Батаковићева књига о "Начертанију" или о једном даровитом преписивачу

Dušan Bataković, The Foreign Policy of Serbia (1844–1867). Ilija Garašanin's Načertanije, Beograd 2014, 307.

Мада књига носи 2014. као годину издања, постала је доступна касније, понајвише од када је о њој објављен текст у Политици, „Од Заховог 'Плана' до Гарашаниновог 'Начертанија'“ (10. април 2016). У овом листу ретко која књига је представљена са толико недмерено похвалних речи: „Батаковићева тумачења, садрже још многе елементе који овој необично занимљивој и можда прекретничкој монографији у нашој историографији, намењеној превасходно међународној научној јавности, дају атрибуте важног научног дела у најбољој традицији европске историографије“. И: „Нова монографија о 'Начертанију' и његовом утицају на обликовање спољне политике Србије, све до повлачења Гарашанина с власти 1867, заснована је на подробним архивским истраживањима код нас и у иностранству. Аутор је детаљно проучио грађу из архива Адама Чарторијског у Кракову, растумачивши више од две хиљаде страна докумената на француском језику, пре свега извештаје Фрање Заха, агента пољске емиграције у Београду, по чијем је предлошку („Словенски план Србије”), Гарашанин саставио коначну верзију „Начертанија” из 1844, спис којем је касније додат поднаслов „Програм спољне политике Илије Гарашанина на концу 1844. године” (подвлачења Р. Љ).

Да ли је изречена тврдња тачна и да ли је ова књига вредна похвале преко сваке мере, дајемо одговор у овој критици.

Најспорнији део, не само ове књиге, већ и осталих дела Душана Батаковића, јесте коришћење необјављених и објављених извора и литературе. Оно је веома сугестивно, некоректно и изван историографских правила.

Батаковић је склон да наведе све своје радове, док је веома рестриктиван према својим колегама. Ево примера. У одељку „Bibliography, Sours. Unpablished sours“ навео је седам архивских институција које уопште није користио или их је само  делимично употребио. Будући да је годинама живео у Паризу и био амасадор у Француској очекивало се да је бар истражио три наведена фонда у Министарству спољних послова Француске у Паризу: „Turquie, Correcpondence consulaire et commercial; Correspondece d'Orient; Turquie, Direction politique“.  Архив спољних послова Француске навео је само једном и то фонд „Correspondece d'Orient“ и извештај Боа-ле-Конта (стр. 91, напомена 21), додавши на следећој страни да је Стојан Новаковић објавио  овај спис, а да при томе није изрекао ниједну реч о овом издању![1] Иначе интерпретацијом овог списа бавили су се многи повесници, али њихова имена Батаковић и не помиње. Ово, на жалост, није само његов манир већ једног дела савремних повесника, а Батаковић је њихов најбољи представник.

Архив Чарторијских у Кракову користили су многи истраживачи пре Батаковића (Марсел Ханделсман, Хенрих Батовски, Антони Центаровиц, Пјотр Журек, Љубомир Дурковић–Јакшић, Драгослав Страњаковић и други), док Батаковић у њему никада није радио, већ је на захтев Балканолошког института у Београду, чији је директор, добијена једна фасцикла грађе, али је и она само делимице искоришћена, и то на начин који је  понајмање акрибичан. О оваквом поступку биће више речи касније.

Урквартове хартије које се чувају у Оксфорду („Papers of David Urquhart: VIII Periodicals“) користило је више њих, а Јелена Пауновић–Штерменски још и написала две књиге о Уркварту. Батаковић не наводи ни једном, ни у једној сигнатури, овај фонд, а то не може ништа друго да значи осим да га није користио у својој књизи.   

Што се тиче навођења Haus–, Hof– und Staatsarchiv-а, Wien и Народне библиотеке Србије, из његових напомена се види да у њима није радио већ да је само навео сигнатуре под којима се чувају преписи Гарашаниновог Начертанија преузевши их, највероватније, из моје књиге у којој сам објавио факсимиле првих страна са сигнатурама и искористио их у приређивању овог докумета – Књига о Начертанију. Национални и државни програм Кнежевине Србије (1844), Београд 1993, стр. 11, напомена бр. 2 и стр. 12, напомена бр. 4. Преписе из Бечког архива уступио ми је Василије Крестић, што сам и навео у једној од напомена.

Батаковић није навео у напоменама ни једну конкретну сигнатуру из ова два богата фонда, што неспорно указује да их повесник није консултовао при раду на овој у много чему спорној књизи.

Кад је реч о Архиву Србије (Фонд Илије Гарашанина) и Архиву САНУ (Хартије Драгослава Страњаковића) није потребно ни указивати на број истраживача. Сви који су се бавили овим знаменитим државником и његовим Начертанијем, радили су у њима и обилно искористили архивалије које чувају. Батаковић није навео у напоменама ни једну конкретну сигнатуру из ова два богата фонда, што неспорно указује да их повесник није консултовао при раду на овој у много чему спорној књизи.

Још један пример заслужује да буде наведен. Батаковић, најчешће, не даје објашњења о докуменатима која је приложио у додатку, што је неприхватљиво са становишта критичког приређивања грађе и било каквог озбиљнијег рада са публиковањем докумената, понаособ или у књизи у којој постоји ауторски текст са додатком у коме су објављена најважнија архивска акта. Изузетак је учинио при једном документу – „A Few Words abaut Russo-Austrian Intrigues in Early 1845“ где је у напомени бр. 2 навео да се његова копија налази у Архиви Гарашанина, али сигнатуру није дао, што је у науци недопустиво. А није је дао јер је не зна, будући да није консултовао архив. О Страњаковићевим напорима да утврди ауторство овог документа и његовом публиковању види Радош Љушић, Књига о Начертанију, стр. 166, напомена под *.

Потребно је  бацити само летимичан поглед на додатак у Батаковићевој и мојој књизи и уверити се о неозбиљности и озбиљности приређивања докуменната и неопходности да се дају нужна објашњења. Батаковић се на овај вид приређивања докумената није усудио из простог разлога јер би морао да се суочи са мојим објашњењима, да на њих укаже и да их прихвати или оспори, али је он настојао да то по сваку цену избегне. Ипак, моја критика га је сачекала.

Поред већ наведеног начина коришћења непубликованих историјских извора, боље је и тачније рећи указивања на архиве у којима су други радили, али не и он, што је неприхватљиво у науци,  Батаковићу се могу изрећи и друге озбиљне примедбе, чак и о литератури.

Литература

У одељку о монографијама Батаковић наводи шест својих монографија, од којих две немају никакве везе са Начертанијем и спољном политиком Србије, а две занемарљиво мало. Насупрот њему, Владимир Ћоровић је заступљен у библиографији са четири књиге, Владимир Стојанчевић и Радош Љушић са по три. Једино је Драгослав Страњаковић добио право да буде представљен са десет књига. Да би Батаковићева библиографија била „потпунија“ навео је тротомно дело Михаила Гавриловића – Милош Обреновић три пута, сваку књигу понаособ! Сличан поступак применио је и код навођења десетотомне Историје српског народа у издању СКЗ – три књиге три библиографске  јединице. Када је реч о чланцима и студијама био је према себи још дарежљивији, унео је у библиографију једанаест својих библиографских јединица!  А далеко озбиљнији истраживачи од њега представљени су са много мање радова: Стојанчевић са пет, Страњаковић и Ћоровић само са по две, Љушић са једном! Ваља истаћи да се Батаковић првом половином 19. века никада није истраживачки бавио и да је његов допринос српској повесници овог времена сасвим незнатан и неупоредив са претходно поменутим историографима. 

Батаковић цитира своје радове и када треба и када не треба, и знатно  чешће и више од свих осталих историка. Он се учестало држи једног неприхватљивог манира – позива се на своје раније радове а не на непосредно коришћену литературу (будући да изворе веома ретко користи или их, још чешће, и не користи), па се тако стиче нетачн и неоправдан утисак да је до наведених података дошао непосредно, а није. Наводим пример из књиге на страни 89, где у напомени бр. 18 цитира Histoire du peuple serbe, Lausanne 2005, у којој је један од аутора. Реч је о табели о броју становништва и густини насељености коју је преузео из књиге Становништво Народне републике Србије од 1834 до 1953, Београд 1953, страна 12 и 18. Нaведена Histoire du peuple serbe(и њено издање на српском језику) нема напомене, па овакве пропусте могу да запазе само они којима је ова проблематика позната. Оваквих примера могло би се навести више, али је овај довољан да покаже начин „истраживачког“ рада Душана Батаковића, што ће се видније показати у наредном пасусу.

Следећи Батаковићев поступак је неуобичајен у историографији. На страни 29, где пише у једном пасусу о Босни и Србији пред пад под турску власт, у напомени број 22 наводи прво свој рад – The Serbs of Bosnia and Herzegovina. History and Politics, Paris 1996, а потом, „see also“ Михаила Динића и његов рад – „Земље херцега Светог Саве“, Српске земље у средњем веку, Београд 1978! Сваком иоле озбиљнијем историку позната је вредност дела Михаила Динића о српском средњем веку, о ком периоду Душан Батаковић нема ниједан истраживачки рад. Усудити се и ставити своје име испред Динића није врлина, већ непоштовање основних историографских правила и омаловажавање великана српске средњовековне историографије. Оваквих примера има још, али је и он довољан да осветли морални, повеснички, истраживачки и преписивачки лик Душана Батаковића.

Укупан број напомена у овој књизи износи 356. Батаковић цитира себе и своје радове у 21 напомени, мене у 6 и једном са Василијем Крестићем. Будући да сам се, као и Драгослав Страњаковић, чију сам библиографију публиковао као свој први рад, понајвише бавио првом половином 19. столећа, и својим радовима оставио неки траг у српској историографији, за разлику од Батаковића, овакав редослед у цитирању употпуњује претходну слику о његовом недопустивом историографском поступку  и непоштовању основних занатских правила, а о моралу да и не говорим.

Вратимо се архивима и начину њиховог коришћења и цитирања. Батаковић наводи архиве у свега 8 (осам) напомена, од тога три је преузео од других историка, а преосталих 5 се односе на Архив Чарторијског у Кракову, у коме није радио већ је документа добио на захтев Балканолошког института, како је већ речено. Ове напомене се односе на Савете Чарторијског, План Заха  и, цитирана су свега још три писма! И то је све о необјављеној архиској грађи искоришћеној у овој књизи, тематски веома битној. Писати о спољној полтици Србије у једном важном и дугом времснком перииоду (1844–1867), чак проширеном на период не од 1804. године, већ од Средњег века,  не само да је недовољно већ је поражавајуће неозбиљно и за једног дипломца а камоли за директора Балканолошког института и кандодата за дописног члана САНУ! Довољно је упоредити изнете податке из ове Батаковићеве књиге са књигама Драгослава Страњаковића (Влада уставобранитеља 1842–1853, Београд 1932), Гргур Јакшића, Војислава Вучковић (Спољна политика  кнеза Михаила 1860–1868. Први балкански савез, Београд 1962), као и Љиљане Алексић, Александра Растовића, Љубодрага Ристића, Сузане Рајић, Чедомира Антића, Данка Леовца и других па увидети колико су они искористили архивске грађе у обради спољене политике Србије. Батаковићеви напори су у поређењу са њиховим сасвим незапажени, минорни.     

Будући да се Батаковић бавио идеологијом српске државности од Средњег века до 1867. године, наглашавам да је намерно или из незнања, биће да је прво, прескочио једно од основних дела – тротомну Историју српске државности, објављену у Новом Саду 2000, 2001, аутора Милоша Благојевића, Дејана Медаковића, Радоша Љушића и Љубодрга Димића. Милош Благојевић (Српска државност средњег века, Београд 2011) и Радош Љушић (Српска државаност 19. века, Београд 2008) штампали су друго допуњено издање у СКЗ. Колико је Батаковић лоше обавештен показује пример некоришћења наведене књиге Благојевића, а навођење књиге истог аутора – Србија у доба Немањића, 1168–1371, Београд 1991, дела које је писано за такмичење ученика основних и средњих школа! Историк који се упушта у приказивање периода којим се никада није истраживачки бавио, морао би да познаје вредност дела једног те истог повесника, у овом случају свог професора и једног од најбољих познавалаца српског Средњег века, Милоша Благојевића, несумњиво нашег најбољег историописца када је реч о теми којом се Батаковић бавио у својој књизи – српском државношћу!

На остала дела која аутор ове књиге није користио указаћу касније, када се буде указала потреба.

Посматрајући попис литературе и начин цитирања у напоменама стекао би се утисак да је Душан Батаковић далеко најплоднији српски повесник деветнаестог столећа. Да није тако, бар кад је реч о првој половини 19. века, времену којем припада ова књига,  знају и осредње обавештени историци

Објављивање Начертанија 

Начертаније Илије Гарашанина објавено је на српском језику више пута. Први га је објавио Миленко Вукићевић, Дело, бр. 38, 1906, 321–336. Потом је текст Начертанија, Савете Чарторијског и Захов План публиковао Драгослав Страњаковић, „Како је постало Гарашаниново Начертаније, Споменик Српске краљевске академије 91, 1939, 65–74. Сви потоњи истраживачи, и домаћи и страни, користили су и Вукићевића и Страњаковића, али знатно чешће овог другог.

Начертаније је превеo на мађарски језик, Јожеф Тим, A Magyarországi 1848–49-iki Szerb főlkéles tőrténete, I–II, Budapest 1940, 14–25. На енглески језик овај докуменат објавио је Paul N. Hehn, „The Originis of Modern–Serbism: The 1844 Nacertanije of Ilija Garasanin“, East European Quatery, 2, 1974, 158–169; на француском Mirko Grmek, Le nettoyage ethnique.  Documents historiques sur une ideologie serbe, Paris 1993, 64–80;  на немачком Oto Kronštajner у часопису Die Slawischen Sprachen, Wien 1993, 44–89 и на руском језику Константин Никифоров, Начертаније Илии Гарашанина и внешнаяя политика Сербии в 1842–1853 гг, Москва 2015, 235–249. Ако изузмемо мађарски језик, Начертаније Илије Гарашанина публиковано је на четири светска језика: енглески, француски, немачки и руски. Ова битна чињеница не може се сазнати читањем Батаковићеве књиге, а мислим да је то морала да буде једна од његових знанствених обавеза према страним и домаћим читаоцима, будући да је реч о књизи о Илији Гарашанину, његовој спољној политици и његовом Начертанију, и то на енглеском језику. Био би то нормалан и неопходан поступак сваког акрибичног историчара којем такав редослед намеће озбиљна историографија, а којег се Батаковић није држао. И, био би то још један његов пропуст у овој књизи.

У својој Књизи о Начертанију указао сам како су настали преписи на немачком и мађарском језику, као и два преписа на српском језику, који се чувају у рукописном одељењу Народне библиотеке.[2] Батаковић, иако је књигу наменио страним, пре свега, али и домаћим читаоцима, није се позабавио питањем објављивања Начертанија нити настанком његових преписа. Основни разлог таквом његовом поступку налазимо у чињеници да није могао избећи да не цитира моју књигу и мој рад на овом питању, посебно моје приређивање Начеранија, које се разликује од Вукићевићевог и Страњаковићевог, као и од осталих домаћих и страних историчара. Моје издање се разликује од Вукићевићевог и Страњаковићевог не много и не битно, али се разликује довољно да ми пружа непобитну могућност да утврдима да је Батаковић урадио „нов превод“ са мог издања, а да је тај поступак покушао да сакрије.

Будући да сам се бавио темом српске државности 19. века и, посебно, Начертанијем, о чему сам написао две књиге, обе добро прихваћене у историографији и награђене (Октобарска награда града Београда за Књигу о Начертанију и Награда Новосадског сајма за тротомну Историју српске државности), дужан сам да одговорим на неке, благо је рећи, некоректности Душана Батаковића. Оне су подстакнуте мојом констатацијом у Књизи о Начертанију да је књижевник Мирослав Јосић–Вишњић објавио на недопустиво кривотворан начин „Начертаније“ Илије Гарашанина. Програм спљне и националне политике Србије на концу 1844. године, Београд 1991. Јосић–Вишњић је изменио и допунио наслов документа, применио правописне норме савременог српског језика и „курзивом нагласио поједине делове Гарашанинового програма“.

Он је Гарашанинова подвлачења вратио у обичан слог, а подвукао је оно што је мислио да је вредно пажње, односно да је најбитније у овом чувеном документу! О неприхватљивости оваквог објављивањаНачертанија није потребно давати било какав коментар. 

Он је Гарашанинова подвлачења вратио у обичан слог, а подвукао је оно што је мислио да је вредно пажње, односно да је најбитније у овом чувеном документу! О неприхватљивости оваквог објављивања Начертанија није потребно давати било какав коментар. У разговорима са покојним Јосићем–Вишњићем указивао сам му да је његов поступак недопустив и сасвим неприхватљив у историографији и да се чудим што на такво приређивање није реагово Батаковић као професионални историчар. Књижевник ми је упорно тврдио да он као писац има право да ради са документом шта хоће, на шта сам му скреуо пажњу да се то може односити само у неким случајевима коришћења историјске грађе приликом писања романа или приповедака и наводио пример Андрића и његове Травничке хронике. Нисам га убедио, али сам био и остао зачуђен зашто је тако приређеном документу Батаковић написао предговор – „Начертаније: баштина или хипотека“.[3]   

После објављивања моје Књиге о Начертанију и претходно наведеног предговора, Батаковић је паписао други чланак „Ilija Garašanin's Načertanije. A Reassessement“, Balcanica XXV–1, 1994, 176–183, и истакао у апстракту: „In appendix is the new English translation of Načertanije by the author.“[4] „Нови енглески превод“ приложио је и у додатку ове књиге (с. 245–260). Он је „нов“ у односу на до тада једини превод на енглеском језику наведеног рада  Paulа N. Hehn–а. Превод Hehn–а учињен је према тексту Страњаковића, превод Батаковића, учињен је према тексту Љушића. Hehn не користи угласте заграде да би издвојио Гарашанинове допуне Заховог Плана, показујући тиме да усваја цео текст Начертанија као његово ауторско дело. Батаковић је у раду објављеном у Balcanic–и (1994) истако за енглески превод свог јединог претходника: „which is not entirely precise“ (с 170, нап. 35). Неспорна је чињеница да постоје разлике у превођењу, те у наредним примерима прво наводимо Hehn-а па Батаковића: „Activity“/„Movement“, „With these“/„From this“, „The sub-structure and framevork of the Serbian Empie“/„These foundations and walss of the Serbian Empire“, „To Define our Relationship to Bulgaria“/„First of All to our Relations to Bulgaria“ и тако даље, као и „Program“/„Draft“, „Turkish“/„Ottoman“… Батаковић је понегде преузео текст од Hehn-а који се разликује од оригинала: „organized, strong, just“ код објице, а у оригиналу: „уређена, праведна, крјепка“. У последњем примеру пермутација се лако запажа, али њу не наводим због ове ситнице, већ због лепог манира несавесног преписивања. Упоређењем текстова ове разлике се лако примећују те стога не наводим стране одакле сам их преузео.  

Када је реч о објављивању Гарашаниновог Начертанија на енглески језик Душана Батаковића, основно питање јесте са ког текста је извршио превод? 

Када је реч о објављивању Гарашаниновог Начертанија на енглески језик Душана Батаковића, основно питање јесте са ког текста је извршио превод? Сви досадашњи преводи, па и поменути еглески превод, учињени су на основу Страњаковићевог издања, осим превода на руски језик Константина Никифорова (о чему ће бити више речи касније), што се да лако утврдити на основу упоређења текстова. Само се Батаковићев превод од осталих разликује зато што га је учиниo на основу мог издања из Књиге о Начертанију, странице 151–165. У поређењу мог текста Начертанија и његовог наводим стране из моје Књиге о Начертанију и његове The Foreign Policy of Serbia да бих доказао своју тврдњу. Требало би нагласити да Батаковић не истиче чији текст је превео, чиме је нарушио једно од основних правила публиковања докумената. Неспорно је да се на овај поступак одлучио с намером да не би цитирао моје издање овог документа и његово преуређење на основу Вукићевићевог и Страњаковићевог издања и два преписа Начертанија која се чувају у Народној билиотеци Србије.

Упоређивањем Батаковићевог текста са Страњаковићевим и мојим долазимо до следећих чињеничних  података. Све измене које сам учинио упоређујући преписе са објављеним Страњаковићевим текстом унео сам у текст документа или их дао у напоменама, са кратким и неопходним објашњењима.

Ево доказа да је Батаковић превео мој преуређени и допуњени текст Начертанија. Нема у трећем пасусу Начертанија речи „тако мала“ код Вучковића, а код Страњаковића „још тако мала“, али има код мене и код Батаковића („still very small“, Батаковић с. 245, Љушић, с. 151). Следеће реченице нема код Страњаковића, вероватно је грешком испуштена, али сам је ја нашао у преписима и унео у свој текст. Батаковић: „What we wish and attempt to do here is to contribute somewhat and prepare the plan of Serbian policy abiding by its natural demands“ (с. 245); Љушић: „За овај план природи сходне српске политике нешто принети и приуготовити јесте што ми овде желимо и кушамо“ (с. 152). Страњаковић у одељку о подели Турског царства у петом пасусу пише „Србију“, што сам ја исправио у „Србе“, а Батаковић прихватио (Батаковић, с. 246, Љушић, с. 152). У одељку о односима са Бугарском, на страни 252, први пасус одозго, у првој реченици, после запете, стоји: „on her way towards independence“, чега нема ни код Вукићевића ни код Страњаковића, али има код Љушића, с. 157: „на овоме своме путу к независимости“.

У истом одељку Батаковићеве књиге, на страни 256, под бр. 3, на крају пасуса дата је у заградама Гарашанинова допуна у једној реченици  и подвучена, чега има код Вукићевића и мене (с. 161) али не код Страњаковића. Даље, на страни 257, Батаковић користи термин „forefinger“, док код Страњаковића сасвим погрешно „просто“ (можда словна грешка!), а код мене исправљено – „прстом“ (с. 162). Има још неколико мањих исправки које откривају Батаковићево преузимање мог текста, али је и ово довољно да се закључи – да је аутор ове књиге преводио Начертаније према мом тексту из Књиге о Начертанију. Професионална акрибичност и морална норма обавезивале су га да наведе према ком или којим рукописима или објављеним текстовима је урадио превод. Батаковић није смео да пренебрегне ову усвојену основну обавезу при објављивању докумената, одавно устаљену код озбиљних историчара и у озбиљној и критичкој историографији и, наравно, „у најбољој традицији европске историографије“.

Да Батаковић није користио текст Вукићевића за превођење уверавају  угласте зграде које је употребио Сртањаковић, а ја задржао.  Батаковић је уместо угластих заграда ставио косе заграде, а да при томе није дао никаква објашњења, настојећи тиме да избегне да каже да је то урадио Страњаковић, а ја од њега преузео.

Батаковић није објаснио ни неке грешке у тексту Начертанија. Он је тако поступио, не зато што их није запазио, јер је реч о очигледном Зховом и Гарашаниновом непознавању српске повеснице, већ да не би морао да истакне да сам ја на њих указао у Књизи о Начертанију. Навешћу само две очите нетачности: Зах и Гарашанин пишу да се српска држава мора засновати на темељу српског царства „13–ог и 14–ог столетија“, а зна се да српско царство није постојало у 13. веку већ од 1346. до 1371. године.  Карађорђа Зах титулише „херојем“, а Гарашанин „војводом“, а зна се да је једна од три његове владарксе титуле била вожд (претходно: командант и предводитељ). У мојој Књизи о Начертанију дата су објашњења у 37 напомена на Захов План. Код Батаковића постоји само једна напомена код  помена синтагме „Greek Empire“, где даје објашњење да је реч о српском  цару Душану крунисаном у Скопљу као „цару Срба и Грка“. У Плану Заха („изсточно–рисмког царства“ и „царства грчког“) и у Начертанију Гарашанина („грчком царству“, „царству грчком“) Батаковић је додао у угластој загради, и само у овом случају и нигде више, да је реч о Byzantium, односно Byzantine. И Зах и Гарашанин мисле на Византију, што сам и указао у Књизи о Начертанијум с. 153, нап. 8. И то су сва објашњења Батаковића када је реч о овом документу и, што је битније, и она су преузета од мене.

Константин Никифоров као и сви озбиљни повесници у књизи Начертаније Илии Гарашанина и внешнаяя политика Сербии в 1842–1853 гг, Москва 2015, у напомени број 1, на страни 235, у прилогу, дао је текст Начертанија, и нагласио: „Текст документа приводится по: Гарашаниново 'Начертаниије' [Програм спољашње и националне полтике Србије на концу 1844 године] // Љушић Р. Књига о Начертанију. Национални и државни програм Кнежевине Србије (1844), Београд 1993, с. 151–165. Квадратными скобками еще Д. Страякович обозначил те места, которих не было  в 'Пллане' Ф. Заха“. Будући да је реч о руском историчару који се бави историјом српског народа у 19. и 20. веку, као и Батаковић, а обојица су директори балканолошких института, руског и српског, навођење аутора и књиге из које је извршио превод на руски језик, исправан је и коректан потез озбиљног руског истраживача. Овај уобичајени научни манир у свим земљама у супротности је са Батаковићевим преписивачким начелима која не поштују ни основна правила у приређивању историјских докумената.

Узимам руског историка Никифорова и његову књигу о Начертанију да бих упоредио цитираност Батаковићевих и мојих радова, као и навођење коришћења архивских докумената из Архив-е внешней политики России и Архива Србије. Моје радове Никифоров цитирана 31 пут, Батаковићеве 12, а документа из АВПРа 53 пута, повремено и понеки необјављени документ  Архива Србије. У упоређењу са Батаковићевим некоришћењем архива, о чему је било речи, види се колико је руски историар озбиљан истраживач, а Батаковић озбиљан преписивач. Напомињем битну чињеницу да Никифоров ни једном не цитира Батаковића и његове радове за време  после 1844. године.

Документ „A Few Words abaut Russo–Austrian Intrigues in Early 1845“ снабдео је са две напомене, прва је скоро непотребна јер је објашњена у тексту, а другој недостаје сигнатура, основна обавеза сваког истраживача (с. 263)! Ни за докуменат из 1867. године („The Programme of Yougoslav Policy proposed to Strossmayer by Ilija Garašanin in March 1867“) не даје сигнатуру, већ само каже где се чува – Архив Србије, фонд Илија Гарашанин, али недостаје број под којим се чува докуменат, а нема ни ко је до тада овај акт објавио – Г. Јакшић, В. Вучковић у раније цитираној књизи (с. 279). Код иоле акрибичнијих и савеснијих повесника овакви пропусти су незамисливи!

Батаковић је у Додатку приложио докуменат – „Zah's Report 1843“ (с. 215–220). На страни 131, у напомени 44, не и испод овог документа, што би било сасви природно, навео је да се чува у Архиву Чарторијског, Serbie No 5390 IV, août  1843. Докуменат је писан на француском језику: „Comment j'entends ma mission dans les pays slaves de la Turqui“, août 1843, pp. 9–28. Ово је једина потпуна сигнатура за сва докуменнта која су дата у овом додатку![5]

Бројчаник Марковић–Батаковић и ауторство Начертанија

Међу приложеним документима Батаковић је ставио и једну табелу Слободана Г. Марковића из његовог рада – „Порекло и домети Савета књаза Чарториског, Плана Франтишека Заха и Зах–Гарашаниновог  Начертанија“, Два века модерне српске дипломатије, Београд 2013 (уредници: Ч. Попов, Д. Живојиновић, С. Г. Марковић). Табела се састоји од броја речи у Начертанију, броја речи преузетих из Плана, броја речи додатих или измењених, и све то још исказано у процентима.

Батаковић није објаснио ни неке грешке у тексту Начертанија. Он је тако поступио, не зато што их није запазио, јер је реч о очигледном Зховом и Гарашаниновом непознавању српске повеснице, већ да не би морао да истакне да сам ја на њих указао у Књизи о Начертанију. 

Да ли се бројањем речи у Плану и Начертанију може решити проблем ауторства другог списа? Наравно да не може, јер у овом случају квантитет је занемарљив у односу на квалитет и нове идеје које су наметнуте Гарашаниновим интервенцијама. Много је важније Марковићево ниподаштавање Гарашанинове улоге у настанку Начертанија, као и његове државничке личности и креатора србијанске спољне полтике. Већ у наслову он је покушао да увери читаоце да су Савети Чарторијског и План Заха њихови самостални списи (документи), а да је Начертаније заједничко дело Зах–Гарашаниново! А зна се да су Савети Чарторијског писани на основу идеја и списа Дејвида Уркварта (Извод из извештаја... 1833), План Захов на основу Савета Чарторијског, а Начертаније Гарашанина по угледу на Захов План. То нимало не смета Марковићу да напише да је Начертаније „само версија“ или „прерађена версија“ документа Франтишека Заха и најближих сарадника Гарашанина. Неспорно је да се Гарашанин знатно више ослањао на Заха, него претходно помињани једни на друге, што не значи да би требало увести двоструко ауторство на Савете и План. Бројање речи у овом случају не би дало никакве ваљане резултате, јер би испало да је Уркварт најсамосталнији и најоригиналнији. Он је свој Извештај, и ширу и ужу верзију, саставио на основу разговора са кнезом Милошем и Димитријем Давидовићем, па би ова двојица, кнез Србије и његов „велики везир“, били основни извор ових идеја. Батаковић се јасно не изјашњава о Марковићевим погледима, али користећи ову табелу и наводиће је међу документима у додатку своје књиге, исказује блискост оваквим судовима (с. 155). 

Враћање на питање ауторства Гарашаниновог Начертанија није новост у историографији, чинили су то пре Марковића и Батаковића многи повесници. Ништа се у том погледу битно није променило од Драгослава Страњаковића, који је тврдио да је око 90% Плана прузето у Начертанију. У Марковићевој табели тај однос је нешто повољнији по Гарашанина – укупан број преузетих речи је 84,4%, према 15,6% додатих и измењених речи.[6] Проблем не решава  број преузетих речи нити коначан проценат преузетог текста, већ смисао и суштина интервенције, којим су многе битне идеје промењене и прилагођене потребама Србије и њене спољне политике, на шта су још давно указали многи повесници. Никифоров о томе пише: „Зах во многим исходил из польских интересов, стремясь создать сильный противовес на Балканах Австрии и России, а Гарашнин приспособил сего 'План' к насущным задачам и реальным возможностям Сербскаго княжества, понимая невозможность одновремнной борбы и с Турцией, и с Австрией“ (Начертание, с. 80). На смисао Гарашанинових интервенција и измена указивано је у историографским радовима више пута, па се у овој критици на њих посебно не  осврћем, јер њих нису оспорили ни број реч, ни проценти, ни ниподаштавања Батаковића и Марковића.

Слободан Марковић је себи поставио задатак да покаже да Гарашнин није самостални творац Начертанија и да Начертаније није српски програм,  већ да садржи подлогу „српско-хрватске и српско-бугарске сарадње, па и националног окупљања око Србије“, што ће рећи југословенског и јужнословенског програма, без Словенаца римокатолика и са Хрватима римокатолицима и православним Бугарима. Кнежевина Србија била је у време 1844. године мала православна  кнежевина која је требало да прерасте у „већу православно–католичку српску односно јужнословенску државу, у којој би пуна права имали и Словени исламске вере“. Оставимо по страни Марковићеву опрезност код синтагме „Словени исламске вере“, и истакнимо његово сужавање појма „јужнословенке државе“, јер су из ње изостављени Словенци. Без обзира на ову разлику, он нас овим схватањем враћа у време међуратне Краљевине Југославије и форсирања државне идеје о југословенству. Све наведено крунисао је тврдњом, којом је прожета ауторова основна замисао – оваква дражва могла би да се одупре Русији и њеној балканској политици, јер су сва „четири Начертанија“ антируска, а њихови аутори поборници православно–католичке сарадње (Порекло и домети, стр. 133).

Марковић и не заслужује оволику пажњу да није прихватио тврдњу Батаковића о модерности Начертанија који носи „печат француских начела о самоопредељењу народа“. Ни Батаковић ни Марковић не наводе из Начертанија, нити из било ког другог Гарашаниновог документа, било какав извод или цитат којим би поткрепили ову тврдњу. Традиционалиста и конзервативац, који настоји да обнови старо српско или Душаново царство не може бити, нити је био, поборник ових и сличних идеја, односно  „француских начела о самоопредељењу народа“. Његова тврдња да су План  и Начертаније документи и о „унутрашњем преображају Србије“ сасвим је произвољна (Порекло и домети, с. 133/134). Код Заха постоји одељак „О унутрашњој политици Србије, која би назначеној спољашњој одговарала“, али је њега Гарашанин сасвим изоставио, и то би била његова најзначајнија промена у Плану,  и битна разлика између Плана и Начертанија.

Уз ово несагласје указујем и још на два важна питања која су дрмала ондашњу државу и њено друштво: уставно питање и наследство престола. О првом питању нема никаквог помена у Начертанију,  а кад је реч о другом питању оно је представљено само са по једном реченицом у оба документа. Зах се залаже да наследство престола припадне Карађорђевићима, док Гарашанин исправља Чеха, оправдано, „да књажеско достоинство мора бити насљедствено“, дакле, без именовања династије, што се узима као храбар и мудар потез српског државника, будући да је ондашњи кнез био Александар Карађорђевић и да је спис био њему намењен и предат! Иако оба аутора посебно не наглашавају, и Зах и Гарашанин су за потпуну верску равноправност („вјерозаконске слободе“) у будућој српској држави.[7]

Марковић је отишао у још једну крајност: „Овај спис није никада био темељни спољнополитички документ независне српске државе, а и у време Кнежевине Србије сȃм Гарашанин га је према потреби користио и то превасходно од 1845. до 1853“ (Порекло и домети, с. 134). Како један спис, као што је Начертаније. Програм спољашње и националне политике Србије,  примењиван од 1845. до 1853. године,  „није никада био темељни спољнополитички докуменат“, како то тврди Марковић у истој реченици. Ову контрадикторну и несувислу тврдњу побија његов следбеник у многим погледима на српску спољну политику, Душан Батаковић, који у својој књизи прати спољнополитичке  дгађаје до 1867. године, докле је Гарашнин обављао државничке дужности. Батаковићево претпоследње поглавље у потпуности потире претходну Марковићеву тврдњу: „Načertanije  in Action (1844–1867): Foreign Policy under Garašanin“, о којем ће касније бити више речи.

Да је Марковићу мржња према сопственом народу и његовој повести помутила резоне, није сведок само претходно цитирани текст, већ и следећи закључци. Марковић у тексту писаном у виду интервјуа („Захов документ и његови тумачи“) објављен у посебном издању листа Политика, „Начертаније Илије Гарашанина“, 15. и 16. фебруар 2012, каже да Начертаније „није план српског националног уједињења, а још мање југословенског“ и, закључује, да је  „Начертаније написао један странац – Чех, Франтишек Зах, уз малу или нималу помоћ Илије Гарашанина, и његових најближих сраданика (подвукао Р. Љ). Оваквом тврдњом вратио је српску историографију испод марксистичко–комунистичког ниподаштавања овог документа и Илије Гарашанина, али је истовремено и потро све што су његови претходници написали у овом „Политикином“ додатку. У претходном раду истакао је Гарашанинову југословенску и јужнословенску идеју, додуше скраћену, без Словенаца, а овде је сасвим негира – „још мање југословенског“! Када један аутор, у два текста, настала у релативно кратком периоду – 2012. и 2013. године, износи овако супростављене ставове, јасно је да је реч о неозбиљном, површном  и лакомисленом историописцу, садругу Душана Батаковића у историографији и у много чему другом.

Интерпретација

Поред већ изнетих бројних слабости ове књиге, додајмо још неке, како би се стекла потпуна представа о једном неозбиљном повеснику преписивачких манира и једној књизи промашене теме.

Батаковић у овој књизи пише: „On the other hand Radoš Ljušić… based primarly on the Serban (i.e. Serbo–Croattian) sources and literature, offers very little in terms of analysis in comparison with previоus interpretations“ и упућује читаоце на примедбе дате у свом раду „Ilija Garašanins Načertanije“ (с. 9). Батаковић ни у једном од наведених чланка, нити у овој књизи, није навео ниједну конкретну примедбу на моје радове о Гарашанину и Начертанију, ни позитивну ни негативну. Стога остаје непознанница шта би то било „on the first hand“, можда његов преписивачки потенцијал и Марковићево ниподаштавање Гарашанинове личности и Начертанија. Када се зна да се Гарашанином и његовим Начертанијем бавило више од педесетак повесника и публициста, а да сам само ја са својом књигом, иначе награђеном престижном наградом (Октобарска награда за науку) сврстан у категорију „оn the other hand“, онда је јасно да је Батаковићева оцена више него пристрасна, и може се објаснити само препоручивањем једном моћнику за једно тешко достижно звање.

Први текст Душана Бтаковића на ову тему написан је као предговор Јосић–Вишњићевом издању Начертанија: „Начертаније, баштина или хипотека“. Батаковић у сажетом тексту не износи ништа што до тада није било познато о овом програму србијанске спољне политике, свевши његов смисао на две тачке: 1) „независна спољна политика“ и 2) „развијање југословенске сарадње“, као чин о „продирању либералних начела националне политике на Балкану“. Вредан је пажње његов став, који делимице одступа од писања у овој књизи: „Начертаније никада није било програм којега се као импертивног циља држала српска држава, нити су га сви носиоци њене политике тумачили на исти начин“.[8]

У свом другом раду, Ilija Garašanin Načertanije, Батаковић у напомени бр. 1 наводи радове Страњаковића, Вучковића, Жачека и странице 24–43 из мојe књигe, „which summarize previous analysis“. У преводу овог рада на српски језик, делимице скраћеног, „Илија Гарашанин: проблеми и значења“ у: Дијалог повејсничара–историчара, књ. 1, Загреб 2000, 109–125, избачен је претходни цитат (sic!). А колико је Батаковић у својим радовима темељан анализатор показаће наредни осврт на ову књигу и на два његова рада о Начертанију.

Ради уштеде протора упућујем читаоце на Батаковићев српски и енглески текст, наводећи српски са велико С, а енглески са велико Е, а књигу са  велико К и број страна. 

Батаковић исправно тврди да се „Гарашанинов спис парцијално и погрешно тумачи и различито оцењује“ (С, с. 110; Е, с. 158 ). Одељак књиге „Načertanije: The Historical Contecst“ (с. 21–67) завршава кратком констатацијом да је модерна Србија била присиљена да осцилира између Истока и Запада, посебно у врме настанка Начертанија (с. 67).

Потом, ваља указати на његово променљиво виђење Српске револуције: „The Serbian Revolution of 1804“, односно „national and social revolution (1804–1813)“. Батаковић је Српску револуцију свео на Први српски устанак, али ју је, у следећем пасусу, проширио до 1815. године, прогласивши ову годину за годину слома револуционарних начела. У књизи наводи на с. 49, напомена 73 свој рад: „A Balkan–Size French Revolution? The 1804 Serbian Uprising in European perspective“,  Balcanica, XXXVI, 2005 (Е, с. 159, С, с. 111), потом више аутора, од Леополда Ранкеа до Андреја Митровића, и њихове радове о Српској реовлуцији, осим моје књиге – Тумачења Српске револуције у историографији 19. и 20. века –  Београд 1992.[9] Када пише о Карађорђу користи давно заборављеног и застарелог Миленка Вукићевића, али не и књиге о Карађорђу Драгослава Страњаковића[10] и моју[11]. Он наводи чланак Ива Банца о Војводини и Карађорђевој револуцији, не и књигу Славка Гавриловића, знатно бољу и потпунију (К. с. 63, нап. 118).[12]  Када говори о Карађорђевим ослободилачким идејама користи књигу A. Boppe, Documents inédits sur les relations de la Serbie avec Napoleon Ier (1809–1814), Beograd, 1888, а не нашу новију и садржајнију литературу (С, с. 111/2). Потребно је нагласити да у оба своја чланка, која претходе његовој најновијој књизи, излагање о настанку Начертанија почиње са Саветима Чарторијског (Е, с. 161, С, с. 115), као да су Савети пали с неба у Србију, као да никаквих идеја у њој и није било, и као да све почиње с Чарторијским у настанку државног програма Србије.

Батаковићево оплемењивање Гарашаниновог Начертанија и епохе у којој је настао, са посебним освртом на спољну политику, требало би да представља одељак о српској русофилији: „The root of Serbian Russophilia“ (с. 69–80). Ван је сваког спора да се ова тема може довести у везу са идејама Начертанија, пре свега антируског опредељења пољске емиграције, али у овом одељку нема ничег конкретног и непосредно везаног за Начертаније, већ општих ствари од Хиландара, српских патријараха до „Serbian Revolution (1804–1813)“.

Батаковић у одељку „Serbia under Prince Miloš Obrenović: Consolidation vs. Revolution“ најмање користи моју књигу Кнежевина Србија (1830–1839), Београд 1986, а уопште књигу Димитрије Давидовић (1789–1838). Оријентални новинар, европски политичар, Београд 2013², а врло ретко тротомну књигу Михаила Гавриловића, Милош Обреновић. Он, чак, у једном поднаслову користи синтагму српски тип великог везира („a Serbian-type grand vizier“) за кнеза Милоша, иако је тај термин први увео Јернеј Копитар за Димитрија Давидовића, а ја прихватио. Батаковићево приписивање ове синтагме српском кнезу не само да није прихватљиво, већ је и погрешно.[13]

Из наведеног се види да је овај одељак Батаковић написао селективним коришћењем литературе, те су и резултати селективни, далеко од могућности спознаје правог стања у Србији тог времена и, што је веома битно, њеног владара, зачетника идеја примењених у Начератнију.

Оно што би могао назначити као нешто ново чега нема у радовима и књигама о Гарашнину и Начертанију јесте покушај Батаковића да прати догађаје од раног Средњег века до Српске револуције, захватајући османску и хабзбуршку владавину (с. 22–48). Та „новина“ пре се може тумачити као промашен и непотребан текст, јер аутор није навео ниједан ваљан разлог таквом поступку. Исто мишљење о овом делу Батаковићеве књиге изнео је и руски историачр Никифоров, који је, с правом, истакао да је „половина книги посвящена предыстори знаменитог програма появления знаменитой програмы – от Средневековья до первых правлений князей Милоша и Михаила Обреновичей“ (с. 24). Избегавши да користи највредније дело Милоша Благојевића, Батаковић се у овој шетњи српском државотворном прошлошћу слабо или никако сналазио. 

Запажање руског повесника Никифорова да је Батаковић непотребно залазио у средњовековне проблеме Србије и да је времену до доласка Заха у Београд и настанку Начертанија посветио већи део књиге, читавих 115 страна!  Одељку који следи подарио је 47 страна (115–162), а да није урадио основну ствар – анализу Гарашниновог Начертанија!  Преостало поглавље о примени Начертанија у спољној политици Србије од 1844. до 1867. године исписао је на 31 страну (163–194) и закључна разматрања на 10 страна (194–204). Преостали део књиге чини додатак, приложена документа  и библиографија – 96 страница (205–301). Тако изгледа распоред излагања и распоред поглавља по странама. 

У поглављу „Serbia, the Great Powers and the Polish Emigration“ (с. 107–134) дао је кратак преглед прве владавине кнеза Михаила подржаваног од Русије, успостављања везе са пољском емиграцијом и анализу Савтеа Чарторијског. Све три теме у српској и страној историографији одавно су „прилично расветљене“,[14] те Батаковић не доноси ништа ново. Анализу Савета Чарторијског поделио је на приоритете у унутрашњем развоју и на спољну политику Србије (с. 124–128). Савете Чарторијског анализирао је према издању Страњаковића и указао да их даје у додатку своје књиге (с. 125, нап. 17). Нема никаквих наговештаја о оригиналу, нити је коришћен, нити је послужио за упоређење са Страњаковићевим издањем, нити било шта што би могло да расветли настанак овог документа, ослонивши се, у излагању, на истраживања, пре свега, Ханделсмана и Дурковић–Јакшића. На крају, у четири напомене (40–43) наводи Архив Чарторијскогу Кракову, фонд Србија и: 1) писмо В. Замојског  Палмерстону од 17. јула 1843, 2) текст Замојског – La Serbie en 1843, и 3) писмо Чарторијског Гизоу из 1845. Сасвим нелогично дао је на почетку књиге, на страни 7, напомена бр. 1, у уводу, сигнатуру овог документа у Архиву Чарторијског, бр. 5404, IV, Serbie, I, 1843, pp. 81–88. И то је све кад је реч о „новој“ архивској грађи о Саветима Чарторијског и, уопште, кад је реч о овој књизи. Нова запажања Батаковић не износи, осим што на крају констатује оно што су пре њега сви урадили: „Cartoryski's Conseil were an important and unavoidable sours of Garašanin's Načertanije, drawn up with Zach's assistance only a year later“ (с. 133).

Дакле, Савети Чарторијског су били „једна од полазних тачака у формулисању дефинитивног текста Начертанија“. Други извор био је Захов План у којем је идеалистики схваћено словенство и југословенство: „Гарашанин је коначни текст Начертанија, у којем има много пасуса дословно преузетих од Заха, пажљиво прерадио, додајући му и своја оригинална решења“ (С, с. 117, 119, 120).

Батаковићев закључак био би, имајући сва три текста на уму: 1) Србија мора да води избалансирану спољну политику између великих сила, са ослонцем на Русију. 2) Успостављање јужнословенске сарадње како би се постигло уједињење са Босном и Херцеговином, Црном Гором и Сатром Србијом, с могућносшћу изласка на Јадранско море. 3) Уједињење са југословенским нардима Хабзбуршке монархије „задатак је следећих покољења“. Начертаније даје првенство српском,  а не  југословенском уједињењу (С, с. 122/3, Е, с. 170; К, с. 152–153). 4) „Ипак, све мистификације настале око Начертанија биле су, и остају, искључиво политичког порекла“ (С, с. 124; Е, с.171).

У одељку „Conceiving Načertanije:Zach and Garašanin 1844“ не пружа ниједан нов податак о односима ове двојице сарадника. Нешто више пажње поклонио је одељку Заха о Хрватима, наводећи Крестићев рад „Гарашанин и Хрвати“ само једном (sic!), иако је у њему овај проблем најпотпуније приказан. У односу на ентузијасту Заха, Гарашанин је био рационалан политичар, што се и пре Батаковића добро знало. За разлику од Слободана Марковића, који је употребио термин „Зах–Гарашаниново Начертаније“, Батаковић мисли да је Гарашнин добро урадио, из политичких потреба Србије и као реалан политичар, што је скратио једне, а проширио или изменио друге делове Плана  „and produced the so-called“ Програм српске спољне и националне политике,„mach better known as Načertanije (Draft)“. Он укратко износи Гарашанинове измене у Заховом Плану одавно утврђене и објашњене и закључује да је Начертаније „was an inclusive national programme, bassed on geopolitical realities and certainly not the project of a 'Greater Serbia'“ (К, с. 161). И у томе је битна разлика између Батаковићевих и Марковићевих погледа на Заха и Гарашанина и њихова документа.

Ако је у претходном поглављу оставио читаоце без посебне и самосталне анализе Начертанија, наредним поглављем: „'Načertanije' in Action (1844–1867): Foreigne Policy under Garašanin“, Батаковић је понудио читаоцима још једно испразно препричавање засновано на разгранатом дару преписивања. Аутор не само да није навео ниједан необјављени историјски извор у целој књизи, па и у овом поглављу, већ није искористио ни неке битне радове за познавање ових догађаја. Примера ради наведим писање о раду Петровске скупштине, а да није цитирао једини истраживачки рад Јована Милићевића, њој посвећен.[15] 

Батаковић тврди да је Гарашанин у Револуцији 1848. године „set out with more energy and enthusiasm to put the ideas of Načertanije into practice“. Ову исправну и снажну констатацију пропратио је у једном пасусу идејом о Српском вицекраљевству Константина Николајевића. У напомени 22, страна 174 пише: „There are two versions of this project in the Archives of Serbia, Papers of Ilija Garašanin: no 1847 and 1849“. Пошто наглашава да постоје две верзије, нормално је да каже у чему се разликују и да ли их је ико користио пре њега. Батаковић је у продужетку напомене навео да је овај докуменат (ни овде не каже коју од две верзије) први објавио Милорад Екмечић. Потом упућује на Архив Чарторијског и наводи сигнатуру, али се не види шта је из њега преузето, шта је ново, ако тога има, а шта је већ објављено, што би, као и сваки акрибични истраживач требало да уради.[16]

Пошто наглашава да постоје две верзије, нормално је да каже у чему се разликују и да ли их је ико користио пре њега. Батаковић је у продужетку напомене навео да је овај докуменат (ни овде не каже коју од две верзије) први објавио Милорад Екмечић. 

Потом, у наредном пасусу, помиње Јована Мариновића, Тому Ковачевића и њихов национални и пропагандни рад под Гарашаниновим покровитељством током 1848. и 1849. године, и то у два пасусуа. Батаковић не наводи ни мемоар Јована Мариновића о хришћаним у Турском царству, као ни његову богату делатност током Револуције 1848/9. године и после ње, посебно 1854. године, али и још неких србијснких политичара. Реч је о Мариновићевом Плану о српском независном Краљевству, Минималаном плану Константина Николајевића, као и о плановима Стефана Стефановића Тенке и Алексе Јанковића (1854).[17] 

Наредни пододељак посветио је Србији и француској балканској политици, а да у наредних пет и по страна нема ни једне сигнатуре из француских архива, нити иједног рада француских историчара о балканској политици, али има један његов („La Serbie au temps du Traité de Paris: un pas vers l'Europe“). Оскудан је и у приказивању Србије у време Кримског рата, а литература о овој теми је знатно богатија од оне коју је Батаковић искористио.

Више пажње заслужује потпоглавље „Garašanin's anti–Austrian and pro–Balkan Policy“. Истакавши да је после револуције Хабзбуршка монархија била за Гарашанина „main enemy of Serbia and Serb interests in the Balkans“ (с. 181). Аутор се, потом, нешто детаљније посветио времену од 1861. до 1867. године  када је Гарашанин био председник владе и министар спољених послова. На 10 страна позива се искључиво на добро засновану биографију Гарашанина од Страњаковића и једну од најбољих књига о српској спољној политици Гргура Јакшића и Војислава Вучковића.[18] Књигу је привео закључку вештим препричавањем и преписивањем туђих идеја и истраживачких подухвата.

Последње поглавље ове спорне књиге има закључак у виду посебног поглавља: „Deconstruction of a Myth: Načertanije and its Aftermathe“. Поновивши тврдњу да је Начератније модификовани План Заха „and adopted to the international situation of 1844“, Батаковић наглашава да Србија после Револуције 1848/9. године је „an important factor in the region“, понавља тезу о значају сарадње са Хрватима и Бугарима и истиче да су „'Serbia's Slavic Plan' and Načeratnije were gradually transformed during the next two decades into wider Yugoslav, i.e. South Slav program“ (с. 196/7). Укратко, без неких озбиљних запажања и идеја указује на устаљене догађаје до 1918. године, што је приметио и руски повесник Константин Никифоров, о чему је било речи.  У пододељку,  у којем се очекивало повесникoво завршно виђење Начеранија, Батаковић нас враћа на уводна разматрања о литератури и оцени, пре свега, хрватских историка о овом дукументу: „Misconceptions and misinterpretations“. Излагање Батаковића усмерена су на Петра Шимунића, Јарослава Шидака и Мирка Валентића и фашистичкој идеологији Независне државе Хрватске, протежући излагање и до настанка Републике Српске, и све то на четири стране!

Слободно се може рећи, да Батаковићева књига збуњујуће концепције нема никакав закључак, већ само указује на догађаје који су следили од средине 19. века до данас. Аутор се, очигледно, пазио да не даје завршне судове, уверен да је довољно оценио Илију Гарашнина и његово Начертаније у ранијим одељцима књиге.

Закључак

Архивка подлога за једну књигу о Начертанију и спољној политици Илије Гарашанина је недопустиво оскудна. Батаковић наводи седам архивских установа али се из напомена не види да је у било којој од њих радио на овој теми. Изузетак чини Архив Чарторијског, али ни у њему није боравио, већ је из Кракова Балканолошки институт, чији је директор, добио једну фасциклу грађе на услузи. Показао сам да је аутор књиге наводио архивске сигнатуре на основу напомена из појединих књига, мада и то ретко. Понајвише је користио, као на страни 139, у напомени 5, Захове рапорте Чарторијском 1843–1844. године, дате уопштено, па се не може утврдити шта је од истих преузео. У следећој напомени он је сам разобличио свој „истраживачки“ поступак, преузевшо један овећи цитат из Мекензијеве књиге о Гарашанину, у којем је амерички историк непосредно навео докменат из овог архива, а Батаковић преузео од њега. Овакав поступак у науци је нерихвтаљив, поготово ако је очигледан, као у овом случају. Ако је у неком од наведених архива и радио, радио је на некој другој теми. Дакле, архививстичка подлога ове књиге сасвим је безвредна. Овде не убрајам објвљене архивске изворе, о чијем коришћењу и начину цитирања сам изнео више примедаба. 

Наглашавам да се Батаковић овог манира држао и раније, могло би се рећи у скоро свим својим радовима.

Одељак књиге „Dokuments“, у којем је приложио преводе седам докумената на енглески језик, изузимајући Савете Чарторијског који су на француском језику, не убрајајући ту једну табелу, веома је споран, пре свега, са тачке акрибичности и начина приређивања докумената. Основну замерку аутору дао сам у погледу превода самог текста Начертанија, надам се и доказао да је преведен са текста који сам приредио у својој Књизи о Начертанију. Такав поступак је некоректан, противан историографском занату и неморалан. Батаковић је био мој студент, поуздано знам да га нисам учио да се на овакав начин приређује критичко издање архивске грађе. Сам је неко време предавао на Филозофском факултету Увод у историјске студије, из којег се стичу елементарна историографска знања, па и ова о пубилоквању архивалија.

Оскудан у архивским истраживањима, можда је тачније рећи без њих, али са врло истанчаним смислом за преписивање туђих резултата путем препричавања или указивања на њих, Батаковић слови за кабинетског историка антике и раног средњег века, оскудних у изворној писаној грађи, а не 19. и 20. века, богатих архивском грађом.  Зато су  учестале речи у Батаковићевим напоменама – „Quotted in“, „Quoted from“, „More in“, „Mach mor in“, „Моrе деtаils in“, „More details are given in“ итд.

Батаковић радо цитира књигу Дамира Агичића, Тајна политика Србије у XIX стољећу, Загреб 1994. И док Агичићева књига врви од мноштва сигнатура, пре свега србијанских архивских установа, чак и факсимила оригиналних докумената, код Батаковића свега тога нема! Архивистичка празнина и пустош – одлика је ове књиге!

Оно што понајвише недостаје овој књизи јесте анализа Начертанија, ауторово виђење овог документа. Неспроно је из његовог излагања да Начертаније није великосрпски програм, није ни српски – иако то непосредно не каже, али јесте јужнословенски или југословенски, у једној скраћеној варијанти (без Словенаца). Оно што вреди посебно истаћи јесте Батаковићево упорно и непопустљиво указивање да су хрватски повесници, али се и то раније знало и на то указивало (пре свих Дурковић–Јакшић, Вучковић и Крестић), у њему видели зачетке свих зала српског народа од времена појаве усташтва.

Кад је реч о распореду излагања материје у Батаковићевој књизи, Никифоров истиче да је половина књиге посвећена предисторији Начертанија, а завршена малим одељком о његовој примени (с.24). Ово запажљње руског повесника, сасвим оправдано, указује на основну слабост књиге. Осим потпуне оскудности у истраживачком погледу, она је структурално тако урађена да је најважнијем питању, самом Начертанију, посветио најмање пажње, а требало је највише. Овај значајан докуменат  о српској државотворној историји, хваљен и оспораван, с разлогом или без разлога, морао је да добије много више простора и да буде у жижи ауторовог излагања. Стиче се утисак да је Батаковић више и радије писао о Саветима Чарторијскког, Плану Заха, чак и Штросмајеровом предлогу Гарашанину (1867) него о Начертанију. А то би се могло окарактерисати као промашај теме, најблаже речено.

Критику Батаковићеве књиге завршавам речима руског повесника, који је, уз мене и Батаковића, написао књигу о Начертанију. Константин Никифоров, директор Института балканистике и славистике Руске академије наука, позвао се на највећег руског зналца историје Балкана прве половине 19. века, Ирене Степановне Достјан, и написао: „В российской постсоветской историографиии И. С. Достян заняла позицию, близкую взглядами Р. Люшича“ (с. 84).  

[18] Спољна политика кнеза Михаила 1860-1868. Први балкански савез, Београд 1962.