Slika žene koju predlažem srpskom društvu

Iako mi znamo da ničega novog pod Suncem nema, naš 21. vek doneo nam je u ogledalu sliku sve veće autodestruktivnosti. Ljudski rod se već dugo poigrava samim sobom, a osnovna pitanja našeg složenog psihološkog bića, dovedena su do tačke gubljenja identiteta i rastakanja u ništavilu.

Hiljadama godina pre nove ere znalo se da u nama vladaju i muški i ženski princip i da se oni nalaze kako u fiziološkoj, tako i u psihološkoj, sociološkoj i transcendentalnoj ravni. Ali, sve to nije remetilo božiju promisao o dva ljudska (pa i životinjska) pola koja su stvorena zato da bi bila komplementarna i da bi u svojoj komplementarnosti stvarala nove živote. Ništa u prirodi nije slučajno, odnosno , možemo reći, "bog u prirodi" (o kome govori Spinoza) uneo je svrhu u svaku pojavu života na zemlji, kako god da interpretiramo njeno poreklo. Priroda nam je dala dva pola i nijedan više. Pa čak i ona bića čiji pol nije najoštrije izdiferenciran, i koja, zbog toga (s pravom ) traže neku biološku korekciju, čak i ta bića dobila su, pretežno, ili jedan, ili drugi pol. Njihovo eventualno prebacivanje (operativnim putem) u pol koji im je biološki "bliži", i dalje neće ništa remetiti ovu prirodnu promisao. Oni će, i promenom svoga pola, opet dobiti ili jedan, ili drugi pol.

Princip isključenja trećeg i spoja u jedinstvu

Čak i ako im današnji degenerisani i besmisleni koncept (koji dolazi iz slike sveta isključivo finansijskih i komercijalnih demokratija geografskog zapada) dodeli oznaku "nepoznat pol", ni to ništa neće promeniti. Iako svako biće u sebi nosi i mušku i žensku psihološku energiju (i Jin i Jang, i Animu i Animus), ta bića će i dalje biti ili muškobanjaste žene ili "ženskasti" muškarci. Zato se, dijalektički gledano, "treći pol" može dostići jedino u jedinstvu i ljubavi dva (oba) pola, a nikako u pojedinačnoj ravni, tj. u razbijanju njihovog jedinstva.

U prirodi je, dakle, sve uređeno tako da komplementarnost različitih polova opstane i da se naš život koji ti komplementarni polovi stvaraju (oni, i samo oni) nastavi. Bez obzira na to koliko određena bića bila nesrećna u polu u kome su rođena, njima se, pored prilike da ga promene, koje im daje tehnologija i nauka našega vremena, ipak nameće i moralna obaveza da vrate dug životu koji su sami dobili.

Pa i ako sva ljudska bića ne mogu da obave prokreaciju i da na svet donesu novi život, njihova moralna životna obaveza jeste da život koji su dobili, sami poštuju.

Poštovati život, znači ili stvarati ga, ili pomagati onima koji ga stvaraju.

Istopolni brakovi, naročito oni koji žele da usvajaju tuđu decu, u moralnom smislu reči, rade protiv održanja života, a u krajnjoj konsekvenci vode nestanku naše vrste. Budući da psihološki zakon kazuje da deca u svom sazrevanju ponašanje, osobine ličnosti, pa i same potrebe "uče po modelu" i putem identifikacije, i da, pored genetskih činilaca, na njih snažno utiču i sredinski činioci razvoja, istopolni brakovi decu a priori vode u slepu ulicu. Oni deci prenose sam njihov model reprodukcije istopolnih odnosa, dakle, opet model usvajanja tuđe dece bez prirodnog rađanja i tako dalje, ad infinitum. S druge strane, ovakvi brakovi, u slici sveta utilitarističkog bentamovskog morala, vode beskrupuloznoj trgovini genetskim materijalima, embrionima , pa i samom decom, od koje se stvara novo kapitalističko nehumano tržište kupovine i prodaje. Jedna takva trgovačka grupa po imenu "Kompanija Kaplan za prodaju gotove dece" već je otvorena u zemljama zapadne Evrope i ovo treba shvatiti kao poslednje upozorenje ljudskom rodu i etički najoštrije osuditi. Kako god , dakle, da ovakav fenomen interpretiramo, u svim takvim izborima i radnjama, pored beskrupuloznog finansijskog koristoljublja, dominantno vlada u ljudima ponovo probuđeni psihološki nagon smrti i samouništenja.

Ali, sva ta pitanja za nas su značajna i zato jer se u našem iskušeničkom vremenu ponovo postavlja pitanje ženskog principa u svakom čoveku, kao i statusa samog ženskog bića, odnosno uloge Žene u društvu.

Žena u srpskom društvu, nekad i sad

Slika žene u istočnohrišćanskoj tradiciji kojoj mi kao narod pripadamo (sa svima onima koji su u istoriji otpadali od srpskog naroda, pa mu se vraćali, i sa svima onima koji naš narod vole i s njim vekovima žive u miru), posle prelaska iz matrijarhata u patrijarhat, bila je često ambivalentna. Ali uprkos tome naša istorija odaje veliku počast ženskoj figuri. Već sama narodna poezija iz 14. veka govori da je kolektivna projekcija srpskog naroda visoko poštovala i vrednovala Ženu, dajući joj ulogu , ne samo majke i rodilje, već i "presuditeljke" u vojnim, istorijskim i političkim pitanjima. Šta je drugo bila kneginja srpska, žena Vukašina Mrnjavčevića, majka Jevrosima, nego vrhovni sudija koji presuđuje o srpskom carstvu svojim čuvenim rečima sinovljeve zakletve. Ovo ne izmišlja neka mudra pojedinačna glava, već je to upravo zapisana psihološka projekcija čitavog srpskog naroda kroz reči "stavljene u usta jedne kneginje", kako je u svojoj "Psihologiji morala" pisao profesor Boško Popović. Drugim rečima, majku Jevrosimu, u našoj tradiciji ne vrednuje pojedinac, poneki učeni sociolog, psiholog ili istorijski hroničar, nego je, kroz ove narodne stihove, vrednuje kolektivno nesvesno čitavog jednog naroda.

Ali, od tog davnog istorijsko-epskog lika majke Jevrosime, pa do danas, kakva je slika žene ostala u srpkom društvu? Posle više od sto godina raznoraznih oblika doktrine tzv. "feminizma" i različitih "femen" revolucija, evolucija i involucija, šta mi danas, želeći da osiguramo dalji život našeg naroda i svih njegovih građana, i na kraju, dalji život ljudskog roda, možemo da zadržimo kao ono što je aksiološki, tj. vrednosno validno, a čega moramo da se odreknemo?

Žena u ideji nove srpske i svetske borbe

Velikim delom, politički pokreti modernog doba propadali su baš zato što nisu imali program koji se odnosi na žensko pitanje, ili zato što je taj program bio površan i pomodan, a ovo je dozvoljavalo prodor zloupotrebljenih lobija, pogubnih u svakoj istinskoj političkoj borbi.

Najbrojnije biračko telo u Srbiji čine upravo žene koje su danas zbunjene s jedne strane lažnim "levičarima", a s druge strane lažnim "desničarima", budući da i jedni i drugi ideološki samozvanci i šarlatani zloupotrebljavaju ovo najbrojnije žensko biračko telo.

Zato se danas ponovo postavlja drevno pitanje: kako treba da izgleda slika žene u našem duhovnom, kulturnom i političkom životu?

Recimo to prvo u jednoj prostoj metafori: psihološka slika žene za koju bi, mi, ljudi, dvadeset i prvoga veka, trebalo da se duhovno i politički borimo nije ni "lukava Eva", niti "Marija - prosta rodilja", odnosno nije ova vekovna i pojednostavljena dihotomija. Psihološka slika žene o kojoj već dugo godina pišem jeste majka i umna žena istovremeno, osnova ljudskog doma, ali i mudrosti društvenog i javnog života.

Ali, kažimo najpre kakvu bismo sliku žene (koja nam je podmetnuta u najvećem moralnom skandalu prošloga veka) morali da odbacimo.

Slika žene koju bi trebalo jasno da odbacimo ima sledeće psihološke i pojavne oblike:

1. žena - kućni pritvorenik kome je spoljni svet struke i napredovanja dalek ili nedostupan,

2. žena - stvar, materijal propagande i trgovine, žena - predmet, bačena na veliko kapitalističko i trkačko tržište, kao i svaki drugi prodajni objekat

3. žena - robinja, jevtina radna snaga i radnica koja će uvek, što god da radi, biti plaćena manje od svog muškog pandana,

4. žena - silom osuđena da bude darodavac koji će industrijski rađati decu za istopolne parove i , u zakonu ponude i potražnje, prodavati svoj biološki plod, odnosno porod

5. žena - svesni ili nesvesni predmet porno industrije, kao posebne grane nemilosrdnog i alavog kapitalizma

6. žena - histerična "dvorska luda", zloupotrebljena u političkoj manipulaciji (današnji primer grupe "Femen")

7. žena - broj, odnosno prazna "kvota" manipulacije u društvenoj i političkoj statistici velikog broja i kvantiteta koji nikada neće preći u kvalitet,

8. žena osvetnički tlačitelj, identifikovana sa svojim agresorom, koja ponavlja tlačenje koje je sama pretrpela, glumeći surovog muškarca (psihološki "Kompleks Dijane", zla veštica , senka drevne "Lilit", ili, prozaičnije, tzv. "upravnica logora") .

9. I, na kraju, žena- mrziteljka muškog roda koja se sa muškim rodom narcisoidno nadgornjava i trka, koja ponižava i prezire muški rod, protiv njega na sve načine ratujući, a taj rat smatra Olimpom nove seksističke demokratije i slobode.

Iako se u svim ovim patološkim likovima sudbinskom nesrećom dodeljenim ženi naziru i biološko-psihološki, a i društveni sociološki koreni i uzroci, u novoj/staroj slici žene trebalo bi da se borimo za takvo društvo koje će onemogućiti stvaranje ovih društvenih uloga (društvom nepravedno nametnutih uloga), odnosno bilo kakvu identifikaciju sa njima.

Kakvu sliku (stvarne prirode) žene bi trebalo da želimo

Danas je više nego ikada nužna iskrena borba za poluoslobođenu ženu kojoj su potencijalno dostupni svi časni poslovi i zanati, a koji su nekada smatrani isključivo muškim zanimanjima (pilot, astronaut, ministar/ka policije , predsednik/ca države i slično).

Budući da je pozicija žene u istoriji, objektivno gledano, bila mnogo gora nego pozicija muškarca, izvesni oblici "feminizma" su svakako morali da se rode. Tzv. "individualni feminizam" koji se borio za oslobođenje svake pojedinačne žene, imao je, svakako, više smisla nego onaj koji je u jednom rodu trivijalno nivelisao, na silu poravnjavao sve žene. Međutim, treba reći da je koncepcija individualnog feminizma bila kratkovida samom činjenicom što nije anticipirala evoluciju u pravcu rodnih seksističkih ideja. Tako je tzv. "pojedinačni feminizam" postao u stvari besmislica od onoga trenutka kada je on prepušten samo ženama, jer je isti, od tada, upravo zbog odsustva muške idejne solidarnosti, logički nužno morao da se svede na neku vrstu seksizma kao redukcionizma ljudskog bića. Posledica činjenice da je izostalo to da muškarci zajedno sa ženama počnu organizovano da brane pojedinačne (i samo pojedinačne, kao jedinke) žene, bila je da su čitavu stvar u svoje ruke morale da preuzmu same (i samo) žene, a ovo je dovelo do seksističkog besmisla i kruga iz koga više nije bilo izlaza.

Rodna istraživanja nisu besmislica, ali rodni zakoni jesu 

Današnja nauka o psihologiji inteligencije zna da žena može da ima intelektualni profil sličan muškom (i obrnuto), i, naravno, da ga u njemu i umnogome nadmaši, ali ovo ne znači da to može da dostigne svaka žena (kao, uostalom, ni svaki muškarac). Uprkos "seksistima" ("rodistima") raznih vrsta koji pokušavaju da dokažu da su polne razlike najznačajnije prima facie razlike među ljudima, nauka zna da su individualne psihološke i intelektualne razlike među ljudima, u principu mnogo veće nego razlike među polovima. Ako izuzmemo trivijalnost i očevidnost polnih razlika, koje se svode na razlike vrste i podvrste, kao i delom tipske razlike, mi možemo da konstatujemo da su za nauku mnogo zanimljivije one druge individualne i mnogo složenije razlike među ljudima. Tako, recimo, mi možemo da postuliramo da su žene osetljivije na bol, pa čak i emotivnije od muškaraca (recimo da pronađemo da je njihova emotivna inteligencija u proseku viša nego muška), ali mi time još uvek ne možemo da objasnimo zašto su neke žene dobre matematičarke ili muzičarke, a druge ne, zašto neke žene sa lakoćom apstraktno misle, a druge ne, zašto su neke žene moralne, a druge nemoralne, ili zašto su neke žene ubice, a druge nisu. Prave psihološke i kognitivne razlike među ljudima su individualne razlike.

Dakle, moj stav o ženskom pitanju zasniva se od početka ne na ideologiji ili modi, nego na naučnom znanju. Nekada se, recimo, u neurologiji, smatralo da je leva hemisfera mozga razvijenija samo u populaciji žena, a danas se zna da je "levi mozak" razvijeniji u proseku kod svih ljudi i kod oba pola, kao i da izuzeci sa supremacijom "desnog mozga" postoje i kod jednog i kod drugog roda, odnosno pola.

Nevolja je, međutim, od početka bila u tome što mnogi od teoretičara feminizma, nisu, nažalost, poznavali čak ni abecedu nauke o ljudskoj inteligenciji, nauke o psihologiji intelektualnih i drugih sposobnosti, ili o genetičkoj psihologiji i pitanjima urođenog i stečenog. Glavna iluzija bila je, naravno, i ostala u (pogrešnom) stavu da o ovom problemu mogu površno da raspravljaju samo sociolozi, politički aktivisti, ili ideolozi raznih boja, bez dubljeg poznavanja fundamentalne nauke i stavova ozbiljnijih istraživača.

Stoga su sve kvote i sva statistička utrkivanja u osnovi, od početka, bili besmisleni (kao što su besmislene i sve, danas popularne, ideje tzv. "ženske političke vlade"), a prava smisaona težnja je bila i ostala pratiti stvarne kognitivne sposobnosti različitih žena i podržati ih u onome u čemu su one najbolje. To konkretno znači da će žene moći da se izbore za svoje egzistencijalno i stručno mesto u društvu samo svojim pravim sposobnostima, a nikako praznom i veštačkom statistikom kvota u koje, u najboljem slučaju ulaze osobe bez potrebnih sposobnosti, jer se te sposobnosti ni ne prate. U najgorem slučaju, u te kvote ulaze većinom psihološki poremećene osobe, tj. one osobe ženskog pola koje su najviše sklone da se nameću površinom, a ne suštinom svoje ličnosti (mentalno zavisne, infantilno-narcisoidne, histerične, igzibicionističke, psihopatske, ili narkomanske strukture). Na taj način, u stvari, naduvanim statistikama dobijamo ili ispodprosečnu mediokritetsku selekciju ženskoga pola, ili dobijamo selekciju potpuno negativne patološke krajnosti istog tog ženskog roda.

Logika koja kaže da će sa brojem bilo kojih i bilo kakvih žena rasti i verovatnoća da se poveća broj sposobnih i nadarenih žena je pogrešna logika, jer se ove poslednje ne probijaju statističkim brojem, nego upravo svojim jedinstvenim talentom, odnosno sposobnošću. Tako dolazimo do zaključka da je problem ženskog pitanja načelno sličan problemu same demokratije. Ovde bi, dakle, vredeo isti onaj princip koji je Aleksis de Tokvil, kao učenik antičkih Grka, potezao govoreći o demokratiji uopšte: potpuno je pogrešno gledište da u volji većine ljudi ima više uma, a često je pogrešno i to da u volji većine ima više pravde.

Ali, demokratija je trebalo da bude vladavina najboljih, tj. da bude jednakost prema vrednosti, a ne prema brojčanoj nadmoći.

Marija Kiri

Demokratski naduvanim veštačkim kvotama ne mogu se, dakle, napraviti ni Marija Kiri, ni Mileva Marić (Ajnštajn), ni Ksenija Atanasijević, niti Valentina Tereškova, ni Marina Cvetajeva. Međutim, potrebno je i moguće je svakoj ženi pružiti priliku da pođe putem uma, nauke i otkrića, ako je za taj put sposobna. Da bi se ovo postiglo, nužno je postavljanje vrlo visokih, ali jednakih uslova za sve žene, uslova koji bi a priori otklonili sve ono što pripada psihološkoj i kognitivnoj kategoriji mediokritetstva ili patologije. Demokratski princip ostao bi važeći u pristupu i u primenjenoj metodi, ali on ne bi mogao da kroji i prepravlja rezultat veštačkim kvotama. Nekada bi se za ovo govorilo: kvantitet jednostavno, sam po sebi, ne bi mogao da pređe u kvalitet. Čak i da je kvantitet nužan, on nije dovoljan.

Zato se staro Rusoovo pitanje: kako spojiti volju većine ljudi i um, odnosno kako spojiti pravdu i um (u ovom slučaju volju većine žena i um žene), ovde ponovo postavlja. Daću jedan primer. Ako, recimo, kao što je to bivalo na srpskoj političkoj sceni, neka žena političar/ka dopusti sebi izjave o broju cipela koji poseduje, i ako takvu izjavu onda određeni (veći) broj žena, putem mehanizma identifikacije sa "uspešnom ženom", počne da smatra simpatičnim ili poželjnim ponašanjem, pred nama će se postaviti problem poštovanja ove "većinske volje" naspram umnog stava umnih žena da je ovakvo izražavanje u politici besmisleno i nedopustivo. Ali, kojim ćemo ženama, onda, u demokratiji dati prednost?

Moralni principi jednako važe i za ženu i za muškarca

Kao što je u logici poznato, "dosledna" relativizacija je samopobijajuća i vodi nas uvek u haos. Budući da sam ja lično protivnik etičkog utilitarizma (bilo koje varijante utilitarizma) i da branim deontološki moral kao jedini pravi etičli put (dobro može da bude korisno, ali se princip korisnog nikada ne može uzdići do pojma dobra), iz ovoga posredno sledi da odbijam i bilo kakvo relativizovanje moralnog principa. Određeni moralni princip je moguće različito konkretizovati u slučaju žene ili u slučaju muškarca, ali on, u svojoj suštini, mora da ostane isti.

Mileva i Albert Ajnštajn

Primenjeno na žensko pitanje, ovo bi značilo da se u moralnom smislu ženi ne mogu činiti nikakvi ustupci, kao, uostalom, ni muškarcu. Etički principi mogu da se koriguju teorijom prirodnog prava, ali u bilo kom pravcu da se oni kreću, oni moraju biti jednaki za oba pola (budući da na njima kasnije počiva pozitivno pravo), kako bi život u nekoj zajednici bio moguć. Tako, recimo, ako se borimo protiv laži i protiv krađa, mi nemamo nikakvo pravo da opraštamo ženama koje kradu (čega je, inače, često bilo u današnjoj srpskoj političkoj stvarnosti), ili da se pravimo da to, zbog naše tolerantnosti prema ženi, ne primećujemo.

To ujedno znači da mi moramo da se borimo za humane uslove svake žene u zatvoru, ali jasno je da mi ne možemo da oslobodimo ženu-ubicu ili čedomorku, ili ženu lopova, ako nema drugih psiholoških olakšavajućih okolnosti i ako ubistvo, recimo, nije izvršeno u afektu nego sa predumišljajem. Mi ne možemo za isto nedelo da kaznimo miškarca, a da ne kaznimo ženu, samo zato što je ona - ženskog roda, pogotovo ako znamo da moralna snaga ličnosti nije uslovljena fizičkom snagom.

Žena, rad i materinstvo

U "Novom manifestu (Povelji) ženskog pitanja", predlažiću sliku žene koja će moći da spoji svoj posao sa jedinom pravom i najdubljom psihološkom zaštitom koju ona u životu ima - a to je njena prokreativna porodica. Ženi se mora omogućiti da radi, ali i da ima sve uslove da postane majka u godinama koje su za materinstvo najbolje. Nijedna žena sposobna u svojoj karijeri ne bi smela da bude sprečena u daljim stručnim i profesionalnim uspesima zato što želi da rađa decu, već bi zbog toga trebalo da bude dodatno nagrađena, kako bi lakše spojila obe životne misije.

Ženi koja ne želi da radi ništa drugo do da gaji porodičnu decu trebalo bi omogućiti da dobija naknadu u vidu nekakve plate za svoju isključivo porodičnu ulogu. Ovde treba imati u vidu činjenicu da, u suštini, ne postoji "cena" kojom mogu da se plate posao, rad i misija na "stvaranju" moralnih bića podizanjem dece, odnosno vaspitanjem.

Za isti posao i isti uspeh, žena bi trebalo da bude plaćena isto onoliko koliko i njen muški kolega, bez obzira da li je reč o državnom ili privatnom poslu i poslodavcu.

Takođe, sva prava koja se odnose na materinstvo, na trudničko bolovanje, na dužinu radnog vremena, na već pomenuti status majke u zatvoru (odnosno žene-majke lišene slobode), na zaštitu od zlostavljanja na poslu, na otvorenost svih puteva napredovanja u poslu u zajednici koja će, bez zloupotrebe, "tržišne upotrebe", ili trenutne mode, istinski rešiti "žensko pitanje", trebalo bi da budu vrhunski , bolje reći, religiozno poštovana.

Žena i socijalna pravda

Na političkoj sceni današnje Srbije socijalna pravda je skoro izgnani pojam koji je postao gotovo anahron u histeriji takmičarske sirovokapitalističke kontrole i eliminisanja. Kontrolu i eliminisanje, u suštini, propagiraju sve, iz velikog centra kapitalizma prekopirane medijske emisije socijalnog inžinjeringa, odnosno obrnutog "Skinerovog kaveza": Veliki brat, Preživeli, Ostrvo Kolonta, i sl...

Takođe, žena je zloupotrebljena i u lažnoj novovekovnoj raspravi o podeli na političku "levicu" i političku "desnicu", u kojoj je danas, u odsustvu ili brkanju ideologija (koje više nisu ono što su bile u 19. veku) reč još samo o "porodičnim svađama".

Ali, socijalni program jeste jedini program koji dosledno štiti najjači korintski stub društva, odnosno porodicu. Mnogi ljudi, kako žene, tako i muškarci u Srbiji žive usamljeno, ne zato što ne žele da izgrade porodicu, nego zato što nemaju nikakve uslove da je izgrade.

Ova nesrećna činjenica se, naravno, odražava i na kasniju politiku tzv. pomoći starim ljudima, čineći je mnogo skupljom za državu i mnogo manje efikasnom, budući da pravu gerontološku pomoć starim licima , predstavlja, ne od države poslata nezainteresovana i utilitarna "gerontodomaćica", nego upravo brojna porodica!

Ako nije zloupotrebljena za nebitne i efemerne stvari i događaje, žena je po svojoj društvenoj vekovnoj ulozi uvek okrenuta socijalnim pitanjima, problemima i rešenjima, jer je ona na ovom polju potencijalno, uvek i najviše pogođena. Budući da je stub porodice i čuvar kućnog budžeta i trezora, žena je najbolji predlagač različitih socijalnih mera u svakom (bez obzira na oblik političkog uređenja) postojećem društvu.

Zato je spoj pitanja uloge žene u društvu i socijalnih pitanja potpuno prirodan spoj. Uloga žene u socijalnim pitanjima srpskog društva je suštinska, logična, stvaralačka i nezaobilazna.

Nužno obrazovanje protiv zloupotrebe seksualnosti žene

Društvo stvarnog i iskrenog oslobođenja žene koje bi trebalo da stvaramo jeste ono koje će se truditi da na sve načine spreči prostituciju i porno industriju koji duboko ponižavaju Ženu. Ali, takvo društvo bi moralo da vodi računa i o starom psihološkom zakonu da svaka zabrana stvara kod ljudi još veće izazove i često obrnuti efekat. Poznato je odvajkada da su preterani purizanizam i perverzija samo dva lika iste psihološke pojave koji se naizmenično, kao dva pola iste prirode, smenjuju. Zato bi društvo koje u ovom smislu predlažem trebalo da upotrebi sve svoje mehanizme u aktivnoj i društveno dobro organizovanoj (sistematskoj) misiji protiv poniženja i pogrešnih vrednovanja ženskog lika, već od uzrasta dečje osnovne škole. Slika žene u društvu ne bi trebalo da bude ostavljena tržišnoj spekulaciji, niti bilo kakvoj "privatizovanoj kapitalističkoj slici sveta", nego bi trebalo da bude predmet duge obrazovne, normativne i vrednosne strategije, počevši od što ranijeg uzrasta deteta.

Borba protiv zloupotrebe materinstva

Ženi, a to znači bilo kojoj ženi, trebalo bi da bude zabranjeno da prodaje svoj biološki plod i porod, odnosno da vrši robno-novčanu transakciju sa njim, iako je u tržišnim uslovima zapadnih zemalja ovakva trgovina načelno već prihvaćena. Budući da ženin plod predstavlja novi život koji zahteva etičku zaštitu, ovo bi trebalo da se smatra ne samo neprirodnim nego i nemoralnim, te samim tim nedopustivim. U istom smislu sve kompanije i agencije za prodaju dece "kao gotovih proizvoda" (koje se već stvaraju u zapadnoj Evropi) morale bi da budu moralno i pravno osuđene i zabranjene.

Borba protiv zloupotrebe žene u politici

Zloupotreba žene u političke svrhe trebalo bi da podleže strogoj kazni. U tom smislu, i kao naučnik, i kao umetnik, ali i kao javna ličnost, te pokretač pokreta Ženes, boriću se uvek protiv svih nevladinih organizacija tipa grupe "Femen", ili "Homen" (muška reakcija na "Femen") ili sličnih organizacija koje svoju seksualnost biološki ili pol javno prodaju vulgarnoj dnevnoj politici i tako čitavu ljudsku vrstu vraćaju vekovima unazad. Politika i javni poslovi jesu stvar argumentacije, moralnog vrednovanja, ili ljudske duhovnosti, a nikako svesne i namerne "seksualizacije", odnosno vraćanja opštih i najviših načela života u ravan bioloških i fizioloških nagona.

S druge strane, ljudska seksualnost ima svoje puteve, svoje slobode, oaze i pašnjake na kojima može prirodno da se razvija. Sam čin seksualnih "posebnosti" nije i ne treba da bude nikakav problem za srpsko ili bilo koje društvo, sve dok on ne započne akciju prozelitizma, odnosno agresivnog samonametanja drugim članovima zajednice, a posebno onim heteroseksualnim i većinskim članovima, na kojima jedna živa (samoobnavljajuća) zajednica suštinski i počiva.

Borba protiv ženske osvetoljubivosti i ponavljanja zla koje je žena u istoriji trpela

Svaki oblik mržnje koji bi Žena mogla da oseti ili pokaže prema muškom polu, biće, u "Novom Manifestu (Povelji) ženskog pitanja" uvek predmet psihoterapije, borbe i iskorenjivanja, jer ću se i teorijski i praktično boriti protiv društva u kome se polovi sukobljavaju i međusobno ratuju, a na tom ratu zarađuje veliki i beskrupulozni kapital.

Svako nasilje prema ženi moralo bi u bilo kom društvu da bude kažnjeno, ali ovo važi i za nasilje prema muškarcu.

Ženska figura u porodičnoj vrednosti i slici novih srpskih rodoljubivih pokreta trebalo bi da bude zlatna strana istog dukata koji čini porodicu i koji se uliva u dušu izabranog i željenog zajedništva, umesto da se izdvaja iz njega, gurajući u prvi plan samo svoju izolovanu i sebičnu pojedinačnost . Svet sazdan na raskorenjenim jedinkama, pisao je o tome još mnogo pre svih psihologa teolog i filosof Nikolaj Berđajev, jeste svet haosa, nemoći, straha i bola.

Iako je izvesno da je u nekim bračnim zajednicama žena psihološki dominantna figura, a u drugima je to muškarac, svaka zdrava bračna i duhovna zajednica ostaje zajednica u kojoj je jedinstvo u različitosti najveća vrednost. Ovo ne znači da žena ne može da promeni svoju zajednicu, niti ovo znači da neće moći da je traži sve dok je ne pronađe. Ovo prosto znači da će porodica, ako je željena i voljena, ostati glavni neuron društva i naroda, i da će žena tek u njoj moći istinski da se razvija, umesto da (p)ostane raskorenjena i nesrećna, histerična jedinka koju anonimno i surovo tržište nemilosrdno zloupotrebljava.

Celovita žena koja voli i veruje

Bilo da je zaposlena ili sociološki i ekonomski izdržavana, žena ostaje temelj porodične celovitosti i snage, a time i temelj snage čitavog jednog društva.

Na kraju, jasno je da slika žene za koju se u "Novom Manifestu (Povelji) ženskog pitanja" zalažem mnogo više liči na princip uma i ljubavi, nego na princip "potraživanja naplate istorijskih računa" i osvete. Ta slika mnogo više liči na ženski lik Antigone ("Nisam stvorena da sa mržnjom živim, nego da budem sa onim koga volim"), ili na lik istorijske hrabre i verujuće Jovanke Orleanke, nego na lik današnje vulgarne "femen" koja vrhunac borbe za oslobođenje žene i demokratiju vidi u tetoviranju po golom telu, u testerisanju hrišćanskih krstova i u uriniranju ispred pravoslavnih crkava. Sloboda projekta "femen" je samo iluzija. To je negativna, autodestruktivna i psihološki regresivna sloboda.

Slika žene za koju se u "Novom Manifestu (Povelji) ženskog pitanja" zalažem jeste sveobuhvatna onoliko koliko i lik boginje Demetre ili boginje Vesne, boginje rađanja i proleća u svim narodima sveta. Upravo ženski princip, kao pasivniji od muškog, jeste princip filosofije i najdublje mistike, duhovnosti i vere - pisao je još Pavel Evdokimov. A Lao Ce tvrdio je da je ženska snaga - snaga blage vode koja topi najtvrđi kamen.

Žena u judeohrišćanskoj slici sveta bila je ili samo rodilja (Marija) ili samo zavodnica (Eva). Ovaj psihološki uprošćeni crno-beli odnos i danas je osnova svake, bilo muške, bilo ženske psihopatologije i razapetosti između jedne ili druge suprotnosti. U muškom svetu, ovoj shizofrenoj podeli odgovaraju takođe dva ekstrema kao delovi iste patološke pojave: lik nezasitog i nezrelog, histeričnog Don Žuana (muška histerija) suprotstavljen drugoj krajnosti - liku takođe nezrelog i uplašenog Edipalnog sina.

Nasuprot svemu ovome, žena u istočno-hrišćanskoj slici sveta i u srpskom narodu, odnosno u društvu koje stvaramo sa svima onima koji žele da žive u univerzalnim novozavetnim, ili prosto u moralnim , deontološkim vrednostima, trebalo bi da bude spoj "zavodnice" koja ne donosi smrt i rodilje (Bogorodice) koja donosi život i ljubav. Međutim, ona je uvek i mnogo više od ovoga - žena je tvorac novog života i stvaralačka snaga dubokog uma.

Agresivni feminizam je prošlost, a ženski "familizam" je budućnost: sigurna kuća za porodicu

Jasno je da je histerični feminizam (koji je od žrtve postao napadač, kako to u psihologiji često biva) ženi doneo mnogo više štete i ontološkog zla nego koristi. Same tzv. "kvote" nisu dale više žena nijednom Panteonu, nego samo više žena "uslužnim", "zabavljačkim" , vulgarnim komercijalnim, ili kriminalnim delatnostima. Drugim rečima, u agresivnom feminizmu, žena se oslobodila "brojčano" i statistički, ali je ona ostala predmet trgovine i poniženja.

Uloga žene u zajednici za koju se u "Novom Manifestu ženskog pitanja" zalažem jeste i povratak jedinstvu koje neće dozvoliti da utilitarna filosofija života ženski pol porobi i uništi.

"Novi Manifest ženskog pitanja" jeste borba za društvo staroga u novom, ili novoga u starom, odnosno za tzv. "konzervativnu revoluciju", za preobražaj i revoluciju kroz tradiciju i vrednosti, u shvatanju životne uloge žene i ženskog principa. Ponavljam reč "preobražaj", jer "evolucija" bez preobražaja, u ovom slučaju nikako ne može da bude dovoljna.

Žena se danas oslobodila ropstva i pasivne uloge u većini društava u svetu i ne bi trebalo da ponavlja i vraća zlo (ili da postane "kastraciona žena" po modelu "identifikacije sa agresorom"), koje je nekada sama trpela. Žena se oslobodila, ali njena sloboda ne podrazumeva i ne traži osvetu, nego dalju borbu za još plemenitiju slobodu.

Nijedne porodice nema bez jake i važne uloge žene, i nijednog društva (a pogotovo ne mentalno zdravog društva) nema bez porodice. Upravo zato što je žena kroz istoriju mnogo više trpela, njen značaj u porodici danas je veći od muškog. Ovo i sama srpska reč po-rodica govori. Ali, svi "osvetnički polni pokreti", bilo ženski, bilo muški ("feminizam" i "hominizam"), pripadaju patologiji, odnosno prošlosti.

Pored "sigurne kuće" za žene, ili "sigurne kuće" za muškarce, trebalo bi da se borimo za "sigurnu porodičnu kuću". Uostalom, najčešći uzrok nasilja u porodici jeste upravo socijalna patologija, ne sukob polova kao takvih, nego siromaštvo i beda pojedinaca, nezavisno od njihovog pola.

Umesto psihopatološke, bolesne filozofije suprotstavljenih "feminizma" i "hominizma", nama je danas potrebna ideja "familizma", ideja i praksa, srpski rečeno, po-rodice: rodice i onoga što prirodno sledi posle rođenja kako bi se novi život, kako ženski, tako i muški, podigao. To je ideja kosmičkog stapanja (a ne sukobljavanja) u duhovnom jedinstvu polnih razlika.

Kroz "Novi Manifest (Povelju) ženskog pitanja" koji danas osmišljavam i pišem, a čiju je osnovnu suštinu danas prihvatio Pokret Dveri, naše buduće društvo trebalo bi da pruži svakoj ženi koja živi u Srbiji (bilo kog da je korena, porekla i bilo koje tradicije) mogućnost da, na savremeni način, i na način koji je samo njoj svojstven, ostvari u jednom istom životu jedinstvo tri večna lika: lik darovite Jefimije, lik pametne Milice i lik mudre i moćne Jevrosime.

(Odlomak iz knjige "Nova Povelja ženskog pitanja")