Drugim riječima, da ne beše Srba nakon Krbavske bitke 1493. g. pa sve do danas, vrlo je vjerojatno da se na karti Europe ne bi mogla pročitati nikakva “Hrvatska”.

Teško mi je da prihvatim da se jedan renomirani časopis kao što je "Vreme" saglašava sa uvredljivim rečnikom autora pomenutog teksta koji moje izjave karakteriše kao "laži, frazetine i besmislice".

Umesto da smo u drugom krugu podržali Tomu Nikolića, mi smo se odlučili da neiznošenjem stava zapravo podržimo Borisa Tadića. Sva sreća, pa su naši simpatizeri razmišljali svojom glavom i glasali su za Tomu. I posle svega – zašto nismo čestitali pobedu Tomi Nikoliću!?

Naš Pokret je definitivno napravio pometnju na političkoj sceni i danas mnogima spolja i iznutra smeta naše postojanje jer kvari političku zabavu i dogovorene šeme i kombinacije. I to je normalno.

Sledeće logično pitanje je: Kako je moguće da jedan ozbiljan dnevni list, kao što je beogradska “Politika“, bez temeljne provere ponuđenih podataka srlja u objavljivanje članka sa takvim podacima? 

Da sam stvarno bio „agent (provokator), odnosno saradnik jugoslavenske Službe državne sigurnosti /SDB/“, o tome bi, mislim, ma gde, unutar te službe, pre svega, morali postojati neki pismeni-zvanični-materijalni-nedvosmisleni tragovi, odnosno dokazi.

Smatram, da nema svrhe, a bilo bi i krajnje neukusno, da upućujem autora teksta na sve ono što sam u svojim knjigama i člancima, pisao i o istoriji Balkana, Srbije i KiM. Još manje, da se pozivam na svoj lični odnos prema ovom delu Srbije.

Možda neko od novoisplivalih „ortodoksnih talibana“ ima ideju da Srbiju stavi u vremenski frižider kako bi time zamrznuo postojeće konflikte i sprečio eventualne poraze, ali to više liči na napuptanje terena od strane ekipe koja je u rasulu i gubi sa nekoliko golova razlike.

Ovde nemam nameru da sa Vukadinovićem polemišem, tim pre što mislim da je on tada bio potpuno uveren u svoje reči, već samo da iskažem moj utisak, koji sam mu i tada objasnio rečima da sam ja isključiv čovek. 

Boreći se protiv vetrenjača, teza koje nisu moje, već prosto izmišljene u njegovoj uobrazilji, Blagojević smehotresno zuji i unezvereno lupa po mojim argumentima ko muva bez glave. Iskreno, možda je bolje bilo da je ćutao i pustio nas da živimo u iluziji da je nekakav filozofski znalac, nego što je ovako javno progovorio i otklonio svaku sumnju.