Odgovor Milu Lomparu

U proznom štivu neodređenog žanra i svakako neprimerene dužine gospodin Milo Lompar osvrće se, ako sam dobro razumeo, na navodno orkestirane napade na njega od strane ”režimske inteligencije” u koju ubraja i mene.

Mada sam više puta sa raznih stana slušao o nesvakidašnjoj sujeti dotičnog gospodina tek sada sam imao priliku da se i sam u to uverim. Tekst Pismo rektoru iz čijeg je naslova jasno kome je upućeno, Lompar samoljubivo čita kao moju polemiku sa njim. I to ne bilo kakvu polemiku već deo osmišljenog napada organizovane grupe režimskih intelektualaca na njega lično.

Bez namere da vređam bilo čiju taštinu moram istaći da me lik i delo ovog gospodina ni na koji način ne inspirišu niti su vredni pomena u bilo kom kontekstu u kome se kreću moja interesovanja. Razlog što ga pominjem u dotičnom tekstu posledica je dve povezane činjenice. Prva je što je algoritam kompjutera pri pretrazi reči - rektorski kolegijum – toga dana uporno izbacivao tekstove koji su prenosili njegovo smatranje (Zanimljivo, zar ne!). Druga je što sam mislio da je pristojno, kada je već tako, da pomenem ime autora čije mišljenje pominjem. Naravno, s obzirom da njegovo razmišljanje nije bilo ni na koji način originalano, mada se uporno isticalo na vrhu pretrage, mogao sam i da ga ne pomenem, ali pristojnost je pravagnula.

Iz tog razloga je, dakle, sasvim u redu što je u ovom magalomanskom uratku pomenuo i mene, makar moju argumentaciju nazvao i obmanom. Odgovor me nije impresionirao naročito stoga što sam malo šta iz njega razabrao. U svakom slučaju, što se mene tiče, polemika bi time bila završena jer niti bih znao šta da odgovorim, niti lično poznajem, a nemam ni želju da upoznam dotičnog gospodina.

Međutim, iz samo njemu znanih pobuda Lompar se ne tu ne zaustavlja već dozvoljava sebi da svedoči o mom navodnom ispunjavanju nečijih političkih naloga zarad materijalne dobiti

Međutim, iz samo njemu znanih pobuda Lompar se ne tu ne zaustavlja već dozvoljava sebi da svedoči o mom navodnom ispunjavanju nečijih političkih naloga zarad materijalne dobiti. Na taj način on se spustio, ili podigao, kako god ko to tumačio, na nivo Vesne Pešić koja je me je pre petnaestak godina na sličan način častila na stranicama Peščanika. Naravno, Lompar vrlo dobro zna da uvreda izrečena u polemičkom tekstu ne podleže krivičnom gonjenju pa može da lupeta šta mu padne na pamet. (Ipak, ako nastavi u tom smeru, bilo bi lepo, a pretpostavimo nepristrasnom oku znatiželjnog čitaoca svakako zanimljivo, da u nekoj fusnoti navede atribute svog materijalnog stanja - vrednost stana, automobila, ušteđevinu kako svoju tako i članova svog porodičnog okruženja da bismo mogli da ih uporedimo.)

Ali Lomparu ni to nije bilo dosta pa me, istina posredno i više an ženeral, optužuje za intelektualnu prostituciju. Kao krunski dokaz podastro je rečenicu iz neke kolumne iz 2012. godine za koju tvrdi da ”može da uđe u istoriju besramlja”. To je rečenica u kojoj sam napisao ”da je nepristojno i nemoralno biti protiv EU.” Da bi pojačao utisak Lompar falsifikuje proverljive činjenice pa moju skorašnju upitanost, odnosno mišljenje da bi Srbija verovatno danas pre birala Kinu nego EU tumači kao moj prevrtljivi antievropski stav orijentisan prema političkoj konjukturi.

Da naš samoporklamovani istoričar besramlja ima bar malo samokritičnosti našao bi samo u ovom svom tekstu ne rečenicu nego čitave pasuse neuporedive sa bilo čim što sam ikada ne samo napisao nego i u pijanstvu izgovorio. Kada je pak o dotičnoj rečenici reč iza nje i danas stojim. To opet ne znači da danas nisam kritičniji prema EU - ako gospodin Lompar takvu mogućnost takođe ne smatra moralnim posrtanjem - nego što sam bio dok pitanje KiM nije bilo eksplicitan uslov za ulazak u EU. Moralno je, Lompar bi valjda to morao znati, mada se ne ponaša tako, ono što je dobro za zajednicu, a nemoralno ono što joj šteti. A tada, kao i sada, za Srbiju bi bilo dobro da uđe u EU - a to se može, mada Milo tako ne misli, i naučno potvrditi ukoliko se složi da su ekonomija i studije bezbednosti nauka. Nažalost, nauka i Lompar odavno nemaju mnogo zajedničkog pa je džaba bilo šta dokazivati.

Ideološki i politički ostrašćenim ljudima teško je da shvate da postoji državni interes i da u svojim javnim nastupima, ma ko bio na vlasti, zastupam ono što mi se čini da je najbolje za državu u datim istorijskim okolnostima

Ideološki i politički ostrašćenim ljudima teško je da shvate da postoji državni interes i da u svojim javnim nastupima, ma ko bio na vlasti, zastupam ono što mi se čini da je najbolje za državu u datim istorijskim okolnostima. To mi je mnogo važnije nego da se dopadnem raznim lomparima i njihovoj opsesivnoj žudnji da sebe istaknu time što će biti opozicija svakoj vlasti.

Tragajući dalje za mojim moralnim posrnućima Lompar je našao da sam bio predsednik UO RTS. On to tumači kao želju za drugom platom, privilegijama i zadovoljenjem vulgarnih interesa. Tu mi je definitivno laknulo. Shvatio sam ne samo da me gospodin Lompar ne poznaje, već i da su nam pogledi na intelektualni i javni angažman dijametralno suprotni. Ako sam na išta u životu intimno ponosan onda je to moj rad u UO RTS. Ovde nije reč o tome kakav je RTS i kakav sam želeo da bude. Uprkos brojnim zamerkama i neslaganjima to je televizija koja, mada ne kaže sve, za razliku od Lompara, govori istinu i pri tom ne koristi govor mržnje.

S druge strane, Lompar u polemici malo šta pokazuje osim govora mržnje. Ipak, uprkos zgusnutim izlivima verbalne agresije kojom me je zasuo ne ljutim se. Kažu da egocentričnost i paranoja^[1] ako dostignu mentalno zabrinjavajući stepen - o čemu nažalost svedoči njegov tekst, mogu izazvati takvu nekontrolisanu reakciju. S obzirom da o tome ne znam mnogo, toplo mu preporučujem da se, ako ponovo oseti takav poriv, obrati dobrom psihijatru.