Zona istine, ljubavi i slobode (2)

U nekim prošlim vremenima, koja po godinama možda i nisu bila tako davno kako nam se sa ove distance čini, pisac ili pesnik, obavezno sa odrednicom „nacionalni“ bio je neupitni, nepisani, ali utoliko i važniji moralni autoritet dotične nacije koja je, u svojoj još maloletnoj infantilnosti tako volela da vlastitu odgovornost prebaci na neku višu instancu, utoliko više ukoliko je ona javno vidljiva i jasno personalizovana. Posebno je to slučaj bio u centralnoj ili istočnoj Evropi, nadasve u danima prevlasti jedne totalitarne ideologije, što se najbolje može očitovati po spomenicima koji su podizani na trgovima njihovih većih gradova. Danas bi vas mlađe generacije, na ponovljene iskaze slične – opravdane ili ne – idolatrije, ukoliko biste bili dovoljno nesmotreni da je glasno iznesete, verovatno dočekali podsmehom. A nekada nije bilo tako smešno. Dokumentarni film Građanin Havel, češkog reditelja Pavela Kuteckog verno dočarava privatnu ličnost čuvenog pisca, dramaturga, esejiste, disidenta i potonjeg državnika Vaclava Havela, kojem je zapala ta čast da na koncu svog ispunjenog života predvodi svoju zemlju iz jednog sistema koji je svim svojim (literarnim, a i drugim, ali uvek plišanim) snagama (s)rušio u nešto u šta su bile zagledane generacije istočnoevropskih boljih duhova, a što bi trebalo da liči na postvarenje sanjane slobode i demokratije, jedna nezahvalna uloga pripremanja terena tranzicionog doba za lidere novog senzibiliteta, pri raspadu stare čehoslovačke države, u vreme kada su svi zajedno činili prve nesigurne korake ponovnog uspostavljanja parlamentarnog sistema. Posebno gledaocima upoznatim sa osnovnim činjenicama Havelovog života i rada, ovaj film može biti od iznimne koristi, jer donosi sliku ljudskog predsednika sa svim njegovim tako običnim malim navikama, osobinama i manama, koje će zajedno stvoriti celovitu sliku ove nesumnjivo značajne istorijske ličnosti u evropskim razmerama. Posete ličnosti koje su obeležile devedesete, poput Borisa Jeljcina i Bila Klintona, preko toliko iščekivanog koncerta „Rolingstonsa“, putovanja na samit NATO-a, večitih sukoba sa svojim arhineprijateljem premijerom Vaclavom Klausom (trenutno, slučajno ili ne, zaposlenom upravo na njegovom mestu predsednika države), smrti supruge, ponovne ženidbe, pa do preuzimanja dužnosti, drugog mandata ili ulaska, sada već nove Češke republike u punopravno članstvo Evropske unije. Kamera Kuteckog prati Havela neprestano, tako da su svi ovi bitni politički događaji oslikani tek kao pozadina, a detalji (u kojima se, kao što znamo, i sam đavo skriva) pre, posle i tokom njih, otkrivaju nekog novog, manje poznatog Vaclava Havela. Objektivnom značaju Građanina Havela domaćem gledaocu dodatno doprinosi kulturološka sličnost i strahoviti disbalans kada uporedimo te češke ipak lagodne i lepršave, pune optimizma godine nove nade nakon decenija straha i patnje, sa našom kataklizmičkom i tragičnom poslednjom dekadom prošlog veka na Balkanu, koja se donekle lakše proživljavala upravo maštajući o pojavi jednog takvog „srpskog Havela“, samo kada bi ga bilo. Ovaj dokumentarac ne nudi ništa epohalno i upravo je u tome njegov najveći kvalitet! Uživanje u malim stvarima, sitnicama, svakodnevnim detaljima i istim takvim, malim, gotovo pa bezopasnim skandalima, nešto je što nam je svih tih godina koje prati Građanin Havel sigurno promicalo i čiju vrednost sa ove distance još lakše možemo da uočimo, sve saplićući se da, naknadnom pameću vođeni – neuspešno, a nego kako drugo – nadoknadimo propušteno. (* prikaz objavljen u kulturnom dodatku „Večernjih novosti“)

Još otkako se pre nekoliko godina pojavilo brazilsko čudo Cidade de Deus moralo je postati jasno da ništa više ne može ostati isto. Tako je i bilo. Prema oceni publike najbolji film „Slobodne zone“, zajedničko delo Danca Asgera Leta i našeg Miloša Lončarevića Duhovi Cite Soleil više je od površinske sličnosti nadaleko zloglasnog periferijskog kvarta prestonice Port-O-Prensa (Grad Sunca) i gorepomenutog (Grad Boga) brazilskog pandana, toliko da su i UN objavile da je ovo mesto koje naseljava čak pola miliona stanovnika, na samo dva sata leta od mondenskog Majamija, najopasnije na Zemlji. Haiti je inače jedna od onih neuralgičnih tačaka na planeti za koje pouzdano znate da život u njoj podseća na živi užas, ali vas to svakodnevno previše ne dotiče. Upravo je odvažnost i, zašto ne reći, obilata sreća Miloša Lončarevića zaslužna za sam dubinski, neposredni uvid u funkcionisanje ovog slama, Cite Soleila. Ubedljivo najbolje režiran film na festivalu u svakom trenutku odaje ruku majstora, u naizmeničnom maniru kratkih rezova, adrenalina i energije koji ne prekidaju visok nivo dinamike; u prvom planu prati ispovesti dva brata, Bilija i Tupaka, lidera „Šimera“, neformalne pretorijanske garde predsednika Žan-Bertran Aristida, koji služi svoj drugi mandat nakon povratka iz prisilnog egzila 1991. Braća međusobno imaju konstantno ambivalentan odnos, čemu na intenzitetu nikako ne oduzima pojava privlačne i misteriozne francuske humanitarne radnice Lele. Obojica nisu lišeni ambicija, koje su različitog karaktera: Tupak želi da ostvari svetsku muzičku karijeru, po uzoru na svog istoimenog američkog rep idola, dok će Bili otvoreno iskazivati pretenzije ka ulasku u politički život Haitija. Članovi ove specifične milicije kolokvijalno se nazivaju „duhovima“ (otuda i naslov filma) zbog činjenice da su njihovi životi već unapred prežaljeni. Haotičan pregled situacije zbog kojeg će gledaocu biti potrebno dobrih sat vremena da (se) razabere ko, kome, gde i šta, potiče iz dragocene autentičnosti pogleda odozdo na sve one Velike Priče politike, ekonomije i ideologije, koje masovni mediji tako rado uvek iznova isporučuju, a beskrajne mase im se uvek iznova voljno prepuštaju. Jedna od pobuna koja dolazi iz unutrašnjosti urodiće plodom 2004. godine i Aristid će biti prisiljen da napusti vlast i ponovo pobegne iz zemlje, a francuske i američke trupe će se u punoj ratnoj opremi osmeliti da uđu u Grad Sunca i izvrše opšte razoružanje, nakon čega će se karijeri, a nedugo zatim i životima naših protagonista, neumitno približiti kraj. Ali svakako ne i začaranom krugu nasilja koji će za još dugo vremena ostati jedini razumljivi jezik žiteljima ovog ostrva. Duhovi Cite Soleil nisu artificijelna, u debeloj hladovini holivudskih studija smišljana fikcija, nego punokrvni uvid izbliza u pravu istinu našeg sveta, u kojoj morate postati lično emotivno involvirani. Toliko da naposletku izgubite sve prijatelje koji su vam to u međuvremenu postali. Vrhunski filmski realizovano, angažovano svedočanstvo koje vas ne može ostaviti ravnodušnim, uz mnogo, mnogo odlične muzike povrh svega.

Ima li išta bolje na ovom svetu za dvanaestogodišnjeg dečaka od letnjeg raspusta, kada su dani najduži, stara školska godina završena, a nova se još ni ne nazire na horizontu? U možda ponajboljem ostvarenju ovogodišnje festivalske selekcije Ovo je Engleska Šejn Medouz nas vodi na lirsko putovanje u englesku provinciju kroz evociranje uspomena iz vlastitog detinjstva, koje će nekoliko decenija nakon događaja o kojima govori, konačno uspeti filmski da uobliči. Toliko čekanje se isplatilo. Rane osamdesete u ovoj zemlji nisu bile baš godine iz snova, meka diktatura gospođe Tačer, besmisleni foklandski rat, ekonomska kriza, sveprisutni osećaj beznađa, zamiranje panka, rađanje novog talasa, venčanje duboko nesrećnog kraljevskog para; sve su dobro znane skice za portret, kojima će Medouz, sve uz onaj neodoljivi iskvareni naglasak svojih junaka, nenametljivo ovekovečiti i znalački rekonstruisati jednu epohu. Mali Šon je rano ostao bez oca, nestalog u akciji negde na Foklandima, nema prijatelja, štaviše je svakodnevno izložen svakovrsnom maltretiranju okoline, sve dok jednog dana u podvožnjaku ne stekne nove prijatelje i priključi se grupi koju oni predstavljaju. Oni su skinheads, jedna od njihovih starih, benignih varijanti, koje nam danas deluju tako naivno i zavodljivo, kako verovatno sami sebi nikada nisu izgledali. Sve dok jednog drugog dana, povratkom iz zatvora nekadašnjeg pripadnika ovog ganga stvari ponovo ne promene, kasnije istorijski dobro poznati, tok. Što će kulminirati prvo u besmislenim naklapanjima, a potom bogami povremeno i fizičkim demonstriranjima stava o supremaciji bele rase, i to razume se onde gde ista nije ni ugrožena. Same začetke te podele ove dve škole mišljenja možemo videti iz vizure nevinog i zbunjenog deteta koje se tu zateklo pre svega iz očajničke potrebe za bilo kakvom identifikacijom – kao da i većina mnogo krupnijih derana iz ovakve i sličnih nevladinih organizacija u njima nisu istim povodom – sve do konačnog razlaza, personifikovanog ritualnim bacanjem svete engleske zastave u obližnje more, čime će se priča simbolički i završiti. Stvari su otišle predaleko i mali Šon će se vratiti svojoj rutinskoj egzistenciji, trajno pak obogaćen dragocenim iskustvom boravka sa grupom klipana svih doba regrutovanih iz redova frustrirane radničke klase. Uprkos brojnim kvalitetima, ovaj film pati od uobičajeno monocentričnog pogleda na stvari kada se radi o memoarskim delima, više nego što je potrebno, odlučan da stvari predstavi baš onako kakve ih je protagonista doživeo, propuštajući tako koju priliku za širom slikom i oštrijom poentom, koje su bile tu nadomak ruke. Odlična gluma i muzika će se dugo pamtiti, a antologijske su scene Šona sa njegovom „devojkom“ Smel ili tragikomičan kadar petorice odmetnika u hodu, koji su, sasvim-ozbiljno-bez- zezanja, namerili da lično reše stvar nezaposlenosti i pomanjkanja zdravog patriotskog sentimenta. Od jednog običnog raspusta sasvim dovoljno, a još pre njegovog kraja ćete poželeti da ovo nostalgično, ama i te kako pedagoško, prisećanje pogledate još koji put!

Žanrovska otvorenost i koncepcijska širina „Slobodne zone“ svoje puno opravdanje dobila je prikazivanjem nečega sasvim drugačijeg: mučne i tegobne priče o pravoj istini tranzicione Nove Evrope, kako bi istu sarkastično nazvao u Taksiju do tamne strane više puta pominjani Donald Ramsfeld. Film DŽefrija Smita Engleski hirurg (dobro ste pročitali: nije pacijent!), po mišljenju kritičara Gardijana najbolji dokumentarac poslednjih nekoliko godina, na veliki ekran donosi priču iskusnog engleskog (neuro)hirurga Henrija Marša koji je tokom svojih poseta Ukrajini veoma zavoleo tu dalekoistočnu evropsku zemlju i uvek joj se, i to u profesionalnom svojstvu, rado vraća. Mora biti da prosečan zapadni gledalac Ukrajinu doživljava tek kao još jednu u nizu novonastalih država stvorenih raspadom istočnog lagera, a koje sve jedna drugoj nalikuju kao jaje jajetu, pa je tako prilikom prve posete doktora Marša lokalnoj bolnici 1992. došlo do istinskog šoka. Dok su se milionske mase oduševljeno prepuštale lepotama nacionalističkog poroka iživljavajući dugo decenija prigušivane strasti, dotle su spretnije i prizemnije grupice oligarha i ekonomsko-političkih moćnika sasvim trezveno gledale kako da što efikasnije i neprimetnije – da se Vlasi ne dosete – prevedu ogromna, nepregledna „ničija“ bogatstva u svoje privatne džepove, razume se, uz svesrdnu i nadasve dobrovoljnu glasačku podršku onih prvih. Ne čudi, stoga, katastrofalno stanje državnih bolnica početkom devedesetih, kada više nije bilo svemoćne sovjetske države da o njima vodi računa. Ako možete da zamislite šta znači „improvizacija“ na slovenski način, onda bi to možda bio najpribližniji opis uslova u kojima su ukrajinski hirurzi tada, a uglavnom i sada, radili i rade. Poznato je da svaki hirurg, kako glasi (ne)popularna izreka, za sobom ostavi omanje groblje, tako da visoki rizici tog posla u ovakvom okruženju mogu biti samo dodatno višestruko uvećani. Ni Henri nije izuzetak, jer je zbog greške u proceni došlo do smrti male Tanje, što do danas ne može da prežali, pa i dalje ostaje u prijateljskom kontaktu s njenom majkom i pokušava da spase živote što više bolesnih Ukrajinaca, a to mu uglavnom i polazi za rukom. Kulminacija ovog filma, koja svakako nije za one sa slabijim srcem, dolazi prilikom detaljnog višeminutnog prikaza operacije na otvorenom mozgu pacijenta, upotrebom prilično primitivnih sredstava, za vreme koje se, po rečima reditelja, devetoro gledalaca na projekcijama onesvestilo. Ni tu nije kraj bizarnostima vezanim za ovaj projekat: da li ste znali da je muziku za jedno ovakvo ostvarenje radio niko drugi do Nik Kejv? Engleski hirurg nastoji da pruži naturalistički prikaz operativnih aktivnosti i unutrašnjih emocija jednog vremešnog profesora, koji i pored svih teškoća i dalje opstojava u nameri da svojim medicinskim znanjem pomogne kolegama i spasi koliko god je moguće života. Na ovom mestu prestaje svaka rasprava o eventualnim filmskim kvalitetima ili manama ovog dela i preostaje samo zadovoljstvo u činjenici što je jedan takav dokumentarac uopšte imao priliku da negde bude prikazan.

Mladi njujorški reditelj DŽejson Kon osvojio je nagradu za najbolji dokumentarni film na festivalu Sandens 2007, za svoj celuloidni prvenac Manda Bala: pošalji metak koji mu je oduzeo punih pet godina rada, ali konačan rezultat opravdava uloženi trud. Rađen prepoznatljivim, superiornim filmskim jezikom, Manda Bala predstavlja svojevrsni mozaik sveprisutnog nasilja i korupcije u modernom Brazilu i svu dubinsku povezanost naoko nezavisnih slučajeva. Rastuća ekonomska i socijalna diferencijacija ove velike zemlje, savršenom proporcijom odražava beskrajnu spiralu uličnog nasilja, koja se istovremeno odigrava na oba pola ta dva sve udaljenija spektra. Kon je, srećom, izbegao najčešću grešku autora angažovanih filmova da se otvoreno i nametljivo – pokatkad čak i propagandistički – opredeljuju za jednu stranu, pružajući ovde nepristrasan pregled postojeće situacije, analizu, a ne samu informaciju, koja je tamošnjim ljudima već ionako odavno poznata, mada film u samom Brazilu još uvek nije prikazan. Ogromna nacionalna bogatstva iz severnih i severoistočnih pokrajina zemlje naprosto nestaju u prevarantskim a la Dafina & Jezda akcijama lokalnih moćnika, dok za to vreme retke metropole, poput Sao Paola, pre svih, uživaju u obilju nezapamćenih dimenzija. U filmu su ravnopravno predstavljene sve strane u procesu. Žrtva ulične otmice (kojoj su odsečena oba uha); bogati plastični hirurg (koji se specijalizovao upravo za rekonstrukciju tog dela tela); otmičar (koji će vam u svojoj ispovesti izložiti savršenu logiku koja nagoni milione marginalizovanih na stupanje u taj posao); glavni negativac oličen u najmoćnijem političaru Brazila (za koga uprkos svemu ljudi i dalje dobrovoljno glasaju); vođa specijalne jedinice policije (u čijem timu je na dvadeset miliona stanovnika Sao Paola svega osamdeset ljudi!); te najzad mladi milioner (više nego opravdano zabrinut za svoj život i imovinu). Raznovrsnost metoda koje će isprobati u svrhu svoje zaštite doista je impresivna: od vožnje isključivo blindiranih automobila (komada tri), preko kupovine privatnih helikoptera (veoma unosan posao u Sao Paolu!) i pohađanja specijalizovanih kurseva za „samo-zaštitu“, pa do ugradnje implatanata preko kojih ga je moguće locirati dvadeset četiri časa dnevno, čime će, doduše, izgubiti svako pravo na privatnost, ali umnogome uvećati svoje šanse za bezbedno preživljavanje u ovom gradu. S tim što naglašava kako će obavezno ugraditi dva, i to od različitih firmi, pošto je kao iskusan softveraš dobro upućen u prednosti upotrebe proizvoda različitih proizvođača! Začarani krug pljačke, otmica, straha i nasilja sveprisutan je, a svi putevi vode u Sao Paolo. Deca u favelama se igraju otmica i improvizuju sečenje delova tela, dok pravi otmičari delove svog plena humanitarno ulažu u asfaltiranje ili pomoć lokalnoj zajednici, kada se već za to neće pobrinuti nadležni kapitalni ministar, što sve, naposletku, vraća u neku perverznu ravnotežu. Tako da nema mesta ironiji kada maskirani otmičar govori kako ima desetoro (?!) dece, jer – nikad ne reci nikad – možda baš jedno od njih nekada postane predsednik! Ako vam do sada nije bilo poznato šta uistinu znači ona famozna kovanica „istraživačko novinarstvo“, nakon gledanja Manda Bala: pošalji metak više nećete imati opravdanja za njegovo ignorisanje.

Mnoge će možda iznenaditi podatak da je tek jedan od prikazanih sedamnaest naslova koji su izabrani u selekciju festivala ovog tipa klasičan ratni film: izraelski Tvrđava Bofor Jozefa Sedara. Iako ni on nije baš sasvim klasičan, naročito ako imamo u vidu onu staru mudrost koja nam govori kako je zapravo svaki film koji govori o ratu, samim tim automatski i anti-ratni film, to u velikoj meri možemo primeniti i na Tvrđavu Bofor. U svojoj matičnoj domovini pompezno najavljivan kao „prvi veliki izraelski ratni film“, on mahom ipak odslikava unutrašnje svetove i moralne dileme svojih junaka, grupice vojnika raspoređenih oko tvrđave na vrhu planine u južnom Libanu, koja je prelazila u posed različitih strana tokom stotina i stotina nemirnih bliskoistočnih godina. Sedar zapravo ilustruje stvarne događaje iz nedavne istorije, od pre manje od jedne decenije. Ipak, ovde ratna zbivanja mogu biti primećena samo posredno, do ozbiljnijih vatrenih okršaja nikako neće ni doći, a susreta sa neprijateljima nema ni na vidiku. Metamorfoze koje će neki od ovih graničara do konačnog rušenja Tvrđave Bofor doživeti, iako verovatno za njih same značajno iskustvo, nisu apsolutno ništa novo, što već mnogo puta nismo viđali na velikom platnu, i to u daleko boljim izvedbama, mora se priznati. Primedbu autoru moramo uputiti i zbog nedovoljne eksplikacije stranom gledaocu – a očigledno je da njegovo delo ima pretenzije na globalnu publiku – pravog značaja ovog istorijskog fortifikacijskog objekta, koji, naziremo, predstavlja nešto više od obične vojne utvrde, ali dok će domaćem gledaocu to možda biti i zanimljivo u svojoj samorazumljivosti, najveći deo međunarodne publike će na ovom mestu ostati beznadežno izgubljen u prevodu i izgubiti možda originalno bitne slojeve značenja. Uglavnom, tradicionalno su Jevreji po svaku cenu, i života naravno, branili položaje na toj planini, što se u navedenoj tradiciji naziva Masada, dok će kao potvrdu dolaska drugačijih, a tako rečitih osobenih znakova vremena naši protagonisti završiti izvršavanjem naređenja o miroljubivom povlačenju, uz eksplozivno razaranje drevne tvrđave. U ime tih promena, otac jednog od poginulih momaka na državnoj televiziji će javno izjaviti kako nije dobro vaspitao svog sina – samim tim što je sada mrtav, što je definitivni udarac nekada preovlađujućem načinu mišljenja u vezi sholastičkog spora da li je važnija slavna pobeda u borbi oko maglovitih ciljeva ili častan uzmak uz očuvanje ljudskih života, koliko je to moguće. Tu osnovnu poruku reditelj će, u svakako predugih 124 minuta, preneti sasvim pristojno i korektno, ipak nas uskraćujući za pravi odgovor na pitanje šta je to novo ponudio u svom filmu, a što već nismo videli mnogo, mnogo puta pre toga.

Marsela je jedna sasvim obična žena, čije zgode (Hegel bi to bolje nazvao: udese) imamo priliku da pratimo kroz sve Scile i Haribde s kraja burnog dvadesetog veka, tokom punih dvadeset šest godina, otkako je rediteljka Helena Treštikova odlučila da beleži sve više i manje bitne sitnice iz njenog života, naknadno ih rekapituliravši u dokumentarnom filmu koji je sada pred nama, naslovljenom kratko i jednostavno po imenu svoje glavne junakinje. Od prvog braka i deteta, pa do prvog razvoda, preko drugog braka i deteta, pa do drugog razvoda, ova prostodušna žena doživljava, po sopstvenom osećanju sveta, poraz za porazom, prekidanim tek ponekom svetlijom epizodom i uz prisustvo večite nade u Dolazak Čuda. Ili bar muškarca s brkovima, koji voli kantri. Veoma zanimljiv rediteljski pristup podseća na igranu formu filma Trumanov šou, kao i na bezbrojne radioaktivne popularne Reality Show serijale, ali pažljivo odabrani i ukomponovani detalji odaju vrsnog znalca iza kamere, s naglašenom emocijom za protagoniste svoje priče. Mnogi momenti ovog ostvarenja su, u trenutku snimanja, zabeleženi sasvim slučajno, da bi protokom vremena zadobili potpuno novo, važno značenje. I tako dan za danom, pred kockastim ekranom, as time goes by dolaze i prolaze režimi, ideologije, države, a siroti običan, mali čovek svejednako mora da smisli način kako da nađe svoje mesto pod suncem, što za Marselu neće biti baš lak poduhvat. Od jednoličnog sivila čeških osamdesetih, definitivnog – posle nekoliko pokušaja – razlaza sa prvim mužem, rođenja sina sa teškoćama u razvoju, smrti drugog supruga, gubitka posla, pa do sudbonosne tačke finalne tragedije – nasilne smrti starije ćerke, Marsela neuspešno nastoji da se (samo)pozicionira u odnosu na sav taj surovi i hladni svet. Međutim, ovaj film kao da predstavlja ogledni primer tipične osobe formirane u razdoblju „realnog socijalizma“, mnogo više nego što mu je to bila primarna intencija. Ona nikada nije putovala u inostranstvo, praktično nikada nije preduzela nešto da promeni okolnosti svog života, zapravo je odličan pokazatelj osobe kojoj-se-stvari-događaju, po nekom svom proizvoljnom hronološkom redu i hiru. Marsela može da egzistira samo u trpnom stanju, i ni jednog trenutka ne pomišlja da odlučno raskine sa dotadašnjim ponašanjem, koje uveliko prevazilazi zonu tipičnog, bezvoljnog slovenskog fatalizma. Da u tome nipošto nije (generacijski) izuzetak, dovoljno govori činjenica da je od prvobitno zamišljene TV epizode Marsela prerasla u dugometražni film na zahtev mnogobrojnih gledalaca koji su joj kontinuirano slali pisma podrške. Osećaj tupog, nejasnog beznađa, brzo će izazvati empatiju i identifikaciju hiljada i miliona sličnih sudbina, što je neočekivana dobit od ovog vrednog i kvalitetnog dokumentarnog ostvarenja.

Kontroverzama savremene Kine posvećena su čak dva filma na ovoj „Slobodnoj zoni“. Pored simpatičnog Glasajte za mene daleko veću pažnju publike privukao je naslov Uz Jangce mladog reditelja Junga Čenga, ali ni on nije opravdao tolika očekivanja. U zemlji koja broji gotovo četvrtinu celokupne svetske populacije, sve mora biti grandiozno, tako da se u toj osobenoj igri Velikih Brojeva ulozi dramatično podižu. Ako je potrebno pristupiti izgradnji megalomanske brane „tri klisure“, kako se pompezno zvanično navodi najveće hidroelektrične brane u istoriji, neće se žaliti vremena i truda da bude raseljeno 2 000 000 (slovima: dva miliona!) ljudi, starosedelačkog stanovništva, što u Kini i ne predstavlja razlog za neku preteranu brigu, kao što bi to činilo bilo gde drugde. Jedinstven pravac ekonomskog razvoja koji je odabralo političko rukovodstvo iz jedine tamošnje partije, veoma je duhovito predstavljen u vicu sa samog početka filma. „Razgovaraju Kinez i Amerikanac, da li treba primenjivati kapitalizam ili komunizam. U slučaju prvog se skreće desno, a u slučaju drugog levo. Amerikanac, naravno, skrene desno, a Kinez uključi levi žmigavac i – takođe skrene desno!“. Čeng je lično išao na tzv. oproštajno krstarenje ovom mitskom rekom, sa roditeljima i dedom, koji će, sećajući se sličnih putovanja iz svojih mlađih dana, malo toga biti u stanju da prepozna: ekonomski i svaki drugi napredak uistinu je impresivan. Kako je to primetio jedan od aktera filma, njihova zemlja je toliko moćna da može, samo ako joj se tako prohte, da zaustavi i ovako gigantsku reku. Toliko moćna da je u stanju da napravi najdužu prugu na svetu, sve do Lase na Tibetu, ili na onakav način organizuje Olimpijske igre u Pekingu, između ostalog. Uz Jangce prati putovanje superluksuzne jahte, na kojoj su mahom zaposlena deca iz siromašnih naselja tik pored reke. Svi odmah dobijaju engleska imena i svi se veoma trude da se potpuno adaptiraju u ugostiteljskim poslovima koji podrazumevaju uslužan kontakt sa bogatim stranim gostima. Tok radnje uglavnom prati devojčicu iz veoma siromašne porodice i njen odlazak na brod, zajedno sa svojim drugaricama. Autor je verovatno hteo da naglasi vrtoglavu brzinu promena u modernoj Kini, kao i da podvuče bolan kontrast između sve većih socijalnih razlika u jednoj nominalno komunističkoj zemlji, koja u svrhu svetlog cilja razvoja i progresa ne mari previše za tradicionalan način života, kakav su lokalni žitelji praktikovali kroz vekove. Uzimajući kao olakšavajuću okolnost da je u pitanju prvi dugometražni dokumentarac reditelja, dobre namere teško da mogu biti sve ono što se računa, naprosto je ovakva tema zahtevala boljeg autora koji bi kvalitetnije iskoristio unikatnu priliku, do kakve se ne dolazi svakog dana, za ubedljivo angažovano ostvarenje.

Najjači festivalski adut „Slobodne zone“ opravdano je sačuvan za kraj. Fascinantna biografska priča „đavolovog advokata“ Žaka Veržesa, možda najpoznatijeg po slučaju odbrane bivšeg nacističkog zločinca Klausa Barbija – iako je još sa sedamnaest godina zajedno sa bratom blizancem stupio u redove pokreta otpora protiv nemačke okupacije – stiže nam od strane renomiranog francuskog reditelja Barbeta Šredera. I letimičan pogled na spisak nekih od njegovih klijenata ostaviće vas bez daha: Mao Ce Tung, Sadam Husein, Pol Pot, Jaser Arafat, Karlos zvani Šakal, ajatolah Homeini, Klaus Barbi i... Slobodan Milošević! Advokat terora ni ne pokušava da ponudi konačan odgovor na pitanje da li se radi o ciničnom manipulatoru željnom medijske pažnje, poremećenom dijaboličkom umu ili samom Mastermindu Zla, nego se pre usredsređuje na osvetljavanje nekih od krucijalnih tačaka u životu ovog kontroverznog francuskog advokata. Obrazovan, drzak, harizmatičan i elokventan, pažnju na sebe skrenuo je čuvenim slučajem DŽamile Buhard, prelepog simbola alžirskog otpora i borbe za slobodu i nezavisnost, ili okorele teroristkinje koja ne zaslužuje ništa bolje od smrtne kazne koja joj je prvobitno dodeljena, kako vam volja. Nakon što je uspeo da joj spasi život, a posle izlaska iz zatvora čak i oženi (!), Veržes je čitavog svog privatnog i profesionalnog života nastojao da uhvati taj, mora biti, neodoljivi adrenalinski impuls, istovremeno permanentno uživajući u stanju mistifikacije koje je svesno širio oko sebe. Nemojte ni sumnjati da je rado preuzimao slučajeve najeksponiranijih terorista u zemljama zapadne Evrope sedamdesetih godina prošlog veka, ali i slučajeve napada na izraelske sportiste na minhenskoj Olimpijadi 1972, krvavim kambodžanskim kampanjama svog kolege sa Sorbone i ličnog prijatelja, Pola Pota, a kao vrhunac misterije ponavlja se tajanstveni „nestanak“ od 1970. do 1978. koji na njegovo očigledno zadovoljstvo, ni do danas nije razrešen. Sklon verbalnom egzibicionizmu, na provokativno pitanje da li bi branio i samog Hitlera, lucidno odgovara da bi, i još gore od toga, prihvatio bi čak i slučaj Buša juniora, pod uslovom da se ovaj prethodno izjasni kao kriv! Po rečima prijatelja intimno duboko emotivan, razvio je poseban odnos sa nemačkom revolucionarkom (prethodno udatom za Karlosa!) Magdalenom Kop. Posebno osetljiv na ljudsko dostojanstvo, uglavnom ga primenjuje na one za koje svi drugi misle da bi im ga – zbog njihovih postupaka – trebalo uskratiti. I zaista, nije li to zanimljivo moralno pitanje: ima li i zločinac pravo na sopstveno dostojanstvo?! Naročito kada je tanka crvena linija koja razdvaja teroristu od borca za slobodu tako suptilno neuhvatljiva, na različitim mestima, od različitih analitičara, u različita vremena. Mestimično umešno prošarano izborom najskandaloznijih novinskih isečaka iz tog doba, Advokat terora je vrhunsko ostvarenje koje progovara o drugoj strani našeg samorazumljivog legalnog pravnog sistema pozitivnih normi i nagoni nas na preispitivanje onih dubokih ambivalentnih poriva u nama, za koje smo tako naivno mislili da smo ih uspešno razrešili.

Time je stavljena tačka na četvrto izdanje festivala u organizaciji Kulturnog centra „Rex“. Već tradicionalno, sav prihod od prodatih ulaznica išao je u humanitarne svrhe, ovog puta za kupovinu mamografa za rano otkrivanje raka dojke, odnosno tehničku obuku osoblja. Generalni utisak je za nijansu slabiji od prošlogodišnje „Slobodne zone“, koja je uspostavila neke standarde koji će teško uopšte biti ponovljeni, a pogotovo nadmašeni, čemu u prilog govori i nešto manji broj posetilaca SZ-4. Pre svega, niti jedan od ponuđenih naslova se nije dominantno izdvojio u odnosu na ostale, po čemu bismo ovo izdanje mogli pamtiti i za nekoliko godina. Iako su laskave ocene nekih gostiju kako se radi o najboljem festivalu u istočnoj Evropi svakako odraz prigodn(ičarsk)og preterivanja, festival ovakvog tipa se već čvrsto pozicionirao u beogradskom kulturnom prostoru i zadobio svoju možda ne tako mnogobrojnu, ali vernu i jasno profilisanu publiku. Organizatori moraju biti svesni da je naredna godina od krucijalne važnosti, ne samo da se zaustavi lagani silazni trend, nego i da se definitivno osmisli šta želi se postići ovim festivalom koji bi bio značajan događaj i u kulturi daleko većoj nego što je to naša.