Zanimljiva istorija srpskog stripa - Miki Maus protiv Karađorđevića i Josipa Broza

Pojava stripa u Jugoslaviji

Kako je protekla godina prošla u znaku obeležavanja raznih značajnih jubileja i jubilejčića iz čitavog spektra različitih događaja i okolnosti, desila se pomalo neuobičajena stvar, a to je da se gotovo potpuno neprimetno navršila 80-ta godišnjica od rađanja samosvojnog domaćeg – srpskog stripa.

Naime, iako su sa samom formom „Devete umetnosti“ Srbi preko ilustrovanih i humorističkih časopisa bili upoznati i znatno ranije, strip je kod nas kao poseban izraz prepoznat tek 20. oktobra 1934. godine, kada je u najavi pred sutrašnje objavljivanje „Tajnog agenta X-9“ Aleksa Rejmonda i Dešajela Hemeta urednik „Politike“ Dušan Duda Timotijević, između ostalog, napisao: „Sutra se počinje sa objavljivanjem romana potpuno nepoznate vrste kod nas, koji se čita i u slikama, ili kako kažu Amerikanci, u stripovima“.

Ubrzo nakon objavljivanja „Tajnog agenta X-9“ u ovom novom mediju su počeli da se oprobavaju i domaći autori, i za relativno kratko vreme su u tome su postali toliko vešti da je u roku od svega nekoliko godina u Beogradu formiran čitav niz vrhunskih crtača i scenarista (tzv. „Beogradski krug“), u čijim su delima, inače vrhunskog kvaliteta za to vreme, uživali čitaoci cele Evrope. Doduše, to se dešavalo bez znanja samih autora, ali priča o tome kako je do toga došlo bi iziskivala prostor za makar još jedan tekst, koji bi se samo time bavio.

Miki Maus ućutkan

Po svemu sudeći, strip je u tadašnjoj javnosti naišao na izuzetno plodno tlo, a intresovanje za ovim novim načinom pripovedanja je rapidno skakalo sve do početka rata, kada je nažalost razvoj ovog izraza popularne kulture naglo prekinut.

O tome koliko su stripovi u drugoj polovini tridesetih kod nas postali popularni možda najbolje svedoči jedna neobična epizoda iz našeg kulturno-političkog života tog perioda, kada je 1937. godine Diznijev strip „Miki Maus i njegov dvojnik“ (Mickey Mouse as the Monarch of Medioka) cenzurisan - nakon čega je i prestao da izlazi, što je dovelo i do određenih političkih posledica koje nisu bile zanemarljive.

Naime, u tom stripu Miki Maus, zbog izuzetne fizičke sličnosti, oponaša kralja Mihaila iz izmišljene zemlje Medioke, i to na nagovor kraljevih savetnika i ministara, jer pošto se Medioka našla u velikim finansijskim problemima, pre svega zbog preobimne administracije i birokratije, ali ponajviše zbog nebrige samog kralja, njeno rukovodstvo dolazi na ideju da na neko vreme svog kralja pošalju na duže putovanje van zemlje, dok se situacija ne popravi, a kako u isto vreme moraju da stvore utisak da je kralj ipak sve vreme tu, kako nikome ne bi palo na pamet da kraljevo odsustvo zloupotrebi u ionako nestabilnom stanju, za taj posao angažuju Mikija.

Sam Miki, nakon što je preuzeo ulogu kralja, ubrzo shvata da će morati da preuzme stvari u svoje ruke jer ministri nisu dovoljno sposobni da se nose sa problemima, pa tako započinje brojne ekonomske reforme koje nailaze na pozitivan prijem stanovništva, što rezultuje time da u jednom trenutku kraljev stric, koji je sve vreme uveren da je Miki zaista Mihailo i kome novi razvoj događaja ni najmanje ne odgovara, rešava da izvrši puč potpomognut pobunjenim narodom koji još uvek živi pod teškim nametima.

Tragično-komični splet okolnosti je uslovio da su u isto vreme u Jugoslaviji kružile glasine da namesnik knez Pavle Karađorđević (brat od strica ubijenog Aleksandra I Karađorđevića) ima nameru da izvrši puč i tako preuzme presto umesto maloletnog prestolonaslednika Petra II, što je cenzora „Politike“ nateralo da prekine izlazak ovog stripa upravo u trenutku kada u njemu dolazi do pokušaja puča.

Ispostaviće se da je cenzura Mikija Mausa dosta ozbiljnija stvar nego što se činilo na prvi pogled, pa su prilike u zemlji ubrzo izmakle kontroli. Naime, nakon što je dopisnik „Njujork tajmsa“ i agencije „Rojters“ Hjubert Harison o celom slučaju obavestio svoju matičnu kuću, i nakon što je ceo svet je saznao da se iz Kraljevine Jugoslavije Miki Maus proteruje jer ne govori „politički korektnim jezikom“, jugoslovenska vlada se odjednom našla u poprilično nezavidnoj situaciji, budući da je praktično odmah postala predmet podsmeha sa raznih strana, pa je u (reklo bi se, ipak preteranoj) reakciji Harisona proglasila za nepoželjnu osobu, nakon čega je on morao da napusti zemlju.

Na odluku o proterivanju američkog novinara su, po prirodi stvari, najoštrije reagovale ambasade Velike Britanije i SAD, i to zvaničnim protestima koji su upućeni na adresu jugoslovenske vlade, no, i pored svih protesta koji su usledili, čak i od udruženja stranih dopisnika iz Jugoslavije, vlada je ostala pri tome da se Harison „ogrešio o jugoslovenske interese“ pa mu je naloženo da zemlju mora da napusti do kraja meseca.

Ipak, i pored svih neprijatnosti, američki dopisnik je iz Beograda otišao u atmosferi koja je više ličila na ispraćaj narodnog heroja nego na proterivanje nepoželjne osobe. Pored mase okupljenih građana, njega su sa Železničke stanice ispratili predstavnici studenata Beogradskog univerziteta, član Sinoda SPC vladika Irinej Gregorović i izaslanik načelnika Ministarstva odbrane. Posebnu zanimljivost predstavlja činjenica da je tadašnji lider opozicije Vlatko Maček pozvao Harisona da, pre no što napusti zemlju, poseti i nakratko se zadrži u Zagrebu, „kako bi mu Hrvati izrazili svoju naklonost“, što je ovaj glatko odbio, odgovorivši da „nema nameru da stvara antivladinu demonstraciju“, čime se, istina, pokazao kao politički odgovornija osoba od budućeg potpredsednika jugoslovenske vlade. Doduše, Zagrepčani su nekoliko godina kasnije sa velikim oduševljenjem dočekali neke druge strance, ali je verovatno bolje da se o tome ovde ne govori.

Na samom kraju je ceo slučaj stigao i do samog Volta Diznija, koji je „Politici“ poslao lično pismo ironičnog sadržaja, izvinjavajući se listu i ostalima zbog toga što se radnja stripa iz njegove produkcije dešava u zemlji čije političke prilike suviše podsećaju na situaciju u Jugoslaviji. Nakon što je Diznijevo pismo, u kom je on ipak pružio podršku „Politici“ da nastavi sa objavljivanjem stripova, stiglo, čitava histerija oko ovog „Miki Maus-skandala“ je polako počela da jenjava, te su se i prilike stišale, a priče o Mikiju i ostalim junacima su se brzo vratile na kioske. Razume se, strip „Miki i njegov dvojnik“ ipak nije nastavljen, tako da je u celosti i bez ikakvih prepravki objavljen tek 40 godina kasnije.

Miki Maus prevaspitan

Nema nikakve sumnje da je Kraljevina Jugoslavija cenzurom Mikija Mausa pokazala da je u drugoj polovini tridesetih godina praktično bila politički ozbiljna otprilike isto toliko koliko i sadržaj Diznijevih stripova. Međutim, u tom pogledu se ni nova Jugoslavija nije pokazala kao mnogo bolja, budući da je posleratna „Politika“ uspela čak i da prevaziđe postupak svog predratnog izdanja. „Politikin zabavnik“ je, naime, isti strip ponovo objavio 1953. godine, ali sa potpuno izmenjenom pričom, koja je očigledno morala da bude u skladu sa novim, „proleterskim“ vrednostima novih vlasti.

Ovog puta je Miki Maus, između ostalog, nakon što je omogućio da se u Medioki formira republika, jer se pred okupljenom masom, i dalje predstavljajući se kao kralj, odrekao prestola, na kraju stripa jasno poručio kralju Mihailu i njegovim ministrima da sad mogu da „beru kožu na šiljak“ jer ionako „nijedan kralj nikada ništa nije dobro učinio“.

Nije do kraja poznato kako bi ovaj Miki, koji je u novoj Jugoslaviji doživeo prosvećenje „našeg jedinstvenog sistema društvene samouprave svih naroda i narodnosti“, reagovao da se kralj Mihailo proglasio za maršala i doživotnog predsednika, a njegovi savetnici za sekretare Centralnog komiteta Komunističke partije Medioke, no, sa ove vremenske distance se čini da bi da bi tako nešto ipak prihvatio sa ogromnim oduševljenjem. Na sreću, ili na žalost, političke prilike u zemlji pedesetih godina nisu bile toliko zapaljive kao 1937, tako da na ovaj „Politikin“ potez niko nije obratio preteranu pažnju.

Ispostavilo se da je jedan običan dečiji strip (sa, istina, nešto ozbiljnijom radnjom kako bi mogli i odrasli da ga prate makar sa delimičnim intresovanjem) bio problematičan za obe velike Jugoslavije, jer ako ga je cenzor u vreme kneza Pavla smatrao neprikladnim zbog toga što je previše podsećao na prilike na kraljevskom dvoru, više je nego jasno da ga je i cenzor u SFRJ video kao opasnost po nove vlasti i maršala Tita, jer je i sama pomisao da se neka kraljevina i njen monarh pominje u pozitivnom kontekstu smatrala za izdajničku i reakcionu.

Bilo kako bilo, verzija ovog stripa koja je objavljena pedesetih je pokazala da se čak i komunistički režim pribojavao Mikija, možda i u većoj meri nego što je to bio slučaj sa namesništvom kneza Pavla. Istina, postoji i ne toliko mala verovatnoća da je ovaj strip svojim objavljivanjem i cenzurom koja je usledila, možda čak i sprečio neki puč usmeren protiv prestolonaslednika Petra II koji je bio u pripremi, ali tako nešto, čak i da to jeste bio slučaj, teško da će ikada moći da se dokaže. U svakom slučaju, dva ideološki potpuno različita režima su se promenila, ali domaćoj javnosti nije bilo dozvoljeno da u originalu i celosti pročita ovaj strip sve do smrti Josipa Broza.

Kad je Miki konačno progovorio, nestalo je Jugoslavije...

Tako se, opet neobičnim sticajem okolnosti, desilo da je strip „Miki i njegov dvojnik“ objavljen u celini i bez ikakvih prepravki tek 1980. godine u knjizi probranih stripova Žike Bogdanovića „Zlatne godine Mikija Mausa“, čiji su primerci neposredno nakon izlaska na tržište bili naprosto razgrabljeni.

Što se „Politike“ tiče, ona se za oba svoja postupka iskupila tek 1992. godine, kada je u posebnom izdanju „Mikijevog zabavnika“ strip konačno objavila u celosti, uz odgovarajuće propratne tekstove iz 1937. godine koji su bili posvećeni celom slučaju. Ironijom sudbine, ovo specijalno izdanje, kojim se „Politika“ iskupila za pređašnje greške i maliciozne postupke, odštampano je svega nekoliko meseci pre nego što će kompanija „Dizni“, u okviru međunarodnih sankcija protiv SRJ, zabraniti objavljivanje svih svojih stripova i crtanih filmova, što se u prvom redu odnosilo na Mikija Mausa i ostale junake iz njegove družine.

Posle svih ovih događaja, da se uočiti da su zapravo sve Jugoslavije imale svoje probleme sa Mikijem Mausom, jer dok je KJ Mikija pokušavala da ućutka, a SFRJ da prevaspita, iz SRJ je Miki sam pobegao, verovatno jer mu je već bilo dosta svih tih Jugoslavija. Na tome mu, ipak, ne treba previše zameriti, budući da su događaji koji su usledili jasno pokazali da u tome nije bio ni najmanje usamljen.

Duda Timotijević – naš lucidni prevodilac

„Politikin“ urednik i čuveni novinar Dušan Timotijević je, zbog pozicije koju je obavljao tokom tridesetih godina prošlog veka, zapravo nesvesno izvršio veliki uticaj na jugoslovensku i srpsku kulturu. Između ostalog, on je jedini čovek na svetu koji je od originalnog engleskog naziva za stripove „comic strip“ za našu reč koja bi označavala novi medij usvojio drugu od te dve, tako se danas strip tim imenom zove samo u zemljama bivše Jugoslavije, dok je ostatak sveta usvojio prvu reč i njene varijante.

Iako to često zbunjuje stručnjake i entuzijaste u međusobnoj komunikaciji, reč „strip“ („traka“, odnosno „kaiš“, koja se odnosi na niz povezanih slika ili kadrova) je zapravo podesnija i preciznija od reči „komik“ budući da najbolje označava samu formu ove umetnosti, čiji cilj je još u Dudino vreme prestao da bude vezan samo za puko zasmejavanje čitalaca, odnosno komiku.

To i nije jedini primer u kom je Duda Timotijević pokazao izuzetno umeće da na najbolji način srpskoj javnosti predstavi pojmove, junake i naslove koji su dolazili iz inostranstva. Zapravo, samo zahvaljujući njemu su razni crtani likovi dobili više nego podesna domaća imena, a Duda je u tome išao i tako daleko da je često prevazilazio maštu i samih kreatora. Između ostalih, zbog njegovih intervencija je Donald Duck kod nas poznat kao Paja Patak, Goofy kao Šilja a Clarabelle Cow kao Belka...

Mika Miš i Miki Maus – dva različita lika

Miku Miša ipak treba razlikovati od Mikija Mausa, iako se radilo o domaćoj kopiji slavnog Diznijevog junaka, koji je i pored toga što je bio kopija bio po mnogo čemu samosvojstven i nezavistan u odnosu na svog američkog dvojnika. Zapravo, Mika Miš se, zbog nepostojanja ugovora Diznija sa domaćim izdavačima, na našim kioscima našao nešto pre Mikija Mausa, i to na stranicama časopisa „Veseli četvrtak“ davne 1932. godine, a na njemu su radili crtač Ivan Šenšin i scenaristi Božidar Kovačević i Svetislav Lazić.

On je bio rođeni Beograđanin i pustolov koji je obilazio čitav svet, a čak je zabeleženo i da je jednom prilikom, prilikom posete Vašingtonu, otišao u bioskop kako bi odgledao film gde je glavnu ulogu tumačio njegov američki alter-ego - Miki Maus! S druge strane, treba razlikovati i Miku Miša kao junaka od časopisa „Mika Miš“ koji je nešto kasnije počeo da izlazi, a koji osim preuzetog imena (koje je očito u međuvremenu postalo jako popularno) nije imao previše veze sa Kovačevićevim i Šenšinovim likom.

Cenzura stripa u novoj Jugoslaviji – uobičajena pojava

Ako je Kraljevina Jugoslavija spala na loš glas zbog jedne cenzure, po tim kriterijumima FNRJ/SFRJ bi trebala da se „večno stidi“, budući da su se neposredno posle rata stripovi smatrali za „otrov kapitalističke industrije“ (čuvena kovanica Jovana Popovića, kolumniste posleratne „Borbe“), tako da su narednih godina praktično nestali sa domaćeg tržišta, sve negde do sredine pedesetih godina, a delimični izuzeci su se mogli videti u listovima poput „Ježa“, koji su za poneke karikature koristili i „stripovske“ forme.

Tako prva cenzurisana štampana jedinica u „oslobođenoj“ Jugoslaviji nije bila ni knjiga, ni pamflet, ni neki tekst – već strip „Tri ugursuza za vreme okupacije“ crtača Milorada Dobrića i Slavka Mišića, dok je priču potpisao Vojin Đorđević.

Od ruku novih vlasti neki autori su i životom platili svoje zanimanje. Naime, neposredno nakon oslobođenja Beograda Vojni sud Narodnooslobodilačke vojske je Veljka Kockara osudio na smrt zato što je „svojim radom i karikaturama podupirao fašističku tiraniju čime je izrugivao napore slobodoljubivih naroda“, iako treba napomenuti da njegove karikature i stripovi iz perioda okupacije nisu imali nikakve veze s politikom, dok su na sličan način završili i Ivan Šenšin, a najverovatnije i Sebastijan Lehner.

Takvi događaji su vrhunskog crtača Konstantina Kuznjecova (inače, jednog od predratne „velike ruske četvorke“, koju su osim njega činili Đorđe Lobačev, Nikola Navojev i Sergej Solovjev) naveli da pobegne iz zemlje, budući da ga je kao autora koji se za razliku od ostalih osuđenih, otvoreno stavio u službu Nedićeve vlade, gotovo sasvim sigurno čekala ista sudbina, te je ostatak života proveo u SAD.

(Svedok)