičnost samu, ispostavljajući je kao puki konstrukt bez ikakve nužnosti, a često i bez ikakve opštosti. Tu, najzad, dolazimo do samog pojma kulture.

7. Zašto baš kultura? Zašto bi kultura sada Srbiji bila toliko važna? Pa zato što ništa drugo nije preostalo. (Nije preostala ni kultura, barem ne ona, "autentična", ali desnoj misli to niko nije saopštio.) Način na koji Ivanović želi da afirmiše autentičnu srpsku kulturu neodoljivo podseća na isti Krležin usklik koji je u hrvatskoj kulturi, svojevremeno, hteo da pronađe pandan srpskim topovima. Kada ništa više ne preostane, kada se sve ostalo razori, onda zaista više nema izbora, onda je još samo kultura tu. U međuvremenu Ivanović na više mesta otkriva toplu vodu primećujući da su pojmovi "kultura" i "civilizacija" bliski, te da pojam kulture sve više poprima obeležja pojma civilizacije, čime hoće reći da kultura nije, naprosto, puka partikularna tvorevina, već da svaka kultura, dostojna toga imena, mora moći u sebi da nosi upravo univerzalne učinke. Ali to je opšte mesto kulturoloških studija. Utoliko Ivanović opet upada u pojmovni haos kada govori o "agresiji multikulturalizma" (str. 11), opet ne shvatajući da i sam drži poziciju multikulturalizma, da i sam brani partikularnost kulture kroz njen jezik, njene običaje, njenu "autentičnost". Insistirajući na partikularnim (srpskim) vrednostima, supstantivirajući ih kao neupitne konstante, on im, zapravo, oduzima univerzalistički potencijal, on ih lišava mogućnosti za koje se, na drugim mestima, zalaže. Utoliko nije najproblematičnije kada Ivanović pogreši pa kaže da je Monmartr pariski trg (str. 23) (nije trg nego je brdo), nego je opasan dodatak koji kaže da takvih trgova postoji na hiljade u Evropi. Ne, ne postoji hiljade takvih trgova u Evropi. On je jedan i jedinstven, baš kao što su jedinstvene one šajkače i oni opanci, ali nije autentičan, kao što to nisu ni šajkače i opanci, jer autentičnost jeste ona vrsta prilepljenosti za sopstveni identitet, supstancijalna prilepljenost, koja ne dopušta mnoštvo perspektiva, mnoštvo mogućnosti, mnoštvo supstancija. Autentičnost ne dopušta igru oblika.

8. Agresivni antikomunizam koji relativizuje i poništava antifašizam, i u isto vreme služi za premeštanje predmeta kritike, naime kao krivca za loš položaj Srbije Ivanović pronalazi u titoizmu i titoističkom nasleđu, pa će, tako, progovoriti o "terorističkom skupu na brdu iznad Jajca" (str. 38), misleći na zasedanje AVNOJ-a. U međuvremenu se Milošević Slobodan, kao jedan od mogućih uzročnika čabra u kojem se nalazi Srbija, ne pominje nijednom.

Lakoća kojom Ivanović ispisuje i najotužnije banalnosti prestaje da bude smešna onog časa kada progovore učinci banalizovanja javnog prostora. I ova knjiga opsenjuje prostotu svojim jednostavnim jezikom i svojom "razumljivošću" (ništa, naravno, nije razumljivo u ovoj knjizi), time što uspešno pribira sva moguća opšta mesta kojih je autor uspeo da se doseti. Banalnost je, međutim, ne samo neuništiva kao plastična boca nego je u jednakoj meri i opasna. Slušajući Ajhmana u Jerusalimu, Hana Arent je progovorila o banalnosti zla. Lako bi se, međutim, posmatrajući Srbiju u poslednjih dvadesetak godina, ta formula mogla preokrenuti, pa bismo, sada, imali prilike videti šta znači i zlo banalnosti: proizvoljan, neodgovoran, na fantazmu utemeljen diskurs koji draška primitivne porive kolektiviteta uterujući ga u tor tuposti, beznađa i besmisla.

Vladan Vukosavljević: Prgavi prikaz

U prošlom broju vašeg lista, objavljen je članak sa potpisom izvesnog Milenkovića, u kome je vidljiv napor da napisani redovi stvore sliku da se radi o kritičkom prikazu knjige Igora Ivanovica “Kultura i identitet (pogled zdesna)”. Kako sam sticajem okolnosti i sam nedavno pročitao predmetno delo, bio sam iznenadjen do kakvih je zaključaka i implikacija dosao vaš neobični člankopisac, čiji su stil i pronicljivost na mene ostavili značajan utisak.

Kao prvo, posvetiti prikazu jedne knjige društveno-političkih eseja čitave tri i po stranice prostora u nedeljnim novinama može da govori tri stvari. Ili da “Vreme” ne zna kako da popuni prostor adekvatnim sadržajima, ili je reč o prikazu dela koje je kamen-međaš u svojoj oblasti a pritom je iz pera svetski priznatog stručnjaka i autoriteta ili možda analizirano delo služi, po modelu “pars pro toto”, za obračun sa nekim širim krugom ideja, stavova ili ljudi. Pokušaću da objasnim zašto glasam za poslednju od navedenih teza.

Autoru knjige “Kultura i identitet”, Igoru Ivanovicu ovo delo je prvenac iz oblasti esejistike i po svojoj formi predstavlja, uglavnom, zbir članaka koji su ranije već objavljivani u domaćoj periodici. Ivanović ne gađa previsoko, piše i misli iskreno, otvara razne teme, nudi prostor za dijalog, svestran je, inteligentan i zanimljiv za čitanje. U vrtlogu pometnje savremenog sveta, pokušava da potraži oslonac u onome što sa namernom širinom naziva “desni pogled na stvarnost”. Kako sam ja shvatio autorove namere, osnovna ideja bila je da se ponudi predložak za sveobuhvatniju javnu i intelektualnu rapravu o temama iz kulture ali i iz oblasti koje kultura u širem poimanju, indirektno afektira. Držim da je u toj nameri, Ivanović u najvećoj meri ostvario cilj.

Kako i zašto, dakle, “Vreme” i narečeni Milenković odvajaju onoliki prostor za prostački i intelektualno nedozreli atak na prvo delo jednog talentovanog posmatrača naših društvenih zavrzlama? Slutim da se odgovor krije u dva detalja. Prvi je deo naslova ( Pogled zdesna) a drugi da je na promociji knjige Milenkovićevo oko sokolovo primetilo “ekipu okupljenu oko projekta NSPM”. Ove dve stvari , naročito u sticaju, na naše Soros-levičare najčešće deluju kao crvena marama na bika. Za taj nadražaj, ni vaš analitičar nije imao dovoljno imuniteta, te je posegnuo u svoju, očigledno raskošnu, riznicu otrcanih fraza, opštih mesta i neutemeljenih tvrdnji. Tako za njega “foto-robot srpskog desničara” pored ostalog obuhvata i sledeće karakteristike: prikrivenu ksenofobiju, homofobiju, protiv-prosvetiteljski impuls, klero-nacionalizam i druge slične vrline. Zamislimo da neki veći zlobnik od mene, srpske levičare (ili pseudo-levičare) opise kao srbofobe, homoseksualce, kriptokomuniste, ideološku kopilad Zogovića i Kardelja, edipovce koji gaje mistični kult velike mame Latinke Perović i polupismene sledbenike pokreta Sendero Luminoso? Takav zlosrećnik ne bi mogao da izbegne ocenu da je ostrašćeni neznalica, prostak, politički klovn i duhovno praznjikavi, verbalni siledžija. Zašto bi drugi kriterijum važio za Milenkovića, sasvim je logično zapitati se.

Teško je (i bez sumnje nepotrebno) osvrtati se na sve trivijalnosti kojima nas u homerovski dugom “prikazu” zasipa I. M., ali podsetiću i na sledeće; “Ivanović ispisuje i najotužnije banalnosti, ima izvesne simpatije prema nacizmu i fašizmu, vidi Tita a ne Miloševića kao glavnog krivca za većinu naših nevolja, poseže za agresivnim antikomunizmom” (za Milenkovićeve saplemenike, svaki antikomunizam nužno mora biti agresivan), itd…Tu se pojavljuju i Hana Arent, Ajhman i jos trista čudesa. Osim toga, Ivanovićev diskurs “draška primitivne porive kolektiviteta i uteruje ga u tor tuposti, beznađa i besmisla” (sic!). Kakva “draškanja poriva” preferira Milenković ostalo je nejasno, ali budući da vidi homofobiju tamo gde je ni u tragovima nema, nije previše teško nazreti odgovor.

Svašta je još stalo u Milenkovicev prgavi pamflet, ali je praktično nemoguće odgovoriti smisleno na ovaj zbrdazdolisan niz najplićih ideoloških uvreda i galimatijas levičarskih stereotipa, a da se ne upadne u klopku davanja nezaslužene pažnje bezvrednom. Jednostavno rečeno, svojim kvazi-levičarskim instinktom, Milenković je osetio da u “Pogledu zdesna”, koji za nesreću ima i podršku “ekipe okupljene oko NSPM-a”, ima dovoljno opasnih ideja i razmišljanja na koje on, samoproklamovani cuvar revolucije, mora da reaguje. To sto za kritičarski posao nema ni talenta ni morala, nije ga sprečilo da udara na sve strane i napiše verovatno sve što zna o bilo čemu. Ako pak, taj korpus mudrosti i ne zauzima više od tri i po strane, to nije njegov problem, već onih koji su se zagledani u poprsje popularne folk pevacice za trenutak zadržali kod tog teksta. Nas koji smo ga pročitali, ništa ne može da spase.

Da autor nije, pišući tekst, umakao pero u kukutu vec u neki inspirativniji agens mozda bi Ivanovicevoj knjizi i pronašao neku opipljivu manu, pa bi svoje navodno levičarske nazore mogao pravilno da suprotstavi autorovim umereno desničarskim. Time bi verovatno zaslužio epitet budnog i opreznog, možda pomalo skribomana, ali ipak levičara. Ovako je ispao samo levak.

Saša Gajić: NEAUTENTIČNOST KAO MOGUĆE LICE ZLA

(povodom “kritike” Ivana Milenkovića knjige Kultura i identitet Igora Ivanovića objavljene u Vremenu br. 898)

Da kritikovanjem Drugog često poprilično govorimo i o samom sebi, razotkrivamo svoje pozicije i vrednosti, notorna je stvar. Ako je ta kritika nepristrasna, precizna i bez uopštavanja, isključivosti i diskvalifikacija, ona bi trebalo da bude pozdravljena kao dobronamerna i dobrodošla. Međutim, ako tuđu, kritikovanu, jednostranost i isključivost preuveličavamo, “natežemo”, generalizujemo i “ukalupljujemo” u ideološki ostrašćene simplifikacije poduprte navodnom teorijskom “potkovanošću”, pa ih širimo uzduž i popreko sa predmeta kritike na druga lica i pojave – dobijamo ne kritiku, već pakosno jednoumlje, beskrajno tuplje, bezumnije i opasnije od onoga što je smeralo da podvrgne prvobitnoj kritici. I to tim pre i više ako ono uzima oblike učenog “teorijskog diskursa”, koji sa gordih intelektualnih visina pokušava da “sudi i smudi” svemu oko sebe, trpajući u isti koš raznovrsne i sasvim drugačije ljude i stavove, i karakteriše ih, na kraju, manihejskom isključivošću.

Paradigmatičan primer ovakvog jednoumnog i ostrašćenog pristupa predstavlja “kritika” knjige Kultura i identitet autora Igora Ivanovića, koju je napisao Ivan Milenković, ovdašnji filozof i humanista. Pravi cilj ove “kritike”, objavljene u poslednjem, 898. izdanju nedeljnika Vreme , kako ćemo videti, i nije bio samo učeno “pocepati” jednu knjigu, već mnogo više od toga – diskvalifikovati i same izdavače, neistinito predstaviti njihov navodni “projekt”, denuncirati ga i ubaciti u stereotipe “banalnog zla” naspram koga će se, kao idealni Drugi, veliki teorijsko-potkovani “otvoreni um” spreman za “igru oblika” i “mnoštvo mogućnosti i perspektiva”, samoreklamirati naš kritičar i tako staviti na raspolaganje svima zainteresovanima za (sa)učešće u željenim preoblikovanjima.

Ono što prvo upada u oči i što je prosto neverovatno je kako je jedan takav “teorijski utemeljen diskurs” kao Milenkovićev pored doživljavanja sebe kao nekog “otvorenog ka mnoštvu mogućnosti, supstancija i različitosti” zapravo pravolinijski, jednodimenzionalan i isključiv. Kako uvek vodi različitim povodima i od različitih premisa uvek ka istom zaključku. I to po “naštrebanom” ideološkom šematizmu: autentičnost i identitet kao filozofski shvaćena supstancijalnost = kolektivistički fantazam = etnonacionalizam i ksenofobija = masovni zločini i ajhmanovsko “banalno zlo”. Na tome se, kao opozitu totalnom individualizmu i filozofiji “neautentičnosti” shvaćenoj za apsolutnu slobodu mogućnosti (koje predstavlja Milenkovićevo teorijsko “veruju”), završava bogatstvo različitosti i nijansi onog Drugog i drugačijeg u realnom svetu. Pomoću njega se mnogo šta ne razume, ne zna, ne oseća i ne doživljava, trpa u isti koš i predstavlja kao “banalno zlo” po unapred propisanom receptu. Ovakva logika izgleda nam sa dobrim razlogom totalitarna i isključiva, s obzirom na njene očigledno veoma sužene moći rasuđivanja, koje vode uvek ka identičnim ishodištima, krajnje proizvoljnim, pa i neistinitim zaključcima. I to ne prvi put, čak ni prema NSPM-u i njegovim autorima.

Nedavno je tako, isti “kritičar”, po istom šematizmu, “obrtao” jednu Antonićevu metaforu o zombijima kao pripadnicima političke opcije koji misle upravo pomoću ovog šablona, primenjujući baš taj šematizam na Antonićev tekst. Optužio je, zbog metafore o zombijima, Antonića za “dehumanizaciju Drugog” koja budi kolektivistički fantazam i pretpolitički etnonacionalizam (koristeći, kao “argument” za Antonićevo potpirivanje “pretpolitičkog”, šmitovsko moderno-političko razlikovanje, čime je ne samo izvršio teorijski falsifikat, već pokazao i ordinarno neznanje) i optužio ga za stvaranje (?!) “ideologije” koja vodi u gasne komore i banalno zlo. Smešno ili tužno? Antonić mu nije udostojio replike, da li iz sažaljenja ili baš iz zahvalnosti za davanje očiglednosti njegovom tekstu kako je logika “metaforičnih zombija” zaista, ma koliko delovala “teorijski učena” i brbljiva, u stvari “okamenjena” i jednoumna.

Sada je kroz prizmu pomenute “logike” u navedenoj “kritici” propuštena ne jedna knjiga, već i njen izdavač i potpuno različiti ljudi koji se oko njega okupljaju, pa je ovog puta bilo neophodno reagovati da bi se neke stvari dale do znanja za ubuduće. “Logika” Milenkovićeve kritike počinje (ničim osnovanom) tvrdnjom kako ekipa okupljena oko NSPM-a radi na “projektu” (kakvom?) druge vrste ideološkog razlikovanja od “levog” i “desnog” – na ono između patriota i “bućkuriša”, kao da se takva diferenciranja u svim svojim spornim i nespornim dimenzijama ne dešavaju u političkoj stvarnosti mimo NSPM-a, spontano podležući sudu i javnosti i pojedinaca. Zatim se razne ovdašnje “leve” i “desne” ličnosti, koje sa NSPM-om nemaju ama baš nikakve veze, poput akademika Mihajla Markovića, političara Dačića i Vučića, kao reprezenti ranije od NSPM-a (?!) skrajnutog (kako?) razlikovanja “levog” i “desnog”, sa ili puno ili bar malo “patriotskog” u sebi, opet neznanom logikom poistovećuju sa nečim što se za Milenkovića smatra “desnim” kao njihovim zajedničkim sadržaocem, a koga definiše a po čemu drugom nego po svom teorijskom šematizmu onoga što smatra za nešto negativno, zlo, dajući mu pri tome glavne karakteristike. To su, po njemu, manje ili više prikrivena ksenofobija, etnonacionalna ukorenjenost, nereflektovani patriotizam, patrijarhalnost, homofobija, diskurs “autentičnosti”, protivprosvetiteljski impuls i kleronacionalističko poimanje savremenosti. Na kraju se sve ove “karakteristike zla” proglašavaju za cilj NSPM “projekta”, a da bi se navodna logička konstrukcija bar nečim poduprla, tu je i dokaz – kritikovana knjiga i iz nje istrgnuti fragmenti kao nepobitni argumenti u prilog ispravnosti njegove “logike”.

Razlog pisanja ovoga teksta zato i nije odgovor na kritiku knjige, ni njena navodna “odbrana”. Kritikovana knjiga ima i dobrih i lošijih strana (o čemu će najbolji sud dati čitaoci) i pojedine Milenkovićeve opaske nisu bez osnova, naprotiv. Van sumnje je da Ivanović, kao autor knjige, zagovara njemu blizak konzervativni, ideološki pogled na svet koji takođe obiluje “neiznijansiranim” generalizacijama, ponegde i stereotipima i predrasudama. No, to je jedna od temeljnih karakteristika konzervativističkog svetonazora koji se upravo principijelno, pozitivno odnosi spram predrasuda za koje smatra da predstavljaju kristalizaciju višegeneracijskog iskustva življenja u skladu sa određenim vrednostima, a koje tek u konkretnom slučaju (a ne teorijskom vidu) podležu konkretnom, iskustvenom preispitivanju i eventualnom delimičnom revidiranju.

Nije sporno ni to da knjiga nije opremljena “akademskom” teorijskom aparaturom, da se autor više poziva – delom i proizvoljno – na autoritete, nego što je vešt da se, kao čovek neskriveno drugačijeg životnog poziva, okuša u “teorijskom govoru” onakvim kakvim ga, ophrvan sopstvenom ideologijom i logikom, zamišlja Milenković. Sve to ne znači da knjiga nema dobrih strana. Stotine korisnih, jasnih i konkretnih predloga, nakon priličnog broja tačnih ocena, a u okviru sasvim korektno utemeljene kulturne strategije, predstavljaju prvi pokušaj da se na ovim prostorima osmisle institucionalni načini delovanja u kulturnoj realnosti, a spram dosadašnjeg bezidejnog i jalovog “teoretisanja” koje se bavilo načelnim, paradigmatskim pitanjima, dok je predloge za delovanje svodilo na osuđivanje “negativnih kulturnih fenomena”, da bi, na kraju, iz teorijskog “nečega” završilo u praktičnom “ničemu”.

Drugi, primenjeni deo knjige, sastavljen od eseja različitog kvalitativnog dometa koji se bave pojedinim kulturnim fenomenima, između ostalih sadrži i nekoliko prvorazrednih tekstova. Prisutnima na promociji Ivanovićeve knjige je, recimo, ostalo upečatljivo kako je Dušan Kovačević, naš istaknuti dramski pisac i jedan od učesnika skupa, pod uticajem eseja “Ilija Čvorović – prvi srpski antiglobalista” javno, autorefleksivno i potresno ispovedio svoje izvinjenje spram sopstvenog književnog lika uz reči: “Iz perspektive iskustva do sada obavljene tranzicije u Srbiji, mislim da Čvorović ne samo da nije bio previše paranoičan, već da je umnogome bio u pravu.” Zapitajmo se da li bi i koje to “teorijski utemeljenije”, “neproizvoljnije” delo sabrazno Milenkovićevim svetonazorima bilo u stanju da uzrokuje iole sličan efekt na jednog renomiranog pisca?

Dok učesnicima tribine i recenzentima knjige, sve akademsko-teorijskim ili značajnim kulturnim radnicima (Koen, Đurković, Kovačević, Vukadinović), međusobno različitih životnih i političkih opredeljenja, nije bio problem da knjizi pronađu mnoštvo dobrih i pohvalnih strana, Milenkoviću, akademski i teorijsko-intelektualno znatno beznačajnijem od njih, za oko padaju samo loše strane knjige. Iz konteksta su izvučeni segmenti ili rečenice, fraze ili poneke naivnosti autora kojima bi trebalo da se podupru unapred zadate teze o neizlečivoj autoritarnosti, patrijarhalnosti, ksenofobiji, homofobiji i ostalim prokuženim, politički nekorektnim osobinama i autora i izdavača, nasuprot čemu stoji kritičar – “filozof neautentičnosti” sa sve odama homoseksualizmu, “i svemu manjinskom i drugačijem”, koji menja svoju supstancijalnost kako mu se 'oće, dok u stvari radi isto, samo još mnogo gore od onoga što prebacuje Ivanoviću. Njegove stereotipe tumači isključivo kroz prizmu svojih, još drastičnijih stereotipa, bez ikakve svesti o tome. Ivanović u knjizi i ne krije da spram nekih od politički-korektnih, “manjinskih fenomena” nema afirmativan stav, već samo konstatuje njihovo postojanje, odnos ovdašnje “većine” prema njima, i daje prognoze posledica njihovog uticaja na civilizacijsko-kulturnoj ravni, ali ne zagovara mržnju, niti bilo šta od onoga što mu se kroz “kritiku” imputira. On se u knjizi isključivo zalaže za afirmaciju onih vrednosti koje smatra istinskim, provereno ispravnim u istorijskoj perspektivi društvenog života.

Pored toga, oštrica kritike, i kada jetko hvali medijski domen prezentacije knjige, odaje utisak da joj smeta čak i sama njena promocija, tj. prostor koji je dobila u medijima, a koji je brojem i slovom bio – jedan kratak prilog u večernjem “Dnevniku” i još jedan manji prilog u emisiji iz kulture. Zar je sve sem potpunog medijskog prećutkivanja i stvaranja političkog i ideološkog jednoumlja previše? Gde je tu onda priča o ravnopravnosti i toleranciji prema drugačijem, sem u taktičkoj frazeologiji?

Kada je reč o samoj knjizi, nameće se još jedno pitanje: ako je tako gnusno beznačajna i banalna, zašto joj je Vreme u ekspresnom roku posvetilo toliku pažnju (tri strane časopisa – neočekivano puno i za dobitnika Nobelove nagrade iz književnosti, zar ne?), a Milenković upotrebio sva njemu raspoloživa teorijska i praktična znanja kako bi kroz nju “izveo”, po ko zna koji put, svoju “logiku” i preneo optužbe za “banalno zlo” na izdavače? Zato što je po svom efektu “zla”, pa je podobna da se na njoj ponovo demonstrira sopstvena intelektualno-globalno-korektna “pravoverna dobrota”?

“Logika” Milenkovićeve kritike otvara i mnoga druga pitanja. Mada je i sam Milenković do sada bio ne samo saradnik, već i član uredništva NSPM-a, gde je objavljivao i radove, kako to da sebe izuzima iz učešća u navodno ciljanom “projektu” koga demaskira kroz kritiku jedne po njemu zatupljujuće banalne knjige? Kako je moguće da ne zna da je kriterijum za objavljivanje radova i knjiga “ekipe” sa kojom je sarađivao bio ne ideološki i dnevnopolitički, već pre svega napor u cilju pružanja mogućnosti zagovornicima različitih opcija i stanovišta da se odgovorno i, koliko je u njihovoj moći, intelektualno relevantno okušaju u bavljenju društvenim i političkim fenomenima sadašnjice, te da je upravo sa tih pozicija podržana ne samo Ivanovićeva knjiga već i radovi svih drugih saradnika, uključujući i njegove? Zašto spočitava redakciji NSPM-a, čije funkcionisanje sasvim solidno poznaje, zalaganje za promociju “banalnog zla” sa sve svojim medijskim “saučesnicima”, po njemu dobro upoznatim sa “pravim ciljevima koji stoje iza pravljenja i promovisanja” Ivanovićeve knjige? Ovakvo “mišljenje” došlo je samo na korak od apsurda da čak i jednog Leona Koena poistoveti sa Ajhmanom i “banalnim zlom”. No, sa takvom ideološkom ostrašćenošću, ovi “mali koraci za pojedinca a veliki za čovečanstvo” olako se daju preći.

Primetna apsurdnost većeg dela Milenkovićevih “logičkih konstrukcija” dovodi nas do trećeg, najznačajnijeg seta pitanja koje otvara teorijska pozicija “filozofije neautentičnosti” kroz čiju prizmu on očigledno ideološki percipira svet. Da li je on, “zarobljen u šematizam” ideologije koje se “prečitao”, uopšte u stanju da prihvati činjenicu da postoje ljudi koji mimo koordinata filozofskog svetonazora koga smatra ispravnim, deo svoje subjektivne, lične autentičnosti doživljavaju kroz stvarna osećanja odgovornosti i saosećanja spram realne političke zajednice i ljudi koji je čine, kao i spram sopstvenog porekla i podneblja kome duguju postojanje, delom i svoj razvoj, a da to ne ukalupljuje u supstancijalističke teorije i proglašava ih za fantazam koji ove ljude zarobljava kolektivističkim himerama i metafizičkim diskursom? Nije li baš “čovečanstvo” sačinjeno od individua “apsolutno oslobođenih od supstancijalne autentičnosti” upravo totalna, vrlo primamljiva kolektivistička himera i konstrukt, iza koje takođe provejava metafizika?

Da li je naš “filozof neautentičnosti” i kritičar u intelektualnoj mogućnosti da poima da “konstrukt autentičnosti”, one lično doživljene, premda ne predstavlja nužnost i ne podrazumeva zadatu opštost, za mnoge druge i drugačije od njega predstavlja delimičnu datost, polazište sa koga se takođe može razvijati u različitim pravcima, i da mnogi ljudi upravo tako doživljavaju svoju ličnu slobodu? Za njih sloboda nije odsecanje, otuđenje egzistencijalnih monada, posednika sopstvene imanentnosti, koje se potom u samoživoj igri menjanja “oblika i supstancija” razvijaju. Za njih se taj “neautentični”, a takođe mogući put doživljava ponajviše kao nihilizam, zloupotreba i gubljenje unutrašnje slobode. Može li da uvidi da se tako teorijski shvaćena “idealna sloboda razvoja potencijala” koju zagovara po pravilu u životu pretvara ponajpre u negiranje delimične datosti koju ličnost dobija svojim ograničenim postojanjem, a da ne pruža pri tome nikakve nove, suštinske individualne kvalitete, već samo potpiruje sujetu i egocentrizam? Lepo je i primamljivo misliti da se čovek može olako menjati, kroz slobodne izbore uzimati razne identitete i birati mnoštvo supstancija nasuprot “sputavanju kroz autentičnost”, ali koliko je stvarno moguće da odlukama u pravcu promene identiteta neko zaista postane ne nešto stvarno drugo, bilo šta, već nešto bar malo bolje, a da se pri tome ne “preigra” i na individualnom polju? Ljudi koji su se promenjenih, novih identiteta i supstancija odvojili od svake datosti okruženja i nametnute “autentičnosti”, pa su postali “neautentično-mnogoautentični” pune su ludnice, u vidu postmodernih duplikata Napoleona, Hegela, Ajnštajna... Klinička psihologija to “postmoderno” psihološko stanje “mnogoautentičnosti” klasifikuje kao šizofreniju. Da li je moguće da jedan po godinama odrastao čovek nije do sada shvatio da život nije “igra oblika”, već odgovornost spram datosti sveta koga najvećim delom nismo mogli da biramo, i da se ljudi u životu spram realnosti odnose i kroz nju kreću putem svojih osećanja i iskustava, a ne pomoću deridijanskih, intelektualnih, višesmislenih mistifikacija, koje osim “lepe forme” ne poseduju nikakve kvalitete za davanje pravih životnih orijentira?

Milenković se u svojoj kritici knjige i izdavača takođe poziva na fukoovsko poimanje odnosa znanja i moći, odnosno svojevrsnu “prezumpciju intelektualne krivice” svakog intelektualnog diskursa, a ne postavlja sebi pitanje: nije li upravo “filozofija neautentičnosti”, sa negatorskim stavom spram svakog identiteta koji nije apsolutno individualan, upravo jedno od najdrastičnijih ideoloških sredstava moći? I to one globalne, koja kroz idealizaciju sebično poimane slobode sa beskrajem teorijski potencijalnih mogućnosti razvoja, a kroz zakidanje kulturnih, interpersonalnih identiteta, zapravo postupno nameće ono što Fuko naziva biovlašću? Ne realizuje li se ta biovlast kao dobrovoljno, unutrašnje ropstvo egoistički usvojenih “alternativnih” identiteta, upravo kroz zalaganje za “apsolutnu individualnu slobodu” koju propagira postmodernistička “filozofija neautentičnosti”? Ekstremno-konformistička politička korektnost Milenkovićevih kritičkih opaski proizašlih iz primene njegovih teorijskih stavova upućuje nas na to da je reč o mišljenju sasvim na liniji sa najnegativnijom stranom inače veoma kompleksnog procesa globalizacije, a u ovdašnjem slučaju sasvim u skladu sa jednom ideološkom, dnevnopolitičkom opcijom. Onom koja, takođe, ima “logičke probleme” odnosa prema realnosti, koja nikako da se “upodobi” namerama njenih promotera. Koja takođe pati od kontradiktornosti tipa istovremenog, gotovo nasilnog primoravanja svakog pojedinaca da se “suoči sa prošlošću” i kolektivnom odgovornošću za počinjene zločine, a koja, sa druge strane, negira sopstvenu individualnu odgovornost prema političkoj zajednici smatranoj za “kolektivistički konstrukt”, uz “sjajan” izgovor kako u višesmislenoj postmoderni “nema izdaje” i da je svaka pomisao u tom pravcu besmislica.

Još je mudri Dostojevski primetio u liku Ivana, ali ne Milenkovića, već Karamazova, kako preterano, intelektualno ostrašćeno oduševljenje apstraktnim koncepcijama ljubavi prema čovečanstvu i vrednostima individualno shvaćene apsolutne slobode, u stvarnosti najčešće vodi od gubitka osećanja prema realnoj, široj zajednici do gubitka saosećanja kao temelja ličnog identiteta, po principu (parafraziramo) – što je više apstraktno voleo svet i čovečanstvo oko sebe, sve više je mrzeo svoje konkretne bližnje.

Zbog svega rečenog više bi trebalo podozrevati spram sofisticirane, teorijski obrazložene “filozofije neautentičnosti”, nego od istorijski prevaziđenih i poraženih pojavnih oblika “banalnog zla”. Svoje banalno lice zlo je odavno pokazalo, pa se, po njegovom porazu, potencijalno okrenulo drugim, suptilnijim istorijskim manifestacijama, koristeći nakon toga svoj negdašnji “banalni izraz” pre svega za instrumentalizaciju, etiketiranje ili diskvalifikaciju spram onih koji se, banalno ili sofisticirano, opiru njegovim novim formama delovanja. Umesto deridijanske “vučje maske” u svom banalnom vidu, ono je poodavno počelo da navlači nove maske, uključujući i onu mnogo opasniju, zavodljiviju i samo naizgled tolerantniju – “vučju masku” “apsolutne slobode mogućnosti” kroz koju provejava zastakljeno ukočeni pogled ostrašćenosti, koja se mnogo teže dâ prozreti zbog svojih, na prvi pogled, idealno-humanih i “dobronamernih” pretenzija totalne emancipacije od uslovljavanja prokužene “autentičnosti”. No, pravo lice svih teorijskih koncepcija i njihovih zagovornika može videti samo po konkretnim posledicama, po principu – “po plodovima ćete ih poznati”. Vrednosti “filozofije neautentičnosti” i njenih ovdašnjih zagovornika zato se najbolje daju proceniti kroz primenu – ovaj put, u konkretnom slučaju, prema NSPM-u kao oklevetanom izdavaču jedne od knjiga u mnoštvu izdanja. Šteta zbog toga, jer za tako “principijelnu” diskvalifikaciju sa druge, izdavačke strane, barem u ličnim odnosima (ako već zagovornici “filozofije neautentičnosti” ne priznaju postojanje ničeg sem individualnog), nije postojalo ništa što bi to uzrokovalo, naprotiv, već samo tolerancija u vidu trpljenja ideoloških ispada i ličnih uvreda i saosećanje u vidu sažaljenje zbog toga.