Polemike | |||
Lažna fortifikacija ili uloga analitičara u srpskoj propasti |
nedelja, 12. septembar 2010. | |
(Novi Standard, 6.9.2010) Pre Slobinog pada, dugo vremena kao naučnik, Srbin i građanin ove države, bavio sam se istraživanjem strukture takozvanog opozicionog prostora. Ova tema imala je i veoma intrigantnu istraživačku crtu. Naime, nekako sam došao do hipoteze da je u pitanju opozicija koja uglavnom ne želi i nema interes da osvaja vlast, što je, bar naizgled, kontradikcija. S druge strane, zanimalo me kako onda promeniti režim. Već oko 1995. godine upućenijima je bilo jasno da od onakvih partija i onakve strukture političke opozicije nema nikakve vajde. Dešavanja tokom 1996. i 1997. to su definitivno potvrdila. Ako ne valjaju partije, hajde da vidimo šta drugo postoji. To me odvelo u istraživanje rada čitavog niza nevladinih organizacija, studentskih pokreta i mreža, humanitarnih NVO, alternativnih kulturnih institucija, medija itd. Čak sam bio i posmatrač jednog kongresa sindikata „Nezavisnost“. Razočarenje onim što sam video bilo je još veće od onog posle istraživanja partijskog rada. Kao rezultat svega toga, održao sam 1999. jedno predavanje na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju o tome kako je strukturisan čitav opozicioni prostor, počev od medija, intelektualnih zvezda (tada još nisu postojali analitičari), nevladinih organizacija, fondacija, sindikata itd., sve do partija. Nažalost, samo predavanje nisam štampao, ali je dosta materijala iz njega ušlo u studiju „Diktatura simulakruma“, koja čini noseći deo knjige „Diktatura, nacija, globalizacija“ iz 2002. godine. Najvažniji uvid je bio činjenica da ispod sveg tog šarenila čovek zapravo nailazi na vrlo jednostavno strukturiran sistem. Osim partija, koje su po prirodi bile okrenute na sve strane, sve ostalo uglavnom je bilo produkt jednog istog parasistema, odnosno paradržave iza koje je stajao zapadni novac, a najviše novac DŽordža Sorosa. Dakle, na intelektualnoj i svakoj drugoj sceni imali smo zapravo dve države, jednu Slobinu, drugu Sorosevu. Za one koji nisu pripadali ni jednoj ni drugoj, poput potpisnika ovih redova, nije bilo „šaše“, ali je bilo slobode da se ceo sistem razume i zahvati. Polazeći od tog uvida, već par meseci posle „demokratskih promena“ bilo je vrlo lako uočiti kako pod firmom pobede Vojislava Koštunice dobijamo u svim sektorima vlast kadrova koje je ona Soroseva paradržava pripremila u prethodnoj deceniji. Razumljivo, osim bankarskog i monetarnog sektora, tada ih je naviše zanimalo sve ono što ima veze sa sektorima identiteta: Ministarstvo kulture, muzeji, pozorišta, mediji, Ministarstvo obrazovanja, univerziteti, Ministarstvo nauke, Narodna biblioteka itd. Dok su se Koštunica i Đinđić borili oko onoga što su oni mislili da su poluge moći i vlasti, ovi ljudi su radili započinjući proces preumljenja, odnosno kulturne denacifikacije Srbije. Godine 2002. napisao sam u „Politici“ tekst „Sumnjive vrednosti“ (u originalu „Denacifikacija kao kulturna politika“), posle čega me je tadašnji glodur Mišić tamo zabranio, a sledeće godine u „Prizmi“ tekst „Lisice kao primer kulturne politike režima“. U ta dva teksta sam objasnio koji je to sistem vrednosti koji nam se nameće i kako izgleda strukturacija nove politike identiteta, koja osvaja sve pore pod firmom „modernizacije“. Između ostalog, tu sam definisao poziciju ove strukture kao radikalnu levicu. Posle Antonićevog teksta iz „Vremena“ „Misionarska inteligencija“, ta tema je postala veome popularna, da bi bavljenje Drugom Srbijom posle 2005. postalo dominantna tema u takozvanim patriotskim intelektualnim krugovima. PLAŠENjE DRUGOM SRBIJOM Meni je već od 2004. ovo permanentno bavljenje Sonjom Bisernom i inima počelo žestoko da ide na ganglije. Kratkotrajni, ali karajnje instruktivni boravak u kabinetu predsednika Vlade Vojislava Koštunice tokom 2005. omogućio mi je da iznutra vidim na šta liči država Srbija i njena administracija. Verujte mi, krajnje je šokantno kad čovek vidi da se svakom mesnom zajednicom bolje upravlja nego državom. Elem, ono što je polako sazrevalo pre toga, tada je samo bilo potvrđeno: najveći problem Srbije nije šačica izvikanih neotrockista, već onaj ko njima omogućuje da nesmetano deluju preko medija, državnih institucija, državnih fondova itd. Od tada sam svu svoju energiju uperio na kritiku onoga ko je na vlasti i ko je dobio legitimitet da vodi ovu državu u skladu sa određenim principima, a radi sve suprotno od toga. E sad, tu i jeste kvaka. Već od pomenute 2005, kada je pomenuti Koštunica počeo da pokazuje rezultate svoje vladavine kao što su kupovina i otimanje poslanika da bi se na sve načine sačuvala parlamentarna većina, gubljenje Crne Gore bez ikakve stvarne borbe za istu, nevođenje bilo kakve aktivne politike na samom Kosmetu, prepuštanje čitavog finansijsko-monetarnog sektora Mlađanu Dinkiću, omogućavanje nekolicini tajkuna da nas sistemom monopola bukvalno izrabljuju, potpisivanje SOFA sporazuma sa NATO-om, donošenje novog Ustava na verovatno falsifikovanom referendumu itd. - iz rukava je izvučena priča o Drugoj Srbiji. Od tada je ponovo u igri onaj monstruozni argument o manjem zlu, koji ovih dana ponovo srećemo kao opravdanje vlasti. Dakle, agresivan nastup tada formiranog LDP kao krovne organizacije za sve ove trockističke strukture i pravljenje nekakvog sukoba između patriotskih analitičara i njih imao je de fakto funkciju bacanja prašine u oči najvećem delu javnosti i prikrivanja stvarnih problema u zemlji. U vojnoj i obaveštajnoj terminologiji poznat je izraz o lažnoj fortifikaciji. To je navođenje protivnika da napada pogrešne ciljeve kojima se zapravo štite oni položaji koji su vam najvažniji. Ukratko, priča o Drugoj Srbiji je najvažnija lažna fortifikacija na srpskoj javnoj sceni u poslednje dve decenije. To je, naravno, mehanizam koji je još Sloba razvio i konstruisao a ovi kasniji ga samo preuzeli. Ukratko, pada Krajina, Vučela daje informaciju u sedamnaestom minutu Dnevnika, vama je muka od Slobe. Ali odmah posle toga vidite izjavu Sonje, Nataše itd. i u trenutku sav bes i negativnu energiju sa Slobe prenosite na njih i njima bliske zaboravljajući da oni nisu vlast i da niste za njih glasali. VLADAVINA ISTIH U Koštuničino vreme taj mehanizam je obnovljen, a Tadić ga je samo preuzeo zajedno sa onim koji treba da ga održava u javnosti vodeći besmislene polemike sa „anacionalnom Drugom Srbijom“, dajući time patriotski legitimitet onome ko je na vlasti. Suština je da svaki pogrešan i neuspešan potez vlasti treba da opravda činjenica da bi „Čeda bio još gori“. Naprosto neuspešne vlasti, koje su kod nas neka vrsta loših stečajnih upravnika propadanja i rastakanja, nemaju ništa drugo da ponude osim tog plašenja Drugom Srbijom iako zapravo svi oni bez razlike, sa malim zakašnjenjem, na kraju sprovode program koji Čeda i drugovi javno ispovedaju. Otuda greše svi koji mučenog The Analitičara napadaju za navodnu izdaju. Ne. Čovek radi isto ono što je radio i za Vojina vakta, pomagan od istog finansijera - države, i još priča istu priču na identičan način. Ene, sinoć kod Matijine kćeri: LDP Jakšić protiv ministra patriote, a tu je Analitičar da potvrdi kako je baš taj ministar pravi patriota i da ga upozori da ostane na patriotskom kursu. Suština je, međutim, ono što kritičari i dalje ne žele da uvide: nema nikakve razlike između Tadića i Koštunice. Boris je apgrejdovan model Voje sačinjen za sledeću fazu naše propasti ili, kako je to onaj večiti direktor (ne slučajno još jedan kontinuitet između njih dvojice), rekao: „Boris je Voja sa laptopom“. Legenda kaže da se 2004. uveliko čulo po određenim krugovima da upravo Voja i još neki prijatelji pomažu puč u Demokratskoj stranci, koji bi Borisa trebalo da dovede na čelo iste. Ostalo je istorija. Uostalom, njih dvojica su proizvod istih struktura, koje će ovom zemljom i dalje da vladaju čak i kad Toma dođe da odradi sledeću fazu. A šta sa tim strukturama da radimo?
|