Одговор Милу Ломпару

У прозном штиву неодређеног жанра и свакако непримерене дужине господин Мило Ломпар осврће се, ако сам добро разумео, на наводно оркестиране нападе на њега од стране ”режимске интелигенције” у коју убраја и мене.

Мада сам више пута са разних стана слушао о несвакидашњој сујети дотичног господина тек сада сам имао прилику да се и сам у то уверим. Текст Писмо ректору из чијег је наслова јасно коме је упућено, Ломпар самољубиво чита као моју полемику са њим. И то не било какву полемику већ део осмишљеног напада организоване групе режимских интелектуалаца на њега лично.

Без намере да вређам било чију таштину морам истаћи да ме лик и дело овог господина ни на који начин не инспиришу нити су вредни помена у било ком контексту у коме се крећу моја интересовања. Разлог што га помињем у дотичном тексту последица је две повезане чињенице. Прва је што је алгоритам компјутера при претрази речи - ректорски колегијум – тога дана упорно избацивао текстове који су преносили његово сматрање (Занимљиво, зар не!). Друга је што сам мислио да је пристојно, када је већ тако, да поменем име аутора чије мишљење помињем. Наравно, с обзиром да његово размишљање није било ни на који начин оригиналано, мада се упорно истицало на врху претраге, могао сам и да га не поменем, али пристојност је правагнула.

Из тог разлога је, дакле, сасвим у реду што је у овом магаломанском уратку поменуо и мене, макар моју аргументацију назвао и обманом. Одговор ме није импресионирао нарочито стога што сам мало шта из њега разабрао. У сваком случају, што се мене тиче, полемика би тиме била завршена јер нити бих знао шта да одговорим, нити лично познајем, а немам ни жељу да упознам дотичног господина.

Међутим, из само њему знаних побуда Ломпар се не ту не зауставља већ дозвољава себи да сведочи о мом наводном испуњавању нечијих политичких налога зарад материјалне добити

Међутим, из само њему знаних побуда Ломпар се не ту не зауставља већ дозвољава себи да сведочи о мом наводном испуњавању нечијих политичких налога зарад материјалне добити. На тај начин он се спустио, или подигао, како год ко то тумачио, на ниво Весне Пешић која је ме је пре петнаестак година на сличан начин частила на страницама Пешчаника. Наравно, Ломпар врло добро зна да увреда изречена у полемичком тексту не подлеже кривичном гоњењу па може да лупета шта му падне на памет. (Ипак, ако настави у том смеру, било би лепо, а претпоставимо непристрасном оку знатижељног читаоца свакако занимљиво, да у некој фусноти наведе атрибуте свог материјалног стања - вредност стана, аутомобила, уштеђевину како своју тако и чланова свог породичног окружења да бисмо могли да их упоредимо.)

Али Ломпару ни то није било доста па ме, истина посредно и више ан женерал, оптужује за интелектуалну проституцију. Као крунски доказ подастро је реченицу из неке колумне из 2012. године за коју тврди да ”може да уђе у историју бесрамља”. То је реченица у којој сам написао ”да је непристојно и неморално бити против ЕУ.” Да би појачао утисак Ломпар фалсификује проверљиве чињенице па моју скорашњу упитаност, односно мишљење да би Србија вероватно данас пре бирала Кину него ЕУ тумачи као мој превртљиви антиевропски став оријентисан према политичкој коњуктури.

Да наш самопоркламовани историчар бесрамља има бар мало самокритичности нашао би само у овом свом тексту не реченицу него читаве пасусе неупоредиве са било чим што сам икада не само написао него и у пијанству изговорио. Када је пак о дотичној реченици реч иза ње и данас стојим. То опет не значи да данас нисам критичнији према ЕУ - ако господин Ломпар такву могућност такође не сматра моралним посртањем - него што сам био док питање КиМ није било експлицитан услов за улазак у ЕУ. Морално је, Ломпар би ваљда то морао знати, мада се не понаша тако, оно што је добро за заједницу, а неморално оно што јој штети. А тада, као и сада, за Србију би било добро да уђе у ЕУ - а то се може, мада Мило тако не мисли, и научно потврдити уколико се сложи да су економија и студије безбедности наука. Нажалост, наука и Ломпар одавно немају много заједничког па је џаба било шта доказивати.

Идеолошки и политички острашћеним људима тешко је да схвате да постоји државни интерес и да у својим јавним наступима, ма ко био на власти, заступам оно што ми се чини да је најбоље за државу у датим историјским околностима

Идеолошки и политички острашћеним људима тешко је да схвате да постоји државни интерес и да у својим јавним наступима, ма ко био на власти, заступам оно што ми се чини да је најбоље за државу у датим историјским околностима. То ми је много важније него да се допаднем разним ломпарима и њиховој опсесивној жудњи да себе истакну тиме што ће бити опозиција свакој власти.

Трагајући даље за мојим моралним посрнућима Ломпар је нашао да сам био председник УО РТС. Он то тумачи као жељу за другом платом, привилегијама и задовољењем вулгарних интереса. Ту ми је дефинитивно лакнуло. Схватио сам не само да ме господин Ломпар не познаје, већ и да су нам погледи на интелектуални и јавни ангажман дијаметрално супротни. Ако сам на ишта у животу интимно поносан онда је то мој рад у УО РТС. Овде није реч о томе какав је РТС и какав сам желео да буде. Упркос бројним замеркама и неслагањима то је телевизија која, мада не каже све, за разлику од Ломпара, говори истину и при том не користи говор мржње.

С друге стране, Ломпар у полемици мало шта показује осим говора мржње. Ипак, упркос згуснутим изливима вербалне агресије којом ме је засуо не љутим се. Кажу да егоцентричност и параноја^[1] ако достигну ментално забрињавајући степен - о чему нажалост сведочи његов текст, могу изазвати такву неконтролисану реакцију. С обзиром да о томе не знам много, топло му препоручујем да се, ако поново осети такав порив, обрати добром психијатру.