Odgovor Nikiti Bondarjevu - Pod plaštom lažnog rusofilstva Vučić potpisuje strateške dogovore sa NATO i Zapadom

Razotkrivanje Vučićevog lažnog rusofilstva imalo bi ozbiljnog efekta na njegov rejting. Zbog toga što još uvek u Srbiji ima onih koji veruju u to kako će predsednik Srbije u poslednjem momentu da izigra Zapad i okrene se bratskoj Rusiji. Ali to se neće desiti. Sve što se sada dešava suviše liči na crnogorski scenario. Ipak mora se priznati da se Vučić svojski trudi da svoje birače do poslednjeg momenta drži u neizvesnosti, kako bi ih uverio u suprotno od onoga što je toliko očigledno. On predano radi na dva koloseka. Jedan je taj da priprema javnost za predaju Kosova o čemu sada već otvoreno govori, a drugi da javnost uverava kako balansira između Istoka i Zapada. Ukoliko objektivno analiziramo sve poteze sadašnjih vlasti, videćemo da realno ne postoji nikakva izbalansirana politika. Saradnja sa Rusijom se odvija samo do one mere do koje ne zadire ozbiljno ni u šta.

Vučić sa Rusijom ni jedan projekat ne realizuje do kraja, istovremeno pod plaštom rusofilstva potpisuje strateške dogovore sa NATO i Zapadom

Vučić koji sa Rusijom ni jedan projekat ne realizuje do kraja, istovremeno pod plaštom rusofilstva potpisuje strateške dogovore sa NATO i Zapadom. Ali izgleda da u Rusiji ima onih kojima to ne smeta, posebno ako u tome imaju nekog ličnog interesa. Znajući da može da zaigra na tu kartu i shvatajući opasnost od razotkrivanja njegovog lažnog rusofilstva, Vučić je usmerio sve svoje snage na monopolizaciju rusko-srpskih odnosa. Prvi put posle više od dvadeset godina u Rusiji je pokrenuta plaćena lobistička kampanja od strane srpskih vladajućih struktura sa glavnim ciljem kompromitacije političkih protivnika. To Vučić u Srbiji već godinama radi preko kontrolisanih medija i plaćenih analitičara, ali sada je isti takav surov obračun započeo i u Rusiji. Baš zbog toga što njegova vlast mnogo zavisi od podrške pro-ruskog biračkog tela koje on uverava kako je jedini iskreno odan Rusiji. Takođe on rusku stanu uverava kako je pravi ruski prijatelj. Ljubav i interesi obično ne idu ruku pod ruku, pa su stoga Rusiji namenjeni izlivi bratske ljubavi, a Zapadu tržište, strateški ugovori, učešće na tenderima, subvencije za otvaranje firmi u Srbiji i sl.

Diplomatija, a posebno ona koja se danas naziva narodnom diplomatijom, zahteva veliku sposobnost, taktičnost i umeće, kako bi interesi neke zemlje ili političke opcije bili zastupljeni na pravi način u međunarodnim odnosima. Međutim dešava se da u diplomatiju zalutaju i oni sasvim netalentovani. Odbojni, nadobudni i umišljeni. Najbolje što umeju da urade je to da naprave neprijatelja od prijatelja. Zapravo su idealni za tako nešto.

Tako nam jedan ruski ekspert koji se zanima Balkanom poručuje u svom diplomatskom stilu: mene kao Rusa ne zanima to što je Vučić umešan u kriminal i što rasprodaje Srbiju, dokle god ja imam interes da ga branim. Svaka čast. Ako naučna javnost nije prepoznala njegov potencijal, Aleksandar Vučić sigurno jeste.

Još je selektivnim pamćenjem opisao neke jako važne detalje za rusko-srpske odnose, a to je da su 2008. godine dok je na vlasti bio demokratski režim, njemu iščupali mikrofone kako ne bi mogao da govori na konferenciji koja je bila organizovana na Pravnom fakultetu BU. Ni manje ni više, odmah je posumnjao da su to uradili tadašnji gradonačelnik, ministar inostranih poslova i srpski ambasador u Crnoj Gori, predstavnici današnje opozicije (Bože, kao da je Vučić smislio!). Ali kako Boško Obradović tada (a ni pre toga) nije bio na vlasti, kako bi lično noću otišao da mu iščupa mikrofon, morao je da osmisli neku drugu krivicu za njega. On je kriv jer je isključio iz stranke ljude koje niko ni u Beogradu ne poznaje (ali autor tvrdi kako su u Moskvi poznatiji od Emira Kusturice i Miloša Bikovića zajedno) i koji su delovali baš onako kako je Vučićevom režimu to išlo na ruku. Kao olakšavajuća okolnost Bošku Obradoviću se ne može uzeti ni to što poslednjih dvadeset godina uporno podržava pro-rusku poziciju, što je podržao povratak Krima u sastav Rusije, otišao lično da se sastane sa rukovodstvom Krima 2015. godine ili što je nedavno osudio reviziju istorije i obeležavanje početka Drugog svetskog rata u Varšavi bez Rusije, što nije uradila ni jedna druga politička partija u Evropi.

Autor dalje u tekstu navodi da mu je poznata seksualna orijentacija Ane Brnabić koju je Vučić postavio za premijera (sigurno mu je poznato i to da je radila za američki USAID) i to da Vučić gradi NATO infrastrukturu, ali šta se to njega tiče kad ne živi u Srbiji i nije Srbin.

Sigurno mu je poznato i to da Vučić želi da potpiše dogovor sa Albancima i preda Kosovo jer je to obaveza koju je preuzeo dolaskom na vlast, ali to opet nije njegova stvar. Ako s druge strane porazmislimo da će ulaskom Kosovo u NATO, ostatak Balkana biti primoran da se integriše u ovu organizaciju (prvo Srbija pa onda BiH), ne možemo da se ne zapitamo da li i to pitanje Rusiju ili ruskog eksperta ne treba da interesuje? Možda je to tako. Dalje navodi kao argument da Srbija sa RŽD-om gradi pruge (ali ne spominje da je Vučić zatvorio glavnu železničku stanicu u Beogradu otvorenu 1884. godine, pa više niko ne zna ni gde treba da uhvati voz iz Beograda) i da se gradi gasovod (za koji svakog dana postoje sve manje šanse da će biti izgrađen). Argumenti na nivou Potemkinovog sela.

Za vreme Vučića (verovatno po mišljenju eksperta, ruskog miljenika) Rusija nije uspela da dobije diplomatski status za „Rusko-srpski humanitarni centar u Nišu“, da kupi neku od televizija koje su bile u procesu privatizacije, da konkuriše za koncesiju na aerodrom u Beogradu, čak ni da kupi rudnik bakra iako je dala najbolju ponudu

Ono što zadivljuje je to da je ruski ekspert potpuno zaboravio da je u vreme mrskih demokratskih pro-zapadnih vlasti 2008. godine, realizovan najvažniji strateški projekat za Rusiju u Srbiji, a to je kupovina većinskog udela u NIS-u od strane Gasproma. NIS je jedna od najvažnijih energetskih kompanija u jugo-istočnoj Evropi, što je Rusiji omogućilo da kroz nju uđe na evropsko tržište. Tadašnji predsednik Srbije Boris Tadić (zapadni miljenik, kako ruski ekspert tvrdi) i predsednik RF Dmitrij Medvedev, potpisali su zajedničku izjavu o strateškom značaju energetske saradnje Srbije i Rusije kao i sporazum o kupoprodaji NIS-a. Tadašnji ministar inostranih poslova Vuk Jeremić, izjavio je da će: „Naftno-energetski sporazum sa Rusijom, Srbiju učiniti ekonomski jačom, ali da on ima i političku dimenziju, jer potvrđuje strateško partnerstvo Moskve i Beograda i Srbiju čini spremnijom za suočavanje sa izazovima koji su pred njom“.

Za vreme Vučića (verovatno po mišljenju eksperta, ruskog miljenika) Rusija nije uspela da dobije diplomatski status za „Rusko-srpski humanitarni centar u Nišu“, da kupi neku od televizija koje su bile u procesu privatizacije, da konkuriše za koncesiju na aerodrom u Beogradu, čak ni da kupi rudnik bakra iako je dala najbolju ponudu. Ali zato izlive bratske ljubavi dobija u izobilju.

Samo se bojim da se ne zanesemo previše i u jednom trenutku shvatimo kako nas je Vučić uz ruske filmove i balalajke uveo u NATO

Pored toga možemo u srpskim bioskopima da gledamo ruske filmove, samo se bojim da se ne zanesemo previše i u jednom trenutku shvatimo kako nas je Vučić uz ruske filmove i balalajke uveo u NATO!

A kad smo već kod inventara i američke ambasade, ne mogu da se ne prisetim odličnog ruskog zakona po kojem svi koji primaju novac iz inostranstva treba da se registruju kao strani agenti. Valjda bratska Srbija i ruski miljenik Vučić, ne mogu biti izuzeti iz tog zakona, koliko god da je nelogično?

Za kraj ne bih citirala stihove, iako mi neki padaju na pamet. Samo bih završila srpskom uzrečicom: „Pored takvih prijatelja (kao što je ruski ekspert), neprijatelji nam nisu potrebni“.

Uputnice:

http://fakti.org/media-menju/bondarjev-srpska-opozicijanije-nista-drugo-nego-malo-rebrendirana-prozapadna-demokratska-stranka?fbclid=IwAR1TZ0yF51Zne6FqkV0cxN-1UTwWw8JLqYg3tc8nWy2UdJX2GWYicvQZC5g

Autor je direktor Centra za geostrateške studije