Zašto je važno podržati Fajgelja

Više od godinu dana traju napadi na Andreja Fajgelja – direktora Kulturnog centra u Novom Sadu. Naravno, svima je jasno (a Fajgelju posebno) da se ovde ne radi toliko o napadima na njegovu ličnost, čija je biografija u svakom pogledu besprekorna, koliko je reč o bezobzirnom ataku na jedno novo viđenje kulturne politike čije se konture u poslednjih godinu dana u Novom Sadu naslućuju, a koja bi, kako neko očigledno procenjuje - kao model novog kulturnog obrasca, mogla da se proširi i na ostatak Srbije.

Sticajem okolnosti i svakako ne svojom namerom, sadašnji direktor Kulturnog centra Novog Sada našao se u središtu pažnje kada je na osnovu važećih pravnih propisa ove države i statutarnih odredaba Grada i Kulturnog centra, na zdanje ove javne ustanove kulture vratio ćirilički natpis njenog naziva (pored natpisa na ostalim manjinskim jezicima koji su u Novom Sadu u službenoj upotrebi). U svakom demokratskom društvu takav gest jednog predstavnika vlasti bio bi javno pohvaljen kao društveno odgovoran i civilizovan čin. A podrška Fajgelju bila jedna vrsta obavezujuće građanske solidarnosti. Umesto toga, predstavnici jednog dobro pozicioniranog „kulturnjačko-političkog lobija“ u Novom Sadu pokrenuli su agresivnu propagandnu kampanju protiv direktora KC koja se odvija i ovih dana (slučaj navodne cenzure bogohulnog crteža) uz učešće brojnih „pseudodruštvenih“ činilaca koji „fingiraju“ javnost (tzv. udruženja umetnika, nevladine organizacije, instumentalizovani mediji), a kojima svesrdnu podršku pružaju autonomaško-separatističke političke organizacije, koje su prošle godine izgubile vlast u Novom Sadu.

Andrej Fajgelj

Mada na prvi pogled ne deluje tako, s ove vremenske distance i posle svih iskustava, očigledno je da je svojevremeni slučaj „ćirilizacije Kulturnog centra Novog Sada“ imao dublji smisao – makar na simboličkoj ravni. Bila je to jedna vrsta lakmus-testa izdržljivosti, ne samo Fajgelja lično, već podjednako i svih sledbenika kulturnog obrazca koji ovaj dosledno zastupa. Rekao bih da se sa stanovišta promotora antisrpske kulturne politike u Novom Sadu i Vojvodini dogodio neočekivan ishod: prvi put, posle gotovo dve decenije, jedan model kulturnog obrazaca (čija je suština u povratku nacionalnom načelu) nije podlegao ideološkim i medijskim uticajima i pritiscima. Ćirilica je opstala i ostala na zdanju Kulturnog centra kao trajni zapis o jednoj novoj „kulturnoj paradigmi“ koja je suprotstavljena ustanovljenom „kulturnjačko-ideološkom mejnstrimu“, koji iskazuje otvoreni prezir i mržnju prema srpskoj nacionalnoj kulturi u najširem značenju te reči.

U proteklih godinu dana Fajgeljov učinak potrebno je sagledati i u još jednom važnom kontekstu. Reč je o promociji Novog Sada kao evropske prestonice kulture. Ta vrsta njegovog ličnog angažmana od dalekosežnog je značaja ne samo za grad nego i celokupnu srpsku kulturu, jer pokazuje da „povratak srpskom nacionalnom načelu“ nije u nesaglasju s ključnim idejnim kretanjima u današnjoj Evropi.

Baš zbog toga, Fajgelj je stekao mnogo javnih i tajnih protivnika, posebno među onim „kulturim radnicima“ koji godinama u pokrajini promoviše priču o „vojvođanskom identitetu kao srednjoevropskom“ bez njegovih jasno istaknutih srpskih obeležja. Poslednji događaji oko Kulturnog centra Novog Sada ovu priču su do kraja ogolili.

Osećam potrebu i da istaknem da je iskonstruisani „slučaj Fajgelj“ iznova aktuelizovao i pitanje odnosa političkog i kulturnog obrasca na našim prostorima. Naime, od početka XX v. na našem podneblju dominira praksa po kojoj politički obrazac određuje okvire mnogo trajnijeg i važnijeg – kulturnog obrazca. U društvima s kontinuitetom odnosi su postavljeni drugačije: kulturni obrazac određuje delovanje političkog obrasca. Sve dok ne bude tako, biće moguća i dilema oko toga da li nam je potrebno ili ne da zbog eventualnog narušavanja „dobrosusedskih“ odnosa s Crnom Gorom obeležavamo 200 godina Njegoševog rođenja ili da li ćirilica na zgradi Kulturnog centra u Novom Sadu vređa nečije nacionalno dostojanstvo.