Srpski autošovinizam ili identifikacija sa agresorom

Po mnogo čemu, Srbija je zemlja čuda. Nažalost, uglavnom u negativnom smislu. Ponekad je nerazumljiva, i to ne samo strancima već i nama. Deo naše intelektualne umetničke i političke elite, počev od devedesetih godina, koristi svaku priliku da, uz legitimnu političku kritiku, naruži sopstveni narod. Pripadnici ovog, na sreću malobrojnog intelektualnog soja, ne prezaju od najtežih optužbi na račun srpskog naroda, pri čemu je na udaru sve što čini njegov identitet i državotvorni kapacitet. U javnosti se za ovu pojavu odomaćio izraz autošovinizam. O fenomenu autošovinizma i njegovim istorijskim, kulturološkim i političkim korenima, o uticaju koji oni što ga zastupaju imaju na srpsku političku i kulturnu scenu, za NSPM govore poznati srpski intelektualci i kulturni poslenici Vladimir Kecmanović, književnik, Predrag Marković, istoričar, i dramski pisci Radoslav Pavlović i Siniša Kovačević.

Vladimir Kecmanović: U jednom televizijskom duelu sagovornik me je pitao šta znači ta besmislena kovanica autošovinizam i kako čovek može biti autošovinista. Odgovorio sam mu: kao što čovek može biti sadista i mazohista, tako može biti i autošovinista. Ako je reč o stvarno iskrenom autošovinizmu koji nije motivisan očekivanjem neke materijalne dobiti, onda se on psihološki može objasniti kao svojevrsna patologija, kao kad, na primer, žrtva silovanja krivicu za ono što joj se dogodilo počne pripisivati sebi. Ovo objašnjenje važi samo u slučaju iskrenog, odnosno spontanog autošovinističkog ispoljavanja stavova i ponašanja koje nije motivisano učešćem u programskom razaranju nacionalne kulture i svega ostalog. Naravno, autošovinista vam nikada neće reći da mu je konačni cilj obračun sa srpskom nacionalnom tradicijom, nego da je kulturna tradicija svake nacije sama po sebi sporna. U ovoj argumentaciji je, međutim, sporno to što druge nacije nemaju ideju da svoju nacionalnu tradiciju unište, pa se onda to svodi na uništavanje samo srpske kulture. S druge strane, čak i kada bismo prihvatili ispravnost koncepta uništenja kulturnih tradicija svih nacija, to opet ne bi bilo dobro, zapravo, to bi bio pravi idiotizam, jer od čega ćemo onda krenuti, od Mao Cedunga ili Pola Pota? To su potpune besmislice. Nemoguće je uništiti duhovnu tradiciju jednog naroda i početi od nule, ali moguće je načiniti izvesnu štetu.

Predrag Marković: Autošovinizam se najkraće može definisati kao mržnja prema sopstvenom narodu. Ta pojava rodomrštva najbolje je proučena kod Jevreja. Dobar deo njihove elite odbacivao je svoj identitet. Marks je, recimo, prezirao Jevreje, a i Frojd je imao problem da prihvati svoj jevrejski identitet. Dakle, ta dva velika imena svetske nauke i kulture bili su autošovinisti. Oni su, kao pripadnici jedne progonjene manjine, hteli da se integrišu u ta društva koja su još uvek bila otvorena za integraciju manjina, i da postanu deo veće zajednice. Naši autošovinisti, to jest ljudi koji preziru srpski identitet, često su zatočenici prošlosti. Za njih postoji isključivo jugoslovenski identitet, pri čemu su oni zapravo veći hegemonisti od srpskih nacionalista. Današnji Jugosloveni, uglavnom Srbi, žele da nametnu neki zajednički identitet i Hrvatima, Bošnjacima i Slovencima, koji su se očajnički borili da se izdvoje iz tog zajedničkog jugoslovenskog identiteta. Treba ipak istaći činjenicu da autentičnog autošovinizma kod nas nije bilo pre pojave komunista. Osnovni princip komunističke nacionalne politike u Jugoslaviji bio je da najveći narod treba da ugađa i čini ustupke manjim narodima. Sem komunista i neokomunista, nema drugih autošovinista. To je zapravo jedan ideološki ostatak komunizma. I današnji liberali ideološki su veoma bliski Titovim komunistima, neki od njih su isti ti ljudi. Njihova bliskost s komunistima očituje se, recimo, u obožavanju strane sile; za nekadašnje komuniste to je bila Moskva, a za današnje Brisel i Vašington; takođe, spremni su da nacionalne interese podrede interesu nekog svetskog ideološkog centra. Današnji liberali mnogo više liče na komuniste nego na tradicionalne demokrate koji su, pre svega, vezani za državu.

Radoslav Pavlović: Vladimir Dedijer, osporavani a po mom mišljenju veliki istoričar, nazvao je određene faze u istoriji balkanskih naroda i njihovo ponašanje identifikacijom sa agresorom. To se odnosi na česte i duge periode u našoj istoriji kada je dolazila neka strana sila koja je streljala, nabijala na kolac, palila, bombardovala i zavodila okupaciju. Narod se u trenucima agresije ponašao trojako. Prvi način je prihvatanje agresora, identifikacija s njim i pristajanje da budete građanin drugog reda i sprovodite sve ono što agresor od vas očekuje. Druga pojavnost je mimikrija, klimate glavom, idete na posao, sarađujete, verbalno veličate, aplaudirate, šaljete razne pozitivne poruke agresoru, a u stvari ste protiv njega i nadate se boljem vremenu i njegovom odlasku. Treći vid, koji nije ništa manje zastupljen nego prva dva, jeste pobuna. Autošovinizam pokriva mnogo toga što je ovde rečeno, ali vrlo precizno, vrlo inteligentno i vrlo morbidno isključuje agresora! Za sve što se Srbima desilo i dešava im se sami su krivi. Nema agresora, nema uzroka, nema pitanja ko vas je pacifikovao pomoću šest hiljada mrtvih jednog prepodneva, ko vas je pacifikovao logorom Sajmište i logorom Gradiška, i kasetnim bombama u Nišu. Ako je bilo mrtvih Srba u Jasenovcu, to je zato što su se prethodni Srbi ponašali loše. Jasenovac je logična, razumljiva posledica ponašanja srpskih vlasti između dva rata. Ako je Beograd bombardovan 6. aprila, to je zato što je prethodno bio 27. mart. Ako je Beograd bombardovan 24. marta 1999. godine, nisu krivi Amerikanci i alijansa 19 zemalja, kriv je Milošević. To je autošovinizam. Autošovinizam ima nameru da optuži one koji se samopovređuju, on isključuje uzrok i afirmiše tezu o samopovređivanju.

Siniša Kovačević: Mislim da je za tu sklonost ka samopovređivanju i samonegaciji, ka antiratnom profiterstvu, sklonost ka toj vrsti psihosocioloških fenomena koji se mogu podvesti pod dijagnoze, velikim delom kriv komunizam. Reč je o naopakom sistemu vrednosti, koji je, naročito kod Srba, ono nacionalno smatrao krajnje nepoželjnim i u kojem je princip samonegacije i samokritike podrazumevao brzi napredak u komunističkoj hijerarhiji. Takođe, kod srpskih komunista svesno je negovan mazohizam, sa idejom da je Kraljevina Jugoslavija bila tamnica naroda, za koju su bili odgovorni Srbi, te da je Jugoslavija nastala kao velikosrpska hegemonistička tvorevina. Pri tom previđaju da su se i Hrvati i Slovenci u tu državu sami na silu ugurali. Reperkusija svega toga svodi se na onu narodnu da ono što mačka omaci mora da lovi miševe. Ono što danas pripada tom serklu autošovinista u stvari su biološki i politički produžeci srpskih komunista. Dakle, ono što se kupalo kao dete na plažama Briona i igralo u pesku i hladovini brionskih palmi, osećajući fenomenalni miris borovine, mora i muflonskog izmeta, to i danas žali za tim povetarcima i ima potrebu da pre nego što bilo šta kaže prvo oplete po vlastitom narodu.

Za autošoviniste, istorija počinje i završava se u devedesetim godinama kobnom pojavom Miloševića. Svaki pokušaj da se događaji sagledaju u dubljem istorijskom i političkom kontekstu i da se ukaže i na odgovornost drugih naroda i međunarodne zajednice za tragična zbivanja u protekloj deceniji izaziva žestoku, ostrašćenu reakciju i optužbe za velikosrpski hegemonizam i fašizam. Sličnost s retorikom ne tako davno minulih vremena je očigledna.

Radoslav Pavlović: Naravno, reč je o nekim bivšim komunistima i nekim budućim komunistima. Komunizam se ponovo javlja putem nekih stranaka kao što je LDP ili SPS, dobrim delom i Demokratska stranka. Vitalan je, vraća se na početak, slavi druga Tita, nijednu fazu, čak ni Goli otok ne dovodi u pitanje jer je sve bilo logično državnički i u interesu naroda i narodnosti. Mislim da komunisti na finiji, moderniji način, ali sada u savezu s jednom drugom velikom silom, a ne sa Sovjetskim Savezom, dobro stoje u Srbiji i da je ideja jugoslavenstva na hrvatski rimokatolički način ponovo vrlo jaka. Poruka je da se ništa nije promenilo. Pao je Berlinski zid, raspao se Sovjetski Savez, Turska je postala velesila, Kina gospodar sveta, a ovde je Kumrovec i dalje  vrlo prisutan.

Vladimir Kecmanović: Svako pominjanje istorije pre devedesetih doživljava se kao anahronizam, kao guslanje, kao mitološka svest, nespremnost da se suočimo sa sadašnjim trenutkom, nesklonost modernosti. Uzgred, autošovinisti sada vole da koriste termin modernost umesto termina demokratija. Budući da se pokazalo da demokratskim metodama ne mogu da dobiju većinsku podršku u narodu, demokratija se gura pod ćilim i govori se o modernizaciji, kao imperativu koji zahteva da se odreknemo prošlosti i gledamo u budućnost. Postavlja se, međutim, pitanje kako čovek može psihološki da kreira projekciju budućnosti bez svesti o prošlosti.

Profil srpskog autošoviniste je dvojak. U manjem broju, autošovinisti su iskreno uvereni u svoju mesijansku ulogu. Mnogo je pak više onih čiji se kritički antisrpski žar obilno potpiruje stranim donacijama.

Siniša Kovačević: Meni se čini da se to u ovom trenutku jako isplati, da su to dobre sinekure za te nebitne i beznačajne ljude, koji drugačije ne bi mogli da dođu ni do tih medijskih pozicija ni do tih prostorija koje koriste u centru svih većih gradova, a ne bi došli ni do automobila i kojekakvih seminara. Veliki srpski pisac Borislav Pekić to je zvao sinekurčinama. Ti ljudi, on bi rekao, uživaju u sinekurčinama. Mislim da smo naseli na jednu malu logičku zamku. Govori se o podeli Srbije. Nema te podele. Podela, etimološki posmatrano, znači po dela, polovinu dela. Ovde se radi o odnosu i o omeru, ovde je odnos dvadeset prema jedan ili deset prema jedan. Jedina podela ovog trenutka u Srbiji, osim one na zvezdaše i partizanovce, jeste podela na evroskeptike i na evrofiličare. Tu je odnos otprilike izjednačen. Isto tako, to nam se kukavičije jaje podmeće i oko Kosova. Često se koristi formulacija da je srpska javnost podeljena oko Kosova. Konstruiše se veštačka dilema da li treba napraviti preokret – na čemu insistiraju preokreteni – ili treba braniti emocionalni i državnički pristup po kome je Kosovo mesto gde smo svi nikli i dokaz da nismo korov na kupusištu, nego da smo nikli iz nečijih kostiju i da su u tim kostima i rađane najlepše srpske pesme i najlepše srpske crkve. To je putokaz u kom smeru treba da se kreće naše potomstvo. Ta vrsta autošovinizma i samopovrede i samonegacije, gde se u pitanje dovodi značaj mesta samopostanka jedne nacije, poražavajuća je pojava.

Predrag Marković: Nevladin sektor je devedesetih godina bio veoma moćan i za malo para mogli su kupiti bilo koga. U tom periodu posebno su bile aktivne takozvane nevladine organizacije, koje su zapravo finansirale tuđe vlade. Većinu nevladinih organizacija kod nas finansiraju tuđe vlade. Naš čovek je u principu jeftin. Tu je sirotinja, nedostatak principa, tako da je mnogo ljudi podleglo iskušenju i uzelo donaciju. Autošovinisti se danas ponašaju po inerciji, kao da su u devedesetim godinama, kada je bilo veoma isplativo pljuvati po sopstvenom narodu i državi. Paradoks je što su mnogi od njih direktori važnih državnih institucija, a ponašaju se subverzivno prema državi. Kritika države s pozicije državnog službenika ili funkcionera nešto je što je dobro, ali samo do mere koja ne ugrožava elementarne interese zajednice, kao što je, na primer, podrška terorizmu.

Radoslav Pavlović: U našoj kulturi sada imate važne ljude koji odreda imaju komunističku prošlost. Naravno, nemam ništa protiv toga da ljudi imaju i zastupaju svoju ideologiju. Smeta mi samo to što se odriču svoje prošlosti i svojih ubeđenja. To su, na primer, kolege filmadžije Slobodan Šijan, Goran Paskaljević, mladi Srđan Dragojević, Darko Bajić. Svi su oni bili u Savezu komunista. Ništa strašno, ali su bili... Imate Latinku Perović, koja je programski direktor ili ideolog LDP-a. Latinka Perović je bila na ključnim pozicijama u komunističkoj nomenklaturi između 1969. i 1972. godine, upravo u vreme kada je zabranjen najveći broj filmova. Tada su bili zabranjeni Makavejev, Žika Pavlović, predstave Brane Crnčevića, Aleksandra Popovića...

Često pojavljivanje autošovinista i njihovi ostrašćeni nastupi u javnosti, i pored toga što nemaju većeg uticaja na javno mnjenje, dugoročno mogu naneti štete, imamo li u vidu da zauzimaju ključne pozicije u institucijama koje predstavljaju našu nacionalnu kulturu i tradiciju. Pitanje je i da li je priča o kozi i kupusu slučajna ili deo osmišljene politike.

Vladimir Kecmanović: Mislim da aktuelna vlast nema baš mnogo afiniteta za bavljenje kulturnom politikom. Postoje tu mnogo izazovniji resori, kao što su ekonomska ministarstva, policija, mediji, sudstvo... Ministarstvo kulture nije toliko privlačno u političko-partijskoj podeli plena, pre svega zbog malog budžeta. Pri tom se ne razmišlja da je kultura, dugoročno gledano, od ključnog značaja za svaku zemlju. Osobina svih tranzicionih društava i inače je da se ne razmišlja više od pola godine unapred, u najboljem slučaju onoliko koliko traje aktuelni mandat.

Predrag Marković: Naša država nema plan za više od dva sata unapred, a da i ne govorim o formulisanju neke ozbiljnije i trajnije kulturne politike. Mislim da autošovinisti nemaju jasnu državnu podršku i da ne predstavljaju ideologiju vladajuće koalicije. Da bi neko imao ideološku podršku, mora da postoji neka ideologija, a ja je ne vidim u bilo kojem segmentu našeg društva. Autošovinisti, međutim, kao interesna grupa, predstavljaju opasnost. Izuzetna šteta naneta je, na primer, projektom Sveti Georgije ubiva aždahu, koji je potrošio ogromne resurse i Srbije i Republike Srpske, a prikazao je srpske vojnike kao nakaze, a srpski narod kao moralni ološ. To se možda može podvesti pod umetničku slobodu, ali je neshvatljivo da država pomaže takav film. To je primer da je jedina ideologija kod nas glupost i nepažnja. Reč je o najskupljem autošovinističkom projektu, koji je koštao pet miliona evra.

Siniša Kovačević: Ništa nije slučajno. Milton kaže da pet dobro organizovanih pojedinaca mogu da kontrolišu haos od milion jedinki. Očito je da je ta vrsta pravilne i dobre raspoređenosti i takozvana upotreba buke vrlo konzistentno primenjena. Ja prema toj vrsti ponašanja negujem specifičnu vrstu prezira, i to je moja odbrana. Zato što mi je sve jasno i dobro razumem o čemu se radi.

Radoslav Pavlović: Šteta koju autošovinisti mogu naneti zavisi od toga koliko je agresor jak. Treba imati na umu i to da takozvana autošovinistička elita ide jednim drumom, a narod drugim, ne sreću se. Najviše štete mogu učiniti u školstvu, gde je njihov uticaj veliki, i to pre svega zbog manjka istorijskog i prirodnjačkog znanja. Oni mogu da naprave kakvu god hoće emisiju, ali narod će uvek prepoznati prevaru i laž, i promeniće kanal. U to sam se uverio na ličnom primeru, kada je Rođaka sa sela, koji nije ni komunistička, ni antisrpska, ni nacionalistička priča, već prikazuje stvarne ljude, stvarni svet i sredinu i istinu, gledalo tri do četiri miliona stanovnika ove nejake Srbije, i to svako veče.

Udarajući na ono što svaki narod smatra svetinjom i delom svoje istorijsko-mitološke vertikale, autošovinisti se bave jalovim poslom osuđenim na propast.

Vladmir Kecmanović: Kada neko insistira na demistifikaciji i rušenju mitova, on radi veoma plitkoumnu stvar. Mit se ne može rušiti realnošću jer slikom o realnosti ne raspolaže niko od nas. Mit se može rušiti samo uspostavljanjem druge vrste mitologije. Autošovinisti se, dakle, zalažu za novu vrstu mitologije, koja je, s obzirom na to da je nova i da je veštački napravljena, u svakom slučaju lošija od ove mitologije protiv koje se bore. Autošovinisti stalno govore kako književnost treba da se suoči sa devedesetim, a ne da se piše o dalekoj, mitskoj prošlosti. Kada im napišete delo koje se suočava sa devedesetim i kada udarite na njihove mitove, onda su takođe mnogo ljuti. Recimo, mit o srećnom suživotu u Bosni i Hercegovini čista je izmišljotina. Svi egzaktni podaci to pokazuju. Međutim, kada im na to ukažete, nastane opšta uzbuna. Sad oni ne prihvataju činjenicu da se radi o mitologiji, uspostavljenoj pre pola veka. E, ta njihova mitologija je, po njima, mnogo važnija od one koja traje sedam, osam, ili ne znam koliko vekova. Pa, neće biti...

Siniša Kovačević: Vi vlastitu naciju morate kritikovati, to je dokaz da je volite, ali morate napraviti jasnu distinkciju između kritike i kritizerstva. Svaki narod ima određenu vrstu hendikepa. Ni ja ne idealizujem svoj narod. Svestan sam da smo skloni korupciji, brzom zaboravu, pa i lenjosti, nekoj vrsti tromosti, odsustvu ideje o nekom zajedničkom višem cilju. Narod prosto morate kritikovati i ukazivati na njegove mane i nedostatke, naročito ako se vaša reč čuje i ako se do nje drži. Ali to ne znači da treba sedeti u zasedi i svakog trenutka vrebati priliku da naružite sopstveni narod. Pri tom su ti aršini dvostruki. Nikada niste čuli nijednu kritičku opservaciju koja bi se odnosila na druge narode i države iz regiona. Da li je neko od naših autošovinista ikada kritikovao pojavu više nego militantnog verskog velikodostojnika jedne druge konfesije u našoj zemlji? Bukvalno ni reči kritike niste mogli čuti. A sad zamislite da jedan pravoslavni vladika u džipovima tutnji Srbijom vičući da je sve što se ne krsti sa tri prsta zrelo da bude pokršteno ili odstranjeno, ili čak da pokuša da na pomirljiviji način uđe u politiku. Ti isti ljudi namazali bi ga katranom i perjem.

Radoslav Pavlović: Posle propasti komunizma na Istoku, komunistička internacionala i centralni komitet premestio se na Zapad. Sad je Amerika neka vrsta internacionale. Zadatak srpskih komunista je ostao isti: učiniti Srbe što manjim i što pokornijim, snimiti i naglasiti mane srpskog naroda i utisnuti narodu autošovinističku svest kako bi samog sebe krivio za sve nevolje. Nije slučajno što je izraz autošovinizam potekao od tadašnjih studenata a današnjih LDP-ovaca, odnosno komunista. Vi nigde na kugli zemaljskoj nećete čuti da neko za svoj narod kaže mi smo govna. Ja sam to od detinjstva slušao i uvek sam se grozio te izjave. Kako uopšte neki narod može to da bude? Kod nas je postalo normalno da Srbi nisu ljudi, nego su govna. To je toliko postalo normalno da sam očekivao da mi se tokom dnevnika neko obrati rečima dobro veče, govna, kako ste? Eto do kakvog su nas mazohističkog i krajnje morbidnog autošovinističkog samoprezira doveli nekadašnji i aktuelni komunisti.

Zaključiću: Srbi su istorijski i državotvoran narod, čije istorijsko pamćenje seže i do mnogo strašnijih iskušenja i vetrometina. I to ga, pored ostalog, čini ako ne posebnim, a ono sigurno jednim od naroda koji su duboko svesni da su sva čuda, pa i ovo autošovinističko, prolazna.

Razgovarao: Rade Ivković