Tesla i kako ga sahraniti

Debata (ako je uopšte to debata) o tome da li Nikolu Teslu treba sahraniti ili ga i dalje čuvati na muzejskoj polici rasplamsala se u srpskim medijima ovih dana. Glasna manjina, vešta internet manipulaciji, suprotstavlja se bilo kakvoj promeni sadašnjeg statusa Tesline urne.

Pripadnici grupe "Spasimo nauku", očito umišljeni da predstavljaju sve naučnike Srbije a možda i šire, sada bi da spasavaju i Teslu od civilizacijskog čina koji srpski narod duguje svom velikanu još od 1957. godine. Protivnici sahrane veruju da se od tada do danas ništa nije promenilo. Što bi neki rekli - nisu primetili da je pao Berlinski zid. Uostalom, zašto su samo naučnici "zaduženi" za Teslu. Najveći srpski pronalazač pripada ne samo cehu naučnika, nego i celom srpskom narodu, kao i celom čovečanstvu.

Te 1957. godine, poznato je, bilo je teško vreme za crkvu i crkvene sahrane, naročito poznatih ličnosti. Danas više to nije slučaj. Ako su se Karađorđevići konačno vratili na svoj Oplenac, ako se Sveti vladika Nikolaj vratio u svoj Lelić, vreme je, valjda, i da se Nikola Tesla, kum crkve Sveti Sava u Geriju (Čikago), iz Ninčićeve vile u nekadašnjoj ulici Proleterskih brigada a današnjoj Krunskoj, preseli na Svetosavski plato, kad je već njegov Smiljan daleko, ne toliko po geografiji, koliko po bližoj i daljoj istoriji koja se još upečatljivo pamti.

Iz debate (ako je uopšte to debata), proizlazi da se centar otpora sahrani urne sa Teslinim pepelom nalazi u Muzeju Nikole Tesle, u rečenoj ulici Proleterskih brigada, danas Krunskoj. Logično, reklo bi se, jer ostaju bez važnog eksponata. Da li taj eksponat sam po sebi govori nešto o Teslinom delu? Ne govori. Da li će drugi eksponati kojih ima toliko da ne mogu svi ni biti izloženi istovremeno trpeti zbog nedostatka pozlaćene urne? Sigurno neće. Da li će publika biti uskraćena za poseban doživljaj? Sigurno će to biti jedan njen manji deo, samo oni posetioci Muzeja koji su ljubitelji bizarnih i morbidnih predstava.

Zanimljivo je da je Muzej i istovremeno najvažnije mesto gde su pohranjeni svi dokumenti koji pokazuju i dokazuju: 1. da je Teslina poslednja želja bila da bude sahranjen po pravoslavnom običaju; 2. da je bio pravoslavne vere i 3. da je, zapravo, i sahranjen po svojoj želji ali ubrzo i otkopan i spaljen. Kako to da oni koji imaju odgovarajuće dokaze krše volju pokojnika?

Te nesporne činjenice demantuju sva moguća podmetanja ili iskaze neznanja ili loše namere koji se protive sahrani, a koji se mogu pročitati ili čuti ovih dana. Posebno one koji izmišljaju da je Tesla bio budista, ili ateista, ili nešto treće. On je svakako bio čovek, ali čovek čija genijalnost obavezuje celo čovečanstvo a još više narod iz kojeg je potekao.

Još manje se može prihvatiti kao gotova stvar iskaz da su religija i nauka suprotstavljene, da isključuju jedna drugu i da stoga Tesla ne treba da bude sahranjen, a pogotovu ne u porti Hrama Svetog Save. Ako je u Srednjem veku i bilo primera borbe crkve protiv nauke, odavno je čovečanstvo prevazišlo isključivost tipa "ili vera ili nauka". Mnogi naučnici su istovremeno i vernici, a ima i puno primera sveštenika koji se bave naukom. To je danas opštepoznata stvar.

Kada se sve te činjenice uzmu u obzir, ostaje nejasno zašto se sa toliko žara neki ljudi bore da urna sa Telinim pepelom po svaku cenu mora da ostane u Muzeju. "Ostavite Teslu na miru" kažu oni. Šta ćemo sa onima kojih je mnogo više i koji kažu da Tesla neće imati svoj mir sve dok ne bude ponovo sahranjen?

Debata zapravo i nije debata jer protivnici sahrane ili nemaju argumente, ili imaju, kao što se vidi, lažna objašnjenja. Jedino što im se može priznati jeste višak emocija koji začuđuje svojom žestinom, a da zapravo za to ne postoji racionalno, suvislo objašnjenje.

Da li Muzej nešto gubi ukoliko se Teslina urna dostojno sahrani? Da li crkva nešto dobija? Ako već mora da se podvuče crta pluseva i minusa (ima li minusa?), reklo bi se da tim civilizacijskim i hrišćanskim činom - svi dobijaju. Ali ne kao pojedinci i ustanove, nego kao deo srpskog naroda. Jednu po jednu, ranije ili kasnije, srpski narod ispravlja različite nepravde nagomilane od Drugog svetskog rata naovamo. Od restitucije, preko rehabilitacija, do - sahrana. To je potrebno da bi se u budućnosti manje grešilo.

Ako se velika većina i slaže da Tesline posmrtne ostatke valja sahraniti, jedan deo te većine smatra da to ne bi trebalo učiniti baš u porti Hrama Svetog Save. Ni oni neće tačno i argumentovano moći da kažu zašto im se baš to mesto ne sviđa i vratiće se na kritiku crkve uopšte ili Srpske pravoslavne crkve pojedinačno. Tačno je, međutim, da bi mašti moglo da se pusti na volju kada je reč o tome gde bi bilo najprimerenije sahraniti Teslu, u Beogradu ili širom Srbije, čak. Ali, ako suzimo fokus na ono što je moguće, prihvatljivo i odgovarajuće, dolazimo do - Svetosavskog platoa. Veliko ime srpske pravoslavne duhovnosti je domaćin velikom srpskom imenu svetske nauke. Kumu istoimene crkve podignute preko Atlantika. Sinu pravoslavnog sveštenika i nećaku dvojice pravoslavnih vladika. Sahranjenom, pa iskopanom, pa spaljenom. Ista simbolična konačna sudbina i Svetog Save i Nikole Tesle. Ako pepeo prvog ne možemo da nađemo jer je svuda oko nas, ovom drugom znamo adresu i gde je sada i gde će biti posle sahrane. Imamo li primere od ranije za takvo rešenje? Imamo: Vuka i Dositeja u porti Saborne crkve.

Najzad, nešto i o trenutku u kojem je donesena državno-crkvena odluka o podizanju spomenika Nikoli Tesli i u tom kontekstu sahrani njegovih posmrtnih ostataka. Nekima smeta ovo predizborno vreme i boje se da se radi o još jednom predizbornom gestu. Geneza akcije nam kaže da se radi o nastojanjima Sinoda SPC još od 2006. godine, da bi, zatim, 2011. godine Društvo "Sveti Sava" uz podršku Matice Srpske, Udruženja književnika Srbije i još nekih organizacija, obnovilo tu inicijativu, pa sve do današnjeg dana, kada je ideja već stekla i mnoge druge zagovornike.

Od 1957. godine do danas mnogi upravljači Srbije i Beograda su imali priliku da sahrane Teslinu urnu na način koji je njima najbolji. Iako podsećani i zamoljeni, niko tu mogućnost i priliku nije iskoristio do ove današnje, sada već tehničke vlade i ovog današnjeg, sada privremenog organa uprave Beograda. Izbori će doći i proći, vlade republičke i gradske će se smenjivati, kao što je to i dosad bio slučaj, ali će ostati zapisano da su baš ovi, privremeni organi vlasti imali dovoljno sluha, veštine, saosećanja da sa Crkvom sklope istorijski sporazum o sahrani velikog srpskog sina i genija kojem se divi celo čovečanstvo.

Autor je predsednik Društva "Sveti Sava" u Beogradu