Evrofašizam u vajmarskoj Srbiji

Srbija je nažalost po ko zna koji put na opasnoj prekretnici i raskrsnici, izložena teškim unutrašnjim i spoljašnjim iskušenjima. Preti joj se spolja "nezavisnim Kosovom", ali i iseljavanjem preostalih Srba; ne samo "gušenjem Republike Srpske" već i težom krizom oko nje; ne samo usporavanjem evrointegracija, već i njihovim zaustavljanjem i pored toga što je po svim tim pitanjima Srbija bila servilno kooperativna. Što se tiče Kosova dopustili smo instalaciju Euleksa kojim se posredno i praktično primenjuje ahtisarijevski plan o neovisnom Kosovu, a Srbima na severu ugrožava opstanak. Kada su u pitanju evrointegracije, "jednostrano i ničim izazvano" smo primenili SSP (ali ne samo njega) kojim otvaramo naše tržište za evropske proizvode i rizikujemo kolaps domaće proizvodnje zbog dampinga uzrokovanog nadolazećim globalnim finansijskim kolapsom. Posebna je pretnja sama ta kriza koja će se sigurno lomiti preko leđa manjih i siromašnijih zemalja. Sem toga, Srbija je do sada ćutke posmatrala kako se podriva pozicija Republike Srpske i time ugrožava postojanje iste, te posredno menja "duh Dejtona" na štetu naših nacionalnih interesa. I na kraju, ali ne i najmanje važna jeste i pretnja federalizacijom Vojvodine, koju kao "deželu" zagovara i Kacin u ime nekih krugova EU i SAD.

Pored tih i takvih spoljnopolitičkih izazova sa kojima bi se teško nosila i neka jača i ozbiljnija država imamo i unutrašnje pretnje političkom poretku i onome što je ostalo od srpske demokratije. Evroreformski krugovi koji su došli do vlasti, što veštom i na momente prljavom kampanjom, a posle lobiranjem domaćih tajkuna i stranih ambasadora, i sada pokazuju svoje pravo lice. Preuzimaju gotovo sve institucije u nameri da kontrolišu sve i da uguše svaku opoziciju (političku, idejnu, kulturnu). Skupština se što namerno, što korišćenjem okolnosti rascepa radikala i sukoba oko "nasleđa", svesno i sistematski kompromituje i potiskuje. Koriste se incidenti u skupštini da bi kampanjom namerno smanjili autoritet ove demokratske institucije i po mogućstvu isključili TV prenos iste (ili ga kontrolisati). Skupština ionako nije mesto odlučivanja, pa što joj ne bi «iskuljučili» i mikrofon. U zemlji je zavladalo medijsko jednoumlje naglašene evroreformske orijentacije. U veliki medijima ne možete čuti glas evroskeptika koji kažu da nije pametno srljati u EU "grlom u SSP" ili evrorealista koji govore da su naše šanse za ulazak u EU male i na dugom štapu. Pored toga, vrši se masovno ispiranje mozga srpske javnosti oko toga da "Evropa nema alternativu" da "kriza neće nas ugroziti" da je "NATO naš prijatelj" i "Hag naša sudbina". Teško je ostati razuman pored takve medijske lobotomije.

Svaki glas razuma ili glas kritike ovakvog evrojednoumlja i nedostatka osećaja za realnost se blokira, marginalizuje, a neretko i satanizuje kao primitivno, nazadno, rasističko, nacionalističko ili čak fašističko. Novi fašizam je, kako kaže Orvel došao sa pričom o borbi protiv fašizma, to jest svoje oponente lako diskvalifikuje takvom ili sličnom etiketom. Najagresivniji i najprimitivniji su krugovi koji gravitiraju LDP i NVO propagandnoj mašineriji koji svako drugačije, a pre svega umereno patriotsko mišljenje nazivaju ekstremnim, fašističkim, rasističkim, primitivnim, antievropskim i tome slično.

Takvi medijsko-politički krugovi nastupaju u skladu sa svim pravilima fašističke i boljševičke propagande i ne biraju sredstva i reči u drskom diskvalifikovanju svojih političkih i ideoloških oponenata. Oni koji se usude da ustvrde da Evropa ima alternativu, da ima života i van Evrope ili pak da nam nisu blizu vrata ulaska u ovu EUtopiju, rizikuju da budu harangirani u medijima kao primitivci, ekstremisti ili fašisti. Novi fašizam koji se krije iza «antifašističke» i «evropejske» priče želi da uguši svaku slobodnu i nezavisnu misao u Srbiji (što znači da su suštinski totalitarno i antievropski nastrojeni). Nažalost, u tome su gotovo i uspeli, jer osim nekolicine ljudi koji se opiru ovom novom jednoumlju, većina ljudi od pera ili reči ne može ili ne želi da rizikuje da budu etiketirani kao politički nepodobni. Iako javnost ne deli stavove medijsko-političke elite o EU, Hagu i NATO-u, a naročito ne deli stavove sa onima koji bi u ime kolaboracije sa globalnim centrima moći da denacifikuju i prevaspitaju Srbe (kao i svi totalitarni pokreti).

Sada, kada medijsko nebo kontrolišu «evrounijati» u toj meri da ne može preko njega da preleti ni jedna "evroskeptična ptica", kada su opozicione stranke podeljene, marginalizovane, a neki njeni lideri i korumpirani i kada je skupština ponižena i oblaćena, ostaju samo neki "džepovi otpora" novom totalitarnom globalizmu i evrofanatizmu. Ostaje samo mali broj ljudi koji vodi svoju borbu za istinu, bez pomoći sa strane, i koji su zapravo glas vapijućeg u medijskoj pustinji. No, kako su novi evroradikali željni totalne kontrole i gušenja poslednjih uporišta slobodnog, patriotskog i demokratskog mišljenja, oni vode svoje agresivne i prljave kampanje protiv tih medijskih gerilaca. Oni žele da uguše i poslednji tračak svetla u Srbiji, u smislu potpune medijske marginalizacije onih koji i dalje istrajavaju u borbi protiv ideološkog globalističkog jednoumlja i štetne EUforične politike. Pri tome se ne biraju sredstava koja idu od direktne javne kampanje omalovažavanja i blaćenja tih koji se bore protiv novog totalitarizma, pa sve do "privatnih dobronamernih upozorenja".

Jedan od tih džepova otpora je NSPM, gde se okupljaju ljudi koji imaju potrebu da kažu nešto protiv ovoga što se radi sa našom zemljom i narodom, a što ne može da se pročita u mejnstrim medijima. NSPM nije ideološko i politički profilisana grupa intelektualnih radnika, već je to grupa ljudi različitih uverenja i stavova koje ipak spaja zabrinutost za Srbiju, želja da se slobodno misli o našim izazovima i elementarni osećaj patriotizma. Postavlja se pitanje što bi jedan prilično usamljen sajt koji okuplja različite ljude koji nemaju "jedinstven stav" o svakom pitanju, kao njihovi ideološki oponenti, bio shvaćen kao velika pretnja evroatlantskim integracijama i raznoraznim ideološkim denacifikacijama? Otkuda potreba da se troši toliko medijske municije, ne protiv neke moćne stranke ili nekog uticajnog medija, već protiv internet sajta koji okuplja jednu, priličnu šaroliku, skupinu ljudi od pera. Čini se da se tako NSPM-u daje mnogo mnogo veći značaj nego što ga on zapravo ima. No, nije baš tako, moramo biti svesni da su istina i pravda kategorije kvaliteta koje mogu često da prevagnu nad kvantitetom moći i uticaja. "Glas vapijućeg u pustinji" često postaje i glas naroda kada laž i obmana moćnih i uticajnih negiraju realnost. Zato je potrebno da se obračunaju sa onima koji misle drugačije, a naročito sa onima koji u vremenu ideološkog i medijskog jednoumlja govore da je "car go". Istina ima snagu da ruši poredak moći zasnovan na laži i prevari građana.

Stoga ni ne čude otvoreni napadi na ljude koji govore ono što misle i na one koji se suprotstavljaju evrounijatskoj paradigmi, a naročito sa onima koji ulaze i u okršaje sa krugovima koji pokušavaju da mašanovski "prelome mozak" gađana Srbije. U tu kategoriju niskih udaraca spada i pisanije izvesnog Nebojše Milenkovića u Politici, u kojoj direktno diskvalifikuje "dvojac Vukadinović – Antonić", gde se zbog pominjanja boje Obamine kože, ovaj prvi drsko diskvalifikuje kao polurasista, kvazipatriota koji koristi govor mržnje, te se u LDP-ovskom i NVO stilu govori o "mitomanstvu, izolacionizmu i primitivizmu". No, pored ovih niskih podmetanja, slede i ozbiljnije optužbe: zamera mu se evroskepticizam kao i izjednačavanje desnog i levog (ili globalističkog) ekstremizma. E, ovo su već prave jeresi u odnosu na globalističku dogmu Vukadinovića, a tako i Antonića, pa i drugih koji pišu za NSPM, a koje njihovi komesari ne mogu oprostiti. Oprostili bi oni sve, samo da ovi ljudi barem jednom kažu "EU nema alternativu", "Hag je pravedan i legitiman" "NATO nam je prijatelj", a sa Rusijom ne treba da sarađujemo. Ne mora baš sve ovo da se kaže, ali bi bilo dovoljno izreći barem neke od ovih evroreformskih i natoljubačkih mantri.

A pošto toga nema, onda sledi pravi razlog pisanja «protestnog pisma»: zahtev za eliminisanje ovih ljudi iz medija, te konkretno imenovani traži izbacivanje nepodobnih iz Politike. Da je ovo pojedinačan i usamljen incident on ne bi zavređivao pažnju, ali kako je ovo deo kampanje protiv onih koji misle svojom glavom i koji žele da promovišu minimum patriotizma – na to se mora odgovoriti. Najmanji problem su Milenkovići koji piše denuncijantska pisma, već ono što je zapravo u pozadini priče. Nekada su, u vreme komunističkog jednoumlja, ovakva pisma objavljivana pre izbacivanja "inkriminisanih autora" sa posla, pa i pre nego što bi ih hapsili. Sada je što kažu "demokratsko vreme", pa se ovakve niske diskvalifikacije puštaju kao alibi da se nekom ukine mogućnost da govori i piše u medijima koji imaju težinu. Ovo je verovatno probni balon onih koji žele da potpuno onemoguće sve one koji misle drugačije od evroreformske dogme, te da to mišljenje i iskažu i da budu čitani. Stoga, takav potez lista Politika u kome se pušta lični napad na kolumnistu iste, može tumačiti i kao alibi za gašenje kolumni Vukadinovića, pa i Antonića, jer one očigledno mnogima bodu oči. Ili je u blažoj varijanti reč o jednoj vrsti upozorenja da pripaze šta pišu i šta govore.

Ono što je najbitnije je da ako svi budu ćutali pred ovakvim pritiskom na medije i na one koji u njima pokušavaju da izgrade prostor slobodnog mišljenja, onda će novi totalitarizam trijumfovati bez otpora. Pašće slobode u Srbiji k'o nekad srednjovekovna Bosna «šapatom». Ako smo samo okrenuti svojim ličnim interesima i ako ne možemo da ustanemo protiv gušenja slobode, onda mi tu slobodu kao narod i ne zaslužujemo. Ako se protiv ovakve harange ne ustane i ne odbrani ne određeni pojedinac, već pravo na slobodno i nezavisno mišljenje, onda mi više i nemamo šta da pričamo o slobodama, demokratiji i državi. Ćutanjem, nebitno da li iz nezainteresovanosti ili straha da ne bi naškodili svojim usko shvaćenim interesima, mi zapravo podrivamo svoju budućnost. Oni koji ćute, jer se boje za svoj posao ili karijeru, zapravo dugoročno ugrožavaju i sebi i drugima i posao i prosperitet. To veliko ćutanje onih koji ne bi trebali da ćute biće jedan od simptoma kraja vajmarske Srbije i početka noći novog totalitarizma na čijem nebu nema ni sunca ni meseca, već samo svetlucanje žutih zvezdica.