Na drugoj strani barikade

„Ima ljudi – a ja sam jedan od njih – koji misle da još uvek ono što je najvažnije i najkorisnije da se zna o jednom čoveku jeste njegov pogled na svet. Mi mislimo da je za stanodavku, kad procenjuje svoga stanara, važno da zna njegov prihod, ali još je važnije da zna njegovu filozofiju. Mislimo da je za generala, koji se nalazi pred bitkom, važno da zna neprijateljevu brojnu snagu, ali još je važnije da zna neprijateljevu filozofiju… ”

G. H. Česterton

Kad vreme počne da menja stvari, menja se i jezik. Međutim, zloupotrebe ove organske i „statusno neutralne” pojave, prirodnog širenja jezika, danas su veće nego korist. Hteo bih da se prisetim razgovora s nekim bivšim prijateljima i sadašnjim poznanicima. Dok god su mladi, ljudi se razmeću velikim idejama i svet kroz sito i rešeto proteruju, ne sluteći da će jednog dana nastupiti čas kad će se susresti sa istim velikim pitanjima u samoj sudbinskoj dimenziji stvarnosti. Jedan od mojih drugara bio je ljuti pristalica metodološkog nominalizma, a protivnik metodološkog esencijalizma (termini Karla Popera, koji je bio nominalista); prijatelj je, takođe, junačno veličao ciljnu, instrumentalnu racionalnost, nasuprot vrednosnoj racionalnosti (termini Maksa Vebera). Izdavao se za pragmatičara. Podržavao je ondašnju američku politiku, kojoj je pripisivao nerazlučivo jedinstvo militarizma i koka-kole. „Slušaš američku muziku, gledaš američke filmove, a protiviš se politici SAD. Ti si kao dete – hoćeš slatke pilule, a nećeš gorke pilule”, govorio mi je.

Iz ugla pragmatizma, znali smo obojica, bitno je kako stvari funkcionišu, a ne šta su one u suštini. Iz ugla ciljne racionalnosti, opet, proističe da interes opravdava sredstva. Iz ugla nominalizma, ne važi stara latinska nomen est omen, nego svest koja spaja reči i njihove referente bezmalo kako joj odgovara.

Pitao sam prijatelja: kad bi ti tvoja devojka pružala sve što u normalnoj vezi postoji, a na pitanje da li te voli odgovorila ne – ali i dodala da će i ubuduće biti tvoja devojka jer želi, recimo, da sačuva materijalne pogodnosti koje ima dok je s tobom – da li bi ti, kao pragmatičar, nominalista i ciljno-instrumentalno usmereni homo sapijens, bio zadovoljan? „Morao bi da budeš”, rekao sam mu. „Tu sve savršeno funkcioniše.” Iz nekog razloga, nije mu se svidelo to što je čuo.

Pitao bih ga i danas, tu i tamo, štošta, pa i sledeće: šta je u naše doba reakcionarno u politici? A ne bih se toga dosetio da se odgovor sam ne nabacuje upitnoj rečenici: biti danas reakcionaran znači podržavati recentno ubistvo Libije i sumnjive subjekte koji, nesumnjivo i već dve decenije, napadaju i uništavaju slabe samostalne države. Često se desi poneka ružna smrt kojoj se dotični subjekti raduju. Uprkos tome, televizija nas vaspitava da volimo smrtoljupce: oni su, kažu, politički korektni: ne psuju inoverce i daleke im strance, već ih, kad potreba i filing nalože, vaspitavaju bombardovanjem. Nominalistički, bombardovanje može da bude i „vazdušna kampanja”; pragmatički: širenje pax americana; ciljno-instrumentalno: borba za geostrateške, energetske i opšteekonomske interese.

Na drugoj strani stoje ljubav, sloboda, pravda, istina, kao temeljni momenti ustrojstva sveta i čoveka kao ličnosti, a ne čoveka kao osobe (ova reč je počela da potiskuje reč ličnost i samu reč čovek, a razlika je nemerljiva: identitet osobe jesu podaci u ličnoj karti, a identitet ličnosti duga priča). Njima, tim pojmovima, nominalizam kao intelektualna tradicija ne može neposredno da naudi, ali se današnji svet, vođen pragmatizmom i interesom po svaku cenu, uz pojmovnu, jezičku zbrku i sramotu, izokreće naglavce: mržnja nastupa kao milosrđe, samoživi interes kao oslobađanje od diktature, dvostruki standardi kao pravedno rešenje konflikta, a falsifikati u medijima i istoriografiji kao istina.

Sve ovo znači: svet u kojem se elementarnim pojmovima samovoljno pridaje „prikladnije ime” a suština preokreće ne može imati nikakvo ustrojstvo. Može da bude samo džungla bez poretka, prava i vrednosti, onoga što nas odvaja od šimpanzi, gorila i kondaka.

Daću još jedan primer nominalističko-pragmatičke opservacije, i to na sajtu NSPM. Aleksandar Dikić, u tekstu „Poruka daždevnjaka Srbima na Kosmetu”, položaj Srba definiše ovako:

„Morate da budete upozoreni na opasnost da Sever možete pretvoriti u balkansku Gazu, i to svojim rigidnim stavovima prema Albancima (Jevreji), Kforu (SAD) i Srbiji (Arapi, Egipat).”

Možda stvari tako pragmatički funkcionišu, ali od suštine je Dikić udaljen 1244 svetlosne godine. Ničija nije gorela do zore, a Albanci su to što im Dikić pripisuje samo privremeno, takoreći od danas do sutra, kao i svi junaci u nominalističkim redukcijama istorije. Najbolji otpor svetu bez poretka jeste u vrednostima, od kojih istrajnost nije na poslednjem mestu. A naši na barikadama znaju: ako padnu, na redu je cela Srbija. Ili da padne ili da napokon ustane iz ove mrtve bare i oslobodi sebe, a to znači i njih, na barikadama, od smrtoljubaca i pragmatičara na tuđ račun i po tuđoj grbači. Ne zveckam oružjem, nego mislim na emancipaciju svesti i simboličko oslobođenje, proglašenje „moratorijuma” na okrutne diktate iz inostranstva, koje će – uz istrajnost naroda i političara, podršku Rusije i malo Božje pomoći – nama van Kosmeta vratiti samopouzdanje, a našima na Kosmetu doneti zaštitu životnih interesa. Nikakva podela. Pitanje Kosmeta treba držati otvorenim dok ona sveća ne dogori. I Niče je, citirajući anonimnog tvorca Rigvede, znao da „ima toliko osvita što još nisu zarudeli”.

Određenim potezima Srbi mogu naterati pragmatičare da ne budu pragmatični na njihovu štetu.