Televizijski kanal „Arte“ i falsifikovanje istorije bivše Jugoslavije

Pozajmićemo od svojih kolega, Antipress-a, rubriku od 23. maja 2021. godine, koju su potpisali trojica specijalista za Balkan, a koja je posvećena lažima Arte kanala o bivšoj Jugoslaviji.

Arte je poznat kao specijalista za lažne vesti, kao što naši čitaoci mogu i da vide u jednom od naših članaka iz 2018. godine, koji je posvećen dokumentarnoj emisiji tog kanala o Poljskoj. 

Međunaslove je ubacila naša redakcija.

Napisali: Aleksis Trud, Patrik Bario, i Žak Ogar

Televizijski kanal Arte emitovao je 4. maja 2021. godine dokumentarac Lućija Molike pod nazivom “Bivša Jugoslavija – Suđenja Međunarodnog krivičnog suda”. Prvi deo dokumentarca posvećen je zločinima, a drugi kaznama. Predstavlja ogromno falsifikovanje istorije bivše Jugoslavije, ka čemu Arte kanal ima sklonosti. Ovaj optužujući dokumentarac nastoji da dokaže da su bosanski muslimani i Albanci jedine žrtve jugoslovenskih ratova.

ZLOČINI I MUK

MKSJ je imao misiju da sudi za zločine počinjene za vreme konflikata u bivšoj Jugoslaviji tokom devedesetih godina. Povodom zločina počinjenih tokom Bosanskog rata (prvi deo), dokumentarac Lućija Molike četiri godine rata (1992-1995) svodi na događaje u Srebrenici i na zločine počinjene od strane srpskih snaga u julu 1995. Nema ni pomena o zlodelima počinjenim prethodnih godina od strane bosanskih jedinica Nasera Orića, smeštenim u enklavama Srebrenice sa suprotne strane u odnosu na okolna srpska sela.

Strašni masakri sa dekapitacijama dogodili su se u ovim selima, pre svega na noć uoči pravoslavnog Božića 1993. godine. Sarajevski Institut za istoriju je procenio da je bilo ubijeno 785 Srba prilikom 50 prepada na srpska sela, od strane jedinica Nasera Orića, u periodu između septembra 1992. i marta 1993. godine. Podsetimo se da su Naser Orić i njegove trupe napustile populaciju Srebrenice po naređenju bosanskog predsednika Alije Izetbegovića, na približavanje srpske vojske. Ove činjenice posvedočio je i general Filip Morijon.

EGZODUS SRBA NAKON DEJTONSKOG SPORAZUMA

Dokumentarni  film Arte televizije ne govori ni reč o teror kampanji koju je organizovala SDA Alije Izetbegovića protiv srpskih stanovnika iz dela Sarajeva pod muslimanskom kontrolom. U periodu od 1992. do 1995. ubijeno je 3000 srpskih civila samo u ovom delu Sarajeva. Tokom istog perioda 1665 srpskih civila je bilo teško ranjeno, a 800 nestalo. Veći deo ovih umrlih i povređenih ljudi nije bio vezan za borbe između bošnjačke i srpske vojske, već za krivična dela koja je isplanirala SDA Alije Izetbegovića protiv civila koji su najčešće bili napadani u svojim kućama. Ova teror kampanja dovela je do velikog egzodusa Srba nakon Dejtonskog sporazuma u decembru 1995. godine. Nakon tog sporazuma 435.000 Srba su postali interno raseljena lica u Bosni i Hercegovini, u istom momentu kada je i 235.000 Srba bilo primorano u egzil usled operaciie etničkog čišćenja u Hrvatskoj. Na kraju, srpska populacija jednog grada koji važi za tolerantan i multietnički, Sarajeva, u potpunisti je bila eliminisana od strane onih koji i dalje sebe smatraju glavnim žrtvama ovog konflikta.

ALBANSKA ODGOVORNOST PADA U ZABORAV

U drugom delu dokumentarnog filma, krivotvorenje se dovodi do vrhunca. Odgovornost za sve zločine počinjene u južnoj pokrajini Srbije, na Kosovu i Metohiji, biva pripisana samo srpskom predsedniku, Slobodanu Miloševiću. Ni reči o masakru u Račku koji je doveo do drame, ni o sporazumima u Rambujeu koji su predstavljali pravi diktat nad Srbijom. Još gore, jedna simplificirana i simplicistička slika nastoji da dokaže da su srpski vojnici napali celu albansku populaciju ; no, strašan rat započinje 1998. godine između jugoslovenske vojske i OVK-a, organizacije koju su SAD okarakterisale kao terorističku. Dvadeset pet godina kasnije, Arte se usuđuje da napravi dokumentarac koji celu odgovornost « Kosovskog rata » svaljuje na Slobodana Miloševića, upravo u momentu kada se (2021.) nekolicini albanskih ratnih zločinaca, među kojima je i bivši predsednik Hašim Tači, sudi na Specijalnom sudu za Kosovo. Još jedan novi pokušaj falsifikovanja istorije ; jugoslovenskoj vojsci biva pripisano 12.000 smrti, dok je zapravo taj Kosovski rat prouzrokovao smrt 6500 Albanaca i 2700 Srba.

ZLOČINCI I ŽRTVE, IGRA ULOGA

Dok u pomenutom dokumentarnom filmu bivaju optužene sve političke i vojne srpske vlasti, nijedno ime odgovornog Bošnjaka nije navedeno. Srbi su zločinci, a Bošnjaci su žrtve. Samo tužioci i istražitelji imaju reč, ali nikada i advokat odbrane. Zločini protiv Srba nikada nisu bili pravilno kvalifikovani. Dok se najčešće radilo o ratnim zločinima, ili o zločinima protiv čovečanstva, oni su bili kvalifikovani kao prosto kršenje običajnog prava. Bošnjački počinioci ovih zločina, kao što je Naser Orić, pobegli su pravdi; bilo jer nisu bili okrivljeni, bilo jer su bili proglašeni krivično neodgovornim zbog psihijatrijskih problema, bilo jer su bili oslobođeni ili osuđeni na smešne kazne u poređenju sa ozbiljnošću svojih zločina. Ovo odbijanje pravde bilo je uglavnom posledica pretnji i pritisaka koji su se vršili na sudije i svedoke.

Istoriju treba da pišu istoričari za predstojeće vekove, a ne ideolozi koji imaju kratkotrajnu moć ili pristrasne sudije. Nekoliko istoričara podsetilo je na ovu činjenicu, pre svega u kontekstu Zakona o istorijskom sećanju. Zakon o istorijskom sećanju je zakon koji deklariše zvanično mišljenje jedne zemlje o istorijskim događajima. Kolektiv istoričara Sloboda za istoriju izjavio je: “U jednoj slobodnoj državi, nije ni na parlamentu ni na sudskoj vlasti da definiše istorijsku istinu”. Po rečima bivšeg predsednika Ustavnog saveta Roberta Badintera, “Francuskom parlamentu po Ustavu nije data moć da piše istoriju. Istoričarima, i samo istoričarima pripada pravo da to rade”.

DIJABOLIZACIJA KAO ORUĐE LAŽI

Počevši od rata u Biafri i medijske buke Bernara Kušnera, ljudske patnje koje proizilaze iz oružanih konflikata bivaju izmanipulisane u političke svrhe. Viktimizacija jedne strane konflikta i dijabolizacija suprotne strane postala je od tada pravilo. Glavni cilj manipulacije patnjom je skretanje pažnje javnosti i lidera zapadnih intervencionističkih zemalja u korist jedne konfliktne strane. Viktimizacija bosanskih muslimana prouzrokovala je ne samo dijabolizaciju srpskih lidera, već i srpskog naroda u celini. Kleveta i dehumanizacija Srba stvorile su mržnju protiv njih, lišavajući ih bilo kakvog vida saosećanja i opravdavajući sve prinudne mere koje su protiv njih bile preduzete. I konačno, jedna zajednica je u celosti bila smatrana kao jedina prava žrtva građanskog rata dok je druga u potpunosti bila smatrana kao zločinačka.

ULOGA BERNAR-ANRI LEVIJA I KUŠNERA

Lord Artur Ponsonbi, u svojoj knjizi “Falsehood in War-time” (1928), ističe je da je jedan od osnovnih principa svake efikasne ratne propagande dobijanje podrške intelektualaca i poznatih umetnika. Bernar-Anri Levi i Kušner pozvali su dakle “neosporive moralne autoritete”, svet umetnosti i kulture, da stanu na stranu Bošnjaka, uglavnom na jedan toksičan način, u jednom građanskom ratu koji je okarakterisan kao “pravedan rat”.

U julu 1993. godine, Bernar-Anri Levi imenovan je za predsednika nadzornog odbora francusko-nemačkog kanala Arte. Dana 22. januara 1994. godine Bernar-Anri Levi poziva se u svojim zapisima na Žeroma Klemena, predsednika Arte-a, “koji prihvata da od svog kanala napravi orudje za borbu” za Sarajevo. Godine 1993. i 1994. Bernar-Anri Levi snima film “Bosna”. Ovaj dokumentarac bio je snimljen “u uskoj vezi sa bošnjačkim ekipama za snimanje, sarajevskom televizijom za produkciju i vojnim organima Divjaka, Alagića, i Dudakovića za inspiraciju”. Bošnjačke vojne snage bile su dakle izvor inspiracije za Bernara-Anri Levija. Ovaj dokumentarac bio je snimljen zahvaljujući finansijskoj podršci milijardera Fransoa Pinoa, prijatelja Anri-Levija (oca Bernar-Anrija), i bliske osobe Žaka Širaka, kroz kreiranje društva za produkciju “Filmovi sutrašnjice”.

Od meseca maja 1994, Bernar-Anri Levi obilazi mesta od uticaja i glavne gradove kako bi predstavio svoj film. U više navrata emituje ga političarima, vojnim licima, intelektualcima i novinarima. U junu 1995. predstavlja “Bosnu” i novo izabranom predsedniku Republike Žaku Širaku. Njegov prijatelj Žil Ercog, koautor scenarija “Bosna”, 1995. godine pušta za kanal Arte dokumentarac u slavu bošnjačke vojske pod nazivom “Armija”. Industrija zabave usvaja potom bošnjačku propagandu u svim svojim produkcijama (televizijske serije, filmovi, romani, pesme…).

Dvadeset pet godina nakon rata, javnost je i dalje izložena ovom holivudskom predstavljanju konflikata bivše Jugoslavije. I iznova, televizijski kanal Arte aktivno doprinosi ovom pristrasnom pisanju istorije.

ALEKSIS TRUD je napisao brojne naučne članke i više referentnih dela o situaciji u Bosni i Hercegovini i na Kosovu, naime “Balkan, programirano pucanje”. Sproveo je više misija na Balkanu na osnovu kojih su dva izveštaja predata Evopskom parlamentu – 2007. godine izveštaj o situaciji manjina na Kosovu, i 2018. izveštaj o geopolitici na Balkanu. Aleksi Trud je predsednik udruženja “Kolektiv za mir na Kosovu”, i glavni urednik “Balkan-actu”.

PATRIK BARIO je bio svedok glavnih ratnih događanja u bivšoj Jugoslaviji, u svojstvu plave kacige a i lično. Iz tog razloga bio je pozvan za svedoka na Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) povodom suđenja Slobodanu Miloševiću (bivšem Predsedniku Federativne Republike Jugoslavije) i Milanu Martiću (bivšem predsedniku Republike Srpske Krajine). Član je Međunarodne komisije za istraživanje stradanja Srba u Sarajevu izmedju 1991. i 1995. godine, koja je 2020. godine podnela izveštaj na 1420 strane, nakon 18 meseci istraživanja. Izveštaju je moguće pristupiti u celosti sa sve aneksima na sajtu incomfis-sarajevo.org.

ŽAK OGAR je 1999. godine rukovodio specijalnim snagama raspoređenim u Makedoniji, a zatim na Kosovu, pod komandom NATO-a. Na osnovu toga je 2014. godine objavio esej sa evocirajućim naslovom « Evropa je skončala u Prištini ». U njemu ukazuje na namernu agresiju počinjenu 1999. godine protiv Federativne Republike Jugoslavije, žrtve jedne kolosalne operacije dezinformacija od strane NATO-a, vezano za srpsku pokrajinu Kosovo, izmučenu u oružanoj pobuni albanofonog terorističko separatističkog pokreta OVK-a.

Tekst objavljen na sajtu Observatoire de journalisme ( https://www.ojim.fr/arte-et-la-fabrication-de-lhistoire-de-lex-yougoslavie/ ); prevela s francuskog Ivana Đokić