Očevi i sinovi

Otvoreno pismo Đorđu Vukadinoviću

Pre nekoliko meseci čuo sam jednu jako tužnu porodičnu priču. Sin DŽona Rolsa, verovatno najvećeg političkog filozofa dvadesetog veka, imenom Alek, jedan je od najaktivnijih desničarskih blogera i teoretičara zavere u SAD. Rols sin, vatreni je pobornik rata u Iraku i rasnog profilisanja (“racial profiling”) potencijalnih zločinaca, i u skladu s tim, interniranja svih koji su „rasno“ sumnjivi, kako Japano-Amerikanaca u Drugom svetskom ratu, tako i Arabo-Amerikanaca danas, u vreme „rata protiv terora“.

Ono što me u ovoj priči toliko rastužilo jeste činjenica da je Rols otac, strastveni apologeta pluralističkog društva i građanskih prava, poznat kao retko savestan, dosledan i precizan mislilac, ali i kao izuzetno predusretljiv, ljubazan i nadasve skroman čovek, dobio za naslednika ovog tupavog rasistu i frustriranog internet-mislioca (Alek, koji voli da se predstavlja kao „moralni filozof“, nesvršeni je student ekonomije i, izuzimajući par članaka u studentskim novinama, nikada ništa nije objavio; previše lak psihoanalitički zadatak, čak i za laika) koga najbolje opisuje američki izraz “jerk”. Ali šta se tu može, svoje biološko potomstvo ne možemo da biramo. Kako se, za života, DŽon Rols odnosio prema sinu Aleku, nije poznato, ali ga verovatno nije izbacio iz kuće – naše obaveze prema biološkoj deci ne nestaju čak ni ako neka od njih izrastu u rasističke “jerk”-ove.

Najbolje predavanje o Rolsovoj filozofiji, a naslušao sam ih se dosta i to u različitim izvedbama, bilo je vaše predavanje o (još uvek jasno pamtim) preklapajućem konsenzusu, jednom od najbitnijih i najkompleksnijih pojmova ove filozofije. Rolsov tekst, inače nimalo “user friendly”, najednom se otvorio i ukazala se kristalno jasna pojmovna konstrukcija. Pluralistička društva nisu osuđena na rat „svih protiv sviju“, niti na dominaciju najveće grupe, pa čak ni na gunđavi suživot onih koji se niti vole, niti razumeju, ali eto – moraju da se trpe. Razumna neslaganja koja nas razdvajaju, ne osuđuju nas na sukob, ni naše tako podeljene političke zajednice na raspad. I tako trajno podeljeni i raznomisleći još uvek možemo iskreno deliti elementarne moralne principe zajedničkog života i složno živeti u skladu sa njima. Rasne predrasude za Rolsa, naravno, nisu primer razumnog, već nerazumnog neslaganja, i kao takve on ih pominje tek u jednoj usputnoj, ali opominjućoj primedbi, onoj u kojoj upozorava da su iracionalnost i glupost sadržani u ovim predrasudama često glavni razlog srozavanja i propasti nacija.

Ništa manje teško od saznanja o rasističkim tiradama Aleka Rolsa nije mi palo čitanje rasističke tirade Zorana Grbića, pod nazivom „Očevi, oci i maćehe Srbije“, u kojoj dotični o Albancima (ne o albanskoj državi, ne o režimu u Prištini, ne o OVK, Tačiju, Čekuu, ili Haradinaju, nego o Albancima kao takvim) prosipa stereotipni niz rasističkih baljezgarija, skoro do u reč identičnih onima koje naši neprijatelji upućuju nama (nekulturni, nasledno ksenofobični, kradu, osvajaju, plemensko društvo, krvna osveta, ratni zločini; jedini Grbićev „originalni“ dodatak je ono da je Albancima „gluma“ nacionalna osobina, što je takođe opšte mesto rasističkog folklora – u nacističkoj propagandi Jevrejin se poredi sa kameleonom, što će reći – pretvoran je, glumi). Ne toliko zbog samih baljezgarija (takvih u srpskoj tabloidnoj štampi ima na kilo u redovnim, da ne kažem dnevnim, dozama), niti zbog pomenutog Grbića (njega mi je žao tek onoliko koliko mi je žao onih likova u belim kapuljačama koji pale krstove po travnjacima: jasno je meni da su i oni nekakve žrtve – nesrećnog odrastanja, društvenog pritiska, psihičkih problema, a pre svega sopstvene nekontrolisane mržnje i moralnog idiotizma, ali mi je nekako teško da se nad njihovim tužnim sudbinama sažalim), nego, dakako, zbog toga što se ova rasistička tirada pojavila upravo u vašem mediju, što je, dakle, nesrećni Grbić u neku ruku – vaše čedo. Stvar je tim gora što ovakva ideološka čeda (ili pak, bastardi), za razliku od onih bioloških, mogu da se biraju, a bogami i da se, mirne duše, izbace iz kuće kad vidite da su počela da se pretvara u bigote i “jerk”-ove. Pa ipak, vi to niste učinili. Zašto? Zašto rasističkom „jerk“-u Grbić Zoranu niste prosto uskratili gostoprimstvo u svojoj medijskoj kući?

Naravno, savršeno mi je jasno da vi Grbićeve rasističke stavove ne delite, te da kao glavni urednik ni ne morate da delite stavove svih autora koje objavljujete. Ali ovde se ne radi prosto o „razumnom neslaganju“, ovde je na delu nedopustivi rasistički idiotizam i to od one vrste kakva često srozava i uništava nacije (a časopise, bojim se, još i mnogo češće). Šta mislim kada kažem „nedopustivi“? Nešto kudikamo skromnije od onoga što misle autori tužbe protiv Grbića i vas. Naime, ne mislim nužno zakonski, nego pre svega moralno nedopustivi. Priznajem, u tome kako sa takvima kao što je Grbić treba postupati, bliži mi je Rolsov filozofski oponent Mekintajer – ne treba ih globiti i terati u zatvor (osim ako baš ne preteraju: vidi pod „Davidović“), neka piskaraju – ali ih treba permanentno držati na marginama javne rasprave, gde im je i mesto. Kako? Tako što će ih odgovorni ljudi u respektabilnim institucijama (univerzitetima, konferencijama, časopisima) istrajno sprečavati da u ove uđu. Zato Alek Rols ne piše za „National Interest“, nego žvrlja po sopstvenoj internet-tarabi. Neka raste hiljadu cvetova, ali ne moraju svi baš u vašoj bašti.

Ako je NSPM uistinu ozbiljan medij onda na njemu za grbiće ne sme biti mesta (kao što uostalom primećuje i Marinko Vučinić u svom komentaru na Grbićev tekst). Srećom, ova priča, za razliku od one Rolsove, ne mora da ima tužan kraj. Pustite malog rasističkog rasplaza niz vodu, nije vam ni rod ni pomoz' Bog. Ne brinite se, neće potonuti, uhvatiće se već za neki blog, forum ili neku sličnu naplavinu u kakvoj njemu slični redovno obitavaju. I neka mu je prosto.