Серијал „Пространство“ – слобода, империјализам и реалполитика у XXIV веку

Научна фантастика у оковима термодинамике

Има доста разлога да се пише о „Пространству“ (The Expanse) – изузетно успешној и критички хваљеној серији научнофантастичних романа, које под псеудонимом „Џејмса С. А. Корија“ (James S. A. Corey) пишу двојица америчких аутора – Данијел Ејбрахам (Daniel Abraham) и Тај Франк (Ty Franck). Крајем децембра 2017 г. објављена је седма књига у серији под насловом Persepolis Rising (Успон Персеполиса), док је у исто време на српском језику објављена пета – можда до сада и најузбудљивија књига – Немезине игре. Истовремено, за неколико месеци почиње емитовање треће сезоне телевизијске серије у продукцији Сај-Фај канала, снимљене по овом серијалу књига, која је већ привукла много пажње, и веома топло прихваћена од публике. Ово је сасвим добар повод да се подвуче црта, и да се каже нешто о овој узбудљивој свемирској опери, која слика судбине својих јунака у условима у којим пространство Сунчевог система, са свим својим ресурсима, постаје све тешње за човечанство, а које опет своје вековне омразе, сукобе, и проблеме носи заједно са собом у звезде, дајући буквалну тежину старој латинској фрази nihil sub sole novum. О томе, уосталом, сведоче и наслови свих седам до сада објављених романа, у којима по правилу фигурира неки симбол из библијске, средњевековне, или античке митологије, који стоји у јаком контрапункту према високотехнолошком друштву у које се човечанство претворило.

И Ејбрахам и Франк непосредно су сарађивали са доајеном америчке савремене фантастике Џорџом Р.Р. Мартином (аутор серијала „Песма леда и ватре“ по коме се снима серија „Игра престола“), и у жанр свемирске опере унели су ону исту врсту озбиљности и уземљености у стварност која је Мартинове књиге од нише за љубитеље фантастике претворила у глобалне бестселере и лектиру за све узрасте и сваку публику. Баш као Мартинови романи, серијал „Пространство“ започиње на изузетно малом броју фантастичних премиса (т.ј. наративних елемената који превазилазе домашаје савремене науке), а затим полако из окружења тзв. „ниске“ фантастике прерастају у раскошни свет „високе“ научне фантастике, трансформишући на наше очи наш скучени Сунчев систем, окован законима физике и термодинамике, у једну ширу васељену, каква нам је позната из великих остварења овог жанра.

И док је ова свемирска сага већ довела љубитеље до светова и премиса какве могу препознати из „Звезданих ратова“, „Звезданих стаза“ или „Подневног света“ браће Стругацки, аутори никада не дозвољавају својим читаоцима да забораве да се радња догађа у стварности у којој, углавном, важе Њутнови закони, и у којој мало шта може да се догоди ex nihilo, или ex machina – што њихово приповедање чини узбудљивим, а њихову причу предвидљивом и напетом на сличан начин, на који Мартин у свој псеудосредњевековни свет уплиће закономерности реалполитике и историософије. Прича „Пространства“ започиње средином XXIV века, у коме је човечанство уз велике напоре успело да колонизује Сунчев систем, али још увек није развило технологију која би им омогућила међузвездана путовања. Политички гледано, Сунчев систем је подељен између две суперсиле – Земље, са популацијом од 30 милијарди људи, којом управљају Уједињене нације које су прерасле у светску владу, и Конгресне Републике Марс, која управља Црвеном Планетом са 6 милијарди људи, која увелико заостаје у свом вишевековном пројекту тераформирања, али зато предњачи по технологији и војној моћи. Ове две силе у лабавом савезу управљају колонијалном експлоатацијом Астероидног појаса и Спољашњих планета, чије становништво („Појасовци“, тј. „Белтери“) живи у условима перпетуираног сиромаштва, економске потлачености, и културолошке сегрегације, којој додатно доприносе расне разлике до којих је допринео живот у бестежинском стању.

Реалистичко приповедање уз митолошке мотиве

На самом почетку приче, једино научнофантастично приповедачко средство које измишљају аутори јесте тзв. „Епштејнов погон“ – радикално нов облик искоришћења горива који је омогућио свемирским бродовима да путују с једног краја сунчевог система на други по систему сталног потиска (тј. користећи стално убрзање/успоравање као извор вештачке гравитације). Тај погон не омогућава бродовима да напусте оквире теорије релативности и класичне термодинамике, па кретање кроз пространство сунчевог система је и даље релативно споро, а дистанце које се прелазе и даље огромне, али ова интервенција је оно што је омогућило премиси о интрасоларној колонизацији да буде веродостојна. Сва остала технологија је мање-више компатибилна са технолошким развојем савременог доба, и представља његове очекиване закључке и завршетак. Са оваквим премисама, приповедање у књигама је изразито реалистично, а аутори посвећују огромну пажњу узбудљивим мисаоним експериментима о томе на који начин технолошка ограничења и живот у свемиру остављају трага на људској култури и заједници.

То, међутим, није све. У свакој књизи аутори експериментишу са различитим књижевним жанровима – па се у првој књизи („Буђење Левијатана“) свемирска опера укршта са жанровима хорора, детектиско романа црно таласа и зомби-апокалипсе, друга („Калибанов рат“) је истовремено политички трилер и акциона драма, трећа („Абадонова капија“) прави искорак у „високу“ научну фантастику, да би се четврта („Сибола у пламену“) у великој мери претворила у класичан вестерн итд. Кроз ове различите приче провлачи се једна и иста екипа веома животних и занимљивих личности, од којих је свако одметник на свој начин од сопственог културног миљеа, а коју предводи непоправљиви идеалиста донкихотовског типа капетан Џејмс Холден. Ова донкихотовштина као темељно стање људског духа се у серији толико наглашава и подвлачи, да свемирски брод који припада главним јунацима чак и носи име „Росинанте“, крајње несуптилно указујући на дезоријетисаног и анахроног Серватнесовог јунака, и правдајући на тај начин романтичне назоре и често детињасту наивност протагониста.

Дискурс хуманости, слободе и историјског субјективитета

Научна (и било која друга) фантастика је по правило онолико добра, колико је добра њена сценографија. Без приповедачке маште и шаренила утканог у позадину, научнофантастичне приче су приче као сваке друге, и могле би се одвијати и у савремено доба. Аутори „Пространства“ ово изузетно добро разумеју, и количина детаља и разумевања коју су уткали у своје приче, као и улога коју ти детаљи играју за перпетуирање радње, веома често оставља читаоца затеченим, подсећајући на највећа имена жанра, попут Артура Кларка. Али без обзира на ово обиље танчина који истовремено показују сјајно познавање трендова у савременој космонаутици и другим наукама, и филозофски разматрају последице технолошког развоја, оно што овај серијал књига чини толико упечатљивим и узбудљивим пре свега је његова политика и социологија.

Политичке и социјалне теме налазе се на сваком кораку ових књига, а њихово разумевање и комплексност не само да је далеко од уобичајеног симплификаторства популарне уметности, већ су толико убедљиви, да не би постидели ни озбиљне теоретичаре и истраживаче на овим пољима. „Пространство“ јасно показује везе између културолошких особености три велика друштва Сунчевог система и економских модела који у тим друштвима владају. Земља представља социјалну државу (welfare state) која пола свог становништва држи незапосленим и на социјалној помоћи, надокнађујући недостатак ресурса бескрупулозном експлоатацијом Астероидног појаса и Спољашњих планета. Марс представља инсуларно, фашистичко друштво опседнуто властитом самоодрживошћу и са јаким комплексом више вредности у односу на друге, које физички недостатак ресурса и радне снаге надокнађује милитаризмом и дисциплином својих грађана. Најзад, Астероидни појас и Спољашње планете представљају креолску мешавину култура, језика и обичаја, која производи ресурсе у замену за технологију (укључујући снабдевање ваздухом, храном, водом и лековима) која им је неопходна да би опстали у негостољубивом свемиру. Колонијална експлоатација и угњетавање претвара културу Појаса у један специфичан melting pot, унутар кога се рађа антиколонијални отпор у виду Савеза спољашњих планета (ССП), полу-екстремистичке, полу-терористичке организације која се свим средствима бори да постане геополитички играч, веома налик на Хамас, Хезболах, или Црну руку. Важно је нагласити да у овој геополитичкој подели нема „добрих“ и „лоших момака“ – све стране себично штите своје интересе, и односе се према осталима са презиром, подозрењем и ксенофобијом.

Ове слике нису ни близу толико карикатуралне колико њихов кратки опис може да сугерише. Штавише, аутори сва три социо-политичка система сликају изнутра, кроз ликове који су потекли из њихових вредности, и тако бацају додатно светло на њихову унутрашњу економску и социјалну логику, без јефтиног и памфлетског осуђивања. Акценат је пре свега на томе на који начин социјалне околности и економска неједнакост генеришу културне разлика, а након тога нетрпељивост и расизам, и ова порука је далеко од симплификаторске. Аутори истовремено не беже од насиља и бруталности која карактерише политичке методе сва три система, али ни од социоекономских закономерности које те методе чине саморазумљивим и политички неизбежним.

Централно место у овом приповедању игра, међутим, питање слободе у свим својим главним филозофским значењима – укључујући политичку слободу, морални избор, индивидуалну аутономију, као и занимљиво питање субјективитета појединачне личности у великим историјским токовима. Поређење ове опере са Толстојевим „Ратом и миром“ можда представља хибрис, али у великој мери погађа основне интенције двојице аутора, који индивидуалне судбине својих ликова користе да би илустровали једну механику историјских токова налик на Толстојеву. „Пространство“, баш као и „Рат и мир“, истовремено представља један трактат о месту великих појединаца у историјским превирањима, да би дошло до закључка да је утицај појединца – чак и херојског појединца – на те токове практично непостојећи, али и да је однос и став према тим токовима управо оно што обичне људе претвара у хероје и историјске великане.

Немезине игре – терор и последице колонијализма

Најновија књига објављена у Србији – „Немезине игре“– вероватно представља најупечатљивију у серији. Баш као претходне књиге, и она представља преплитање жанра свемирске опере са новим жанром, у овом случају постапокалиптичким жанром катастрофе, са изразитим елементима политичке драме. Ова књига је специфична и по минималном садржају елемената фантастике, поготово када се упореди са барокним, кларковским маштаријама претходне књиге „Сибола у пламену“. Уместо разматрања судбине ишчезле трансгалактичке цивилизације и граница људске свести, ова књига веома темељно разматра настанак, функционисање, идеолошке структуре и етичку искључивост екстремистичких и терористичких структура у условима економске потчињености. У контексту непомирљиво подељеног америчког друштва, права је реткост да се у њиховој јавности наиђе на тако дубоко и искрено разумевање тероризма као последице колонијалне експлоатације, а да се не улази у апологетику терористичких метода и идеологија; баш као што се пластична слика насиља, нечовечности и зла које ове организације порађају ни на тренутак не претвара у одбрану колонијалног и империјалног система, који се традиционално проглашава за основну брану терористичкој делатности.

Показујући нам истовремено детаље подземне културе отпора колонизаторима, аутори веома убедљиво сликају сплет околности и узрочно-последичних веза које економску сегрегацију претварају у културолошку дистанцу, ову у идеолошко отуђење и дехуманизацију, које опет неумитно воде у насиље и рат. Писци су, без икакве сумње, веома темељно изучавали, што историјске, што актуелне конфликтне зоне у нашем свету, и извукли из историјских догађаја којима смо сведоци у највећој мери правилне закључке. Тако је и у овој књизи осуда насиља, терора и зла апсолутна, али се реперкусије колонијализма показују као фаталне на дугом штапу – како по колонизоване, тако и по колонизаторе. При томе се све то слика на позадини неумољивих точкова историјског тока, који се, како то убедљиво наглашава Толстој, не могу ни закочити, нити убрзати.

Дубини теоријског промишљања које је уложено у ову књигу може се супротставити само још узбудљивост са којом се одвија њена радња. Све књиге „Пространства“ су изразито напете, и свака је на свој начин епска, али се управо „Немезине игре“ показују као најнапетија, најузбудљивија, и најепскија у серији. Из приповедања су избачени сви споредни ликови, радња се у потпуности фокусира на четири главна јунака, од који сваки плете причу из сопствене рашомонске перспективе, и из свог нарочитог културног и цивилизацијског контекста. Ова књига је толико набијена догађајима, да она представља прву у серији која не представља затворену целину за себе: наредна књига – „Пепео Вавилона“ и нема другу улогу, него да покупи све конце које су остале иза „Немезиних игара“, и да читаоца доведе у какав-такав емотивни еквилибријум.

Успон Персеполиса – о „људском лицу“ и осталим маскама империјализма

Најновија књига – „Успон Персеполиса“ – по напетости можда заостаје за „Немезиним играма“, а у барокности „високе“ фантастике за „Сиболом у пламену“, али опет представља једно од најубедљивијих остварења у серијалу, и доказ да двојац који стоји иза имена „Џејмса Корија“ и даље уме да изненади публику и после објављених шест књига и бројних приповедака. После спороходне политичке драме и историјског спектакла који се одвија у распону од неколико недеља, аутори прескачу 30 година и читаоце бацају у тренутак када се могу посматрати прве истинске последице историјских догађаја који су раније описивани. У овој књизи „висока“ фантастика враћа се на велика врата, али примат још једном преузима дубина увида у природу људских сукоба, и, овај пут, у механику империјалне окупације.

Док смо, међутим, у ранијим књигама имали реконструкцију савременог тероризма у околностима колонијалне експлоатације, у „Персеполису“ економска доминација и колонијализам уступају место тврдој окупацији, а оне исте терористичке методе које су користили негативци у претходним књигама сада постају инструменти отпора и недвосмислене борбе за слободу. Овде имамо још једном веома проницљив увид аутора – свемирски терористи из „Немезиних игара“ себе не виде ништа другачијим од покрета отпора у „Успону Перспеолиса“, али књиге са лакоћом повлаче дистинкцију између ова два – по методама толико слична – облика борбе, што, вреди нагласити, није тако лак задатак чак ни за озбиљне стручњаке и теоретичаре.

Са становишта жанра, у овој књизи на сцену ступају две тропе које су изузетно омиљене код публике, и бескрајно експлоатисане у научној фантастици – крвожедна интергалактичка империја, и свемирски нацисти, али одмах након увођења ових клишеа, аутори чине огроман напор да их изокрену, субвертирају, и учине историјски реалистичним. Империјална стремљења се тако не показују као пуки плод болесне амбиције појединачног тиранина (мада тај фактор није занемарен), већ као плод заводљиве идеје о неопходности „бирократије“, „администрације“ и „технократије“ за функционисање комплексних политичких и економских система. Књига веома убедљиво показује како се наизглед безазлена бирократија извитоперује до инструмента насиља, отуђења и радикалног зла, а „људско лице“ империје разоткрива као обична маска за нечовечност, неморал и злочин. Вреди нагласити да у центар овог радикалног зла које искрсава у историји XXIV века Ејбрахам и Франк не похрањују ни расизам, ни фашизам, ни политичку амбицију – који су у њиховом друштву свеприсутни без обзира на то о којој културолошкој и политичкој групи је реч. Уместо тога, они у корен зла стављају управо технократски патернализам, надменост, и идеју да су људи нерационална бића која нису у стању да воде рачуна о својим сопственим интересима, и којима је стога потребан старатељ, кондуктер, односно хегемон. Није могуће, а да се не приметни примењивост овог обрасца на савремене империјализме попут америчког или европског, који све гласније инсистирају на технократији и ограничавању демократске народне воље, не само у колонијама, већ и у свом сопственом друштву.

Један од најубедљивијих момената у књизи тиче се манипулације историјом у сврхе идеолошке самооправдања. Веома налик на савремене просперитетне и технолошки напредне државе Запада, империјалне апологете у књизи наглашавају мирољубивост и „људско лице“ нове империје, њену приврженост очувању живота и имовине, и инсистирању на институционалном решавању проблема које политичке групе изван империјалне контроле решавају насиљем. На ову опаску главни јунак Џејмс Холден веома убедљиво одговара: „руке твоје империје делују много чистије када можеш да диктираш тренутак када њена историја почиње, и који њени делови се рачунају“. Ово није само бољка Балкана са својим пословичним „вишком историје“, коју сваки од посвађаних народа интерпретира кроз властите идеолошке наочаре – ово је у кудикамо већој мери критика Запада, који са сваком новом идеолошком фазом свог развоја ону претходну проглашава за „назадну и неморалну“, бришући је из свог колективног сећања, и уцењујући због ње народе и друштва који ту „лествицу развоја“ још увек нису напустили. Када се на то дода идеја да технолошки прогрес и војна надмоћ некоме дају право да управља судбинама војно слабијих и технолошки „заосталих“, имамо не само убедљиву слику савременог лицемерног шовинизма Запада, већ и његово утемељење у расистичким и нацистичким праксама које номинално одбацује.

Ограничени домети и успеси ТВ серије

Имајући у виду огроман успех романа код публике и критике, било је само питање тренутка када ће „Пространство“ бити екранизовано. Тог задатка се прихватио кабловски Сај-Фај (SyFy) канал, који је до сада емитовао већ две сезоне истоимене серије, које релативно верно покривају радњу отприлике једне и по књиге. Серија је већ стекла донекле култни статус међу љубитељима фантастике, али свакако има неколико очигледних недостатака. Треба нагласити да су продуценти приступили снимању серије са великом љубављу према изворном материјалу, и са жељом да се он у највећој мери верно пренесе на екране. Међутим, рестрикције у буџету навеле су их да од самог почетка одустану од неких иконичних елемената имагинаријума „Пространства“ – од чињенице да се велики део радње одвија у условима без имало, или са изузетно ниском гравитацијом, или да је живот читавих генерација у оваквим условима створио расу људи која је и по пола метра виша од просечног Земљанина. Одустало се од приказивања – иначе визуелно изузетно захвалних сцена коришћења инерционих фотеља („crash couches”), које се ротирају заједно са вектором потиска како би спречили повреде током маневрисања при силама од више гравитација (фотеље које користе у серији су фиксиране, што сцене маневрисања чини нелогичним и чак смешним), одустало се и од сталне вртоглавице која произилази из промена референтног система и мењања онога што је горе, и што је доле – што све доприноси клаустрофобичној атмосфери свемира коју убедљиво описују књиге.

Другим речима, велика је штета што серија није добила визуални третман какав смо могли да видимо у награђиваном филму „Гравитација“ (2013) Алфонса Куарона, нити је располагала средствима каква је HBO бацио на реализацију „Игре престола“, али када се ти технички недостаци ставе по страни, добија се једна изузетно солидна и узбудљива прича, која на нивоу приповедања веома верно пресликава атмосферу из романа, ако и не успева у потпуности визуално да је дочара. Глумци су углавном веома солидно одабрани, и верно одговарају ликовима из књиге – уз изузетак глумице Шохре Агдашлу, којој пренаглашени страни акценат не дозвољава да дочара скандалозну логорејичност и харизму заменице генералног секретара Уједињених нација Крисџен Авасарале, која иначе представља један од најиконичних ликова серијала (и свемирске фантастике уопште). Вреди, додуше, напоменути, да је првобитни успех серије очигледно омогућио прилив нових средстава, па се већ од друге сезоне осетило да уметници „лакше дишу“, што им је омогућило да чак у причу накнадно врате елементе које су раније морали да избаце због недостатка новца.

О историјском редукционизму и културном идентитету

„Пространство“ – баш као што му име и сугерише, садржи у себи неисцрпно изобиље мотива, симбола и алегорија о савременом друштву, који представљају суштину добре научне фантастике, и ми смо се тог богатства овде једва дотакли. У том смислу све што је овде речено – уз бригу да се потенцијалним читаоцима ниједан битан део радње не разоткрије пре времена – представља веома штуру и неадекватну слику ових заиста сјајних књижевних остварења. То, међутим, не значи, да ове књиге, у свој својој минуциозности и интелектуалном поштењу, нису без својих мана.

Највећи недостатак серијала свакако јесте робовање аутора редукционистичкој догми, која провејава чак и испод њихових најнадахнутијих увида у природу људског рода, његову историју и заједницу. Ауторима се то не може превише замерити, јер је у питању једно од најтврдокорнијих идеолошких убеђења западне цивилизације – да сваки емпиријски процес, па макар се тицао искључиво духовне, односно друштвене сфере, има своје објашњење у контексту биолошке, биохемијске и еволутивне динамике. Аутори при томе заузимају за савремено доба изразито просвећен став – исказавши доследно и потпуно неиронично поштовање за елементе духовности и религије, али скоро без трунке њиховог разумевања. Читав низ ликова у књигама је изразито религиозан, и њихова вера се третира са поштовањем које није уобичајено за традиционални позитивистички дискурс научне фантастике, али без обзира на то вера и религија остаје један социјални епифеномен, који није тешко угурати у Прокрустову постељу „културног идентитета“, и мало више од тога.

Ово робовање редукционизму поготово је очигледно када се види начин на који аутори обрађују културолошке разлике и нетрпељивост која влада у њиховом Сунчевом систему. Културолошке разлике између Земљана, Марсоваца и Белтера у потпуности су, и без остатка, изведене из социоекономских прилика које у тим друштвима владају. Земљани су арогантни и нарцисоидни, Марсовци подозриви и ратоборни, а Белтери самостални и слободољубиви у оној мери у којој су их на такво понашање натерале спољашње околности. У неком сведеном, алегоријском наративу то би функционисало, али Ејбрахам и Франк са великим детаљима наглашавају колико је њихово друштво културолошки шаролико, указујући на натписе на пет-шест језика на сваком саобраћајном знаку и реклами, традиционалне ресторане и музику, народну ношњу и обичаје различитих народа и култура које су се са Земље винуле у небеса, укључујући ту и креолски језик Астероидног појаса који представља једва разумљиву мешавину десетак великих језика Земље. Али ни у једном тренутку та културна позадина и шароликост не детерминише ток радње – социјална динамика фигурише само у односу сила класне борбе између потлачених и тлачитеља, угњетених и угњетача, произвођача и управљача итд. Док аутори веома убедљиво описују нетрпељивост између Марсоваца и Земљана, ни у једном тренутку се код њих не може наћи конфликт и напетост између, рецимо, Јапанаца и Кинеза, Руса и Пољака, католика и протестаната – већ сви ови народи ускачу у класне улоге које су им намењене. Комплексно друштво „Пространства“ је, стога, само копија америчког melting pot, и представља крајњи домет мултикултуралистичке парадигме, која културну посебност признаје као вредност, али је своди на празни украс, и лишава сваког облика историјске и социјалне делатности.

Али колико ова инхерентно „америчка“ перспектива ауторима отежава разумевање културне динамике и конфликата карактеристичних за Стари Свет (што је необично, с обзиром на то колико се често позивају на веома убедљиве историјске примере), толико им она олакшава разумевање свих нијанси проблема расизма, и његових инструментализација. Учитавање класних улога и дискурса господара и слуге у баналну и ефемерну појаву као што је физички изглед делује крајње непросвећено из европске перспективе, али у америчком друштву оно почива на вишевековној традицији чије се последице и даље снажно осећају у тој земљи. При томе у „Пространству“ имамо један нарочит обрт – за разлику од раса на земљи, физички изглед људи XXIV века пре свега зависи од околности у којима су се родили и живели, тј. да ли су потекли из „гравитационих бунара“ Земље и Марса, или су – попут Белтера – већину живота провели у бестежинском стању, где се зна само за симулирану гравитацију потиска, односно центрифугалне силе ротационих свемирских станица. Овде је улога и посао који човек обавља постављен у корен његовог расног идентитета, да би се након тога повратно учитавао у његове способности, и постао повод за дискриминацију.

Будући да аутори „Пространства“ сликају управо једно глобално друштво у смислу који превазилази савремено поимање те речи, ова изразито америчка перспектива на социоекономске процесе и културу им се може опростити, поготово када се има у виду са којим даром за детаље приступају приповедању, и колико су њихови други увиди – поготово они политички – прецизни и ваљани. Овај серијал убедљиво и са много талента захвата суштину унутрашњих сукоба у људском друштву, а све да би нам причао једну у великој мери вечну причу о хуманости и отуђењу, емпатији и ксенофобији, баналности зла и узвишености добра, а све то стављено у реалполитички контекст који је сасвим примењив на савремено друштво. И који му је, можда, преко потребан.