Roberto Savijano – junak našeg doba

„Sileo, ergo – non sum“

Ćutim, dakle – ne postojim

(Latinska izreka)

Evropski parlament će za koji dan na svom dnevnom redu imati tačku koja će se baviti stepenom slobode štampe u Italiji, koja je, prema mnogim ocenama daleko od evropskih standarda. Istog dana, članovi, lideri političkih grupa u Parlamentu odlučiće ko će poneti prestižnu nagradu „Saharov“, koju ova institucija dodeljuje već pune dve decenije borcima za ljudska prava i slobode. Nagrada „Saharov“ biće uručena u decembru, povodom Svetskog dana ljudskih prava, dodeljuje se svake godine jednom borcu za ljudska prava i demokratiju. Ove godine navršava se 20 godina od smrti sovjetskog disidenta Andreja Saharova po kome je nagrada i dobila ime. Na listi od deset kandidata ove godine našao se i mladi italijanski novinar, za koga je Umberto Eko rekao da je „junak našeg doba“, autor svetskog bestselera, romana „ Gomora“, Roberto Savijano (1979).

Ko je Roberto Savijano?

Ko je imao priliku da pogleda tv izveštaje svetskih tv kuća, (BBC, CNN…) sa nedavnog protesta za slobodu medija u Rimu, gde je na Pjaca di Popolo učestvovalo gotovo pola miliona ljudi, verovatno je upamtio mladog momka u crnom, koji je govorio nakon što se demonstrantima obratio nobelovac, dramski pisac, Dario Fo, čija pojava i govor su izazvali frenetične ovacije i dugotrajno skandiranje u znak podrške. Bio je to tridesetogodišnji napolitanac, filozof, po zanimanju novinar i pisac, Roberto Savijano.

„Gomora“ je njegova prva knjiga. Istovremeno mu je donela i slavu i izgnanstvo. Nakon pojavljivanja knjige, napolitanska mafija, Kamora, uputila mu je ozbiljne pretnje, posle čega je Savijano pod stalnom policijskom pratnjom, menjao mesto boravka i, faktički, živeo u ilegali. „Gomora“, roman o mračnim stranama kapitala, mafiji i kriminalu koji odoleva svakoj vlasti i teško dolazi pod udar zakona, doživeo je neverovatan publicitet – objavljen je u 42 zemlje, samo u Italiji je do sada prodato 1,5 milion primeraka ove knjige, snimljen je i istoimeni film, koji je osvojio Gran Pri u Kanu. Za autentično i potresno svedočenje o svemoći kriminala, Savijano je 2006. godine dobio nagradu „Vijaređo Repači“, za najbolju prvu knjigu, kao i nagradu „Đankarlo Sijani“, iste godine.

„Svi koje poznajem, ili su mrtvi ili u zatvoru. Ja hoću da postanem BOS. Hoću da držim supermarkete, prodavnice, fabrike, hoću da imam žene. Hoću tri automobila. Hoću da me svi poštuju kad uđem u neku radnju. Hoću da imam magacine po celom svetu. A onda hoću da umrem. Ali, onako kako umire pravi bos, onaj koji je stvarno glavni. Hoću da me ubiju.“

(citat iz romana „Gomora“)

Sadržaj autentičnog pisma 14-godišnjaka na izdržavanju kazne u maloletničkom zatvoru, kojeg je „Kamora“ regrutovala za svoje prljave ulične poslove, da bi način na koji žive „bosovi“ postao idol ovog maloletnika, samo je jedno od bezbroj autentičnih svedočenja o moći kriminala, beznađu siromašnih i bezdušnosti društva u kojem živimo, o čemu u svom romanu „Gomora“ na brilijantan način piše Savijano. On u svom romanu potanko objašnjava principe „poslovanja“ klanova Kamore. Navodi reči jednog od članova klana Kazalea, koji za sicilijansku „Koza Nostru“ kaže da je u raskoraku sa vremenom, jer je potčinjena političarima i nastoji da se nametne kao neka vrsta „antidržave“. Za bosa klana Kazalea (Skjavone) – „to ne priliči poslovnim ljudima“. Ne postoji paradigma „država – antidržava“, već, kako kaže ovaj kriminalac koji je osuđen na doživotnu robiju – „samo teritorija na kojoj se posluje sa, preko, ili bez države“. Savijano ukazuje i na globalni karakter ove kriminogene organizacije, na mrežu njene ilegalne trgovine koja ima ishodište u legalnim ekonomskim tokovima, šireći se preko Evrope i Amerike, do Bliskog istoka i Kine.

Prikupljajući građu za svoje delo, Savijano je i sam radio u tekstilnoj i građevinskoj firmi koju je kontrolisala mafija, izbliza je posmatrao umešanost Kamore u kontrolu organizovanog kriminala, trafikinga, rasturanja droge, krijumčarenja oružja, nelegalnog odlaganja otpada svih vrsta.

„Dugogodišnja nezaposlenost menja čoveka. To što ga šefovi tretiraju kao krpu, to što radi na crno, što nema ničije poštovanje, nema novac, sve to ubija, ili ga pretvara u životinju, ili gura na dno“, piše o svojim sumornim iskustvima Savijano, direktno imenujući mafijaške bosove. U intervjuu (The Guardian, 1. novembar 2008) Savijano za Kamoru tvrdi da je „najveća pojedinačna ekonomska sila u Evropskoj uniji“. U svom romanu on iznosi i sledeće – „Nema mesta na kojem nisu razgranali svoje poslove. U Nemačkoj su prodavnice i magacini smešteni u Hamburgu, Dortmundu, Frankfurtu. U Berlinu su prodavnice Laudano, na adresi Gnajzenauštrase 800 i Viclebenštrase 15, u Španiji u Paseo de la Ermita del Santo 30, u Madridu, i još u Barseloni; u Austriji u Beču, u Engleskoj u jednoj prodavnici jakni u Londonu, potom u Irskoj, u Dablinu. U Holandiji u Amsterdamu, u Finskoj i Danskoj, u Sarajevu i u Beogradu“ (str. 51, srpsko izdanje, Geopoetika, 2007).

Kada se knjiga pojavila, mafija joj nije pridavala naročitu važnost, čak se verovalo da će, možda, doprineti i većem poštovanju i „ugledu“ Kamore, međutim, kako je njena popularnost rasla, a javnost počela da shvata razmere zla, Savijanu su počele da stižu pretnje. Tako je u srcu „slobodne Evrope“ počelo njegovo trogodišnje izgnanstvo, jer se usudio da javno kaže, pa i napiše ono što, inače, svi znaju. Odvojen od porodice i prijatelja i stalno premeštan sa jednog na drugo policijsko skrovište, pisac je javno pita – „Šta je moj zločin? Zbog čega moram da živim kao pustinjak, gubavac, skriven od života, sveta i drugih ljudi? Ko je izgubio život zbog moje reči?“ Podatak da je napuljska mafija od 1979. do danas odgovorna za smrt 3.600 ljudi – više žrtava nego što su ih zajedno imale ETA i IRA, ruska mafija, albanske porodice i Crvene brigade, sve objašnjava.

Savijano je u „Gomori“ do detalja rekonstruisao beskrupulozne ekonomsko-finansijske i osvajačke mehanizme klanova Napulja i Kazerte, ističući da oni ne jure poslove, naprotiv, poslovi jure njih“, jer redove Kamore, kako tvrdi pisac – čine „samuraji“ esktremnog neoliberalizma. Za njih, postoji samo profit, ništa drugo. Ali, primećuje Savijano – „ko hoće da ima moć odlučivanja o životu i smrti, stvaranja profita, nametanja monopola, ulaganja u nove poslove, mora znati da se ta moć plaća zatvorom ili životom. Bos zna da će završiti tako što će ga ubiti ili uhapsiti, ali – ekonomski sistem koji je on stvorio, ostaje“. On ukazuje i na „zavet ćutanja“. Svi sve znaju, a niko ne govori da su sve karike moći na ovaj ili onaj način povezane sa Kamorom koja funkcioniše kao Lernejska hidra, čudovište kome, kada mu se odseče glava, na istom mestu trenutno niče nova. Kamora uvećava profit kao da je na hipodromu, na trkalištu, nije važno o kojoj delatnosti je reč, može i dostupnost belog praška za široke mase, na svakom ćošku, uništavanje đubreta na neekološki način (prostim bacanjem u more, zagađivanjem vode i tla, ko mari...), štekujući na taj način silne novce. Račun se ispostavlja, kao i uvek najsiromašnijima, koji prerano odlaze s ovog sveta zbog fatalnih posledica svega onoga što kriminal sobom nosi.

Ova neobična i snažna knjiga, brutalna kao Sodoma i Gomora, dokument o našem dobu, istovremeno i istraživanje i književnost i dokumentarna građa, potresno je svedočanstvo, između ostalog, i o bolesnoj strasti – pohlepi, koju obavezno prati odsustvo ljudskosti, morala, emocija, duhovnosti... Dokument o vremenu u kojem živimo, uznemirujući u svojoj realnosti, „Gomora“ je roman u kojem čitalac lako prepoznaje mnogo toga iz sopstvenog okruženja.

Savijanu se mora odati priznanje za hrabrost da otvoreno progovori o mraku koji nosi moć novca, njegovim tajnim putevima između kriminala i vlasti, tajnim vezama između mafije i države, makar time bila do kraja razvejane bajkovite predstave o „čarima“ evropskog ekonomskog raja. U Evropi 21. veka, još uvek se glava gubi zbog novca.

Glas Savijana u Evropi je danas ono što je nekada, iza „gvozdene zavese“, bio glas Aleksandra Solženjicina ili Vaclava Havela. „Slučaj Savijano“ pokazuje da osvajanje slobode javne reči u Evropi još uvek traje, da se idološko višeglasje teško prihvata od strane onih koji su na vlasti i onih koji imaju novac, ali i žalosnu činjenicu da onaj ko izgovori istinu mora da potraži policijsku pratnju. Istina se još uvek brani golim oružjem. Čak i u Evropi.

Da li će Roberto Savijano postati laureat prestižne nagrade „Saharov“, koji već „nosi krst“ angažovanog intelektualca, manje je važno, koliko činjenica da je ovaj mladi novinar postao paradigma otvorene rane u iskustvu Evrope 21. veka. Slučaj „Savijano“ gorka je opomena da se istina još uvek osvaja, svakoga dana, čak i u društvima koja sebe nazivaju demokratskim, ali istovremeno ozbiljno postavlja pitanje egzistencije svakog od nas, ali i u kakvom to društvu živimo i kuda vodi vlast novca, izvan morala i iznad zakona.