E-lomača, kolevka ostrašćenosti, primitivizma i mržnje

Svaka čast Lukoviću, u samo par redova je svojim predanim gaženjem i pljuvačinom doprineo da veliki broj ljudi oseti nešto novo na tabloidnoj sceni. Nešto što će objasniti ko je opasan ludak i čija poezija jede govna u Srbiji.

Postoji jedno mesto u beskrajnim pronstranstvima interneta koje se s pravom može označiti kao deponija pisane reči, mesto na koje se sliva sav škart tabloidnog novinarstva. Ako ste pomislili na Blic ili Kurir, pogrešili ste. E-lomača, kolevka ostrašćenosti, primitivizma i mržnje, upakovana u termin gonzo novinarstvo.

Petar Luković, psovač, i Haris Imamović, kvazikritičar, specijalizovali su se za najgrublji medijski linč za čije sprovođenje biraju sredstva kakvih bi se stideli i najcrnji tabloidi. Predstavljamo vam dva slučaja:

Prvi slučaj

U tekstu „Poezija koja je pojela govno“, koji je objavljen pre nešto više od mesec dana, imali smo priliku da vidimo iživljavanje Harisa Imamovića nad likom i delom Milene Marković. Takav brutalan i primitivan napad na nečiju poeziju otkrio nam je do koje mere seže „kritičarev“ istančan osećaj za glupost, neobrazovanost i poražavajuće nerazumevanje poezije. Ako mu je bio potreban novac, mogao je samo da zatraži, evo, organizovali bismo se da mu platimo da ne piše. A i da ne čita.

Milena je odličan umetnik i „kritika“ kao što je Imamovićeva (argumentacija na nivou obdaništa, nepoznavanje elementarnih književnoteorijskih pojmova, jednosmerno čitanje) ne može da joj naškodi. Međutim, najveći problem predstavlja ideološko čitanje poezije Milene Marković i poistovećivanje lirskog subjekta i autora, te dolazimo do toga da je Milena „četnički baja“ koji „agresivno manifestuje svoju mržnju“ i da je „transplantirala sebi ideološka muda Vojislava Šešelja“.

Drugi slučaj

Drugi slučaj podgrevanja e-lomače je nešto kompleksniji i odnosi se na hajku koju pomenuti portal sprovodi nad satiričarem Pavlom Ćosićem. Od prošlogodišnjeg apsurdnog hapšenja zbog statusa na fejsbuku Luković je Ćosiću posvetio čak pet tekstova u kojima satiričara naziva nacistom, fašistom, desničarem i poremećenim ludakom.

Uz sve to ide i bedan pokušaj duhovitosti. Hapšenje satiričara zbog statusa na fejsbuku je pucanj u prazno, jadan pokušaj države da izgleda ozbiljno, a medijska hajka koja je propratila ceo slučaj – čisto uvlačenje Vučiću. Međutim, Luković odbija da sjaše. Iako se iz najnovijeg teksta „Bolje biti pijan nego neodgovoran“ jasno vidi da Luković ima ozbiljnih problema sa inspiracijom, nije propustio da nalepi još nekoliko etiketa na Ćosića: psihopata, idiot, upadljivo glup. Dokle više?

U čemu je problem sa e-novinama, osim što postoje?

Iako sebe smatraju „kritičkim, antiratnim, antinacionalističkim“[1] („Mi imamo principe koji su potpuno u neskladu s novinarstvom – pre svega, ne postoji obektivno novinarstvo, ne postoji druga strana, nikakve nas činjenice iz njihovog profašističkog repertoara ne interesuju, ne dopuštamo nikakav govor mržnje sa strane desnice“[2]), profašizam koji izbija iz njihovih tekstova je neosporan. Kao i „Naši“, tako i naša e-lomača sastavlja svoje spiskove nepodobnih u politici, društvu, kulturi. Lukovićevo uvlačenje Vučiću nije ništa drugo nego odobravanje cenzure i medijskog mraka. Ako niste sigurni, zapitajte se: zašto bi neko ko se označava kao levičar fanatično branio čoveka koji je podržavao Karlobag-Ogulin-Karlovac-Viroviticu? Amnezija? Šizofrenija? Ko je, dakle, sebi transplantirao ideološka muda Vojislava Šešelja?

Hajka koju e-novine sprovode nad javnim ličnostima nije samo probijanje dna medijske etike. Uvrede, etikete, fotografije koje uzimaju bez dozvole iz privatnih arhiva, pozivi na linč – ne, to nije slobodno izražavanje mišljenja na internetu, nije ni kritika, to je iživljavanje, to je tortura, to je zloupotreba medijskog prostora za širenje mržnje. I neko mora da reaguje na to.

(http://napoljusuljudi.blogspot.com/)