Riznica manastira Visoki Dečani

Po svom bogatstvu, umetničkim dometima i istorijskom trajanju dečanska riznica je jedna od najznačajnijih u srpskom duhovnom prostoru.

Protiče već sedma godina kako je (2004) kulturna javnost obaveštena da je Komitet Ujedinjenih nacija za obrazovanje, nauku i kulturu, koji je zasedao u japanskom gradu Sečuu, doneo odluku da se srpski srednjovekovni manastir Visoki Dečani uvrsti na listu svetske kulturne baštine. Time je Unesko deklarisao Dečane kao objekt najviše kulturne vrednosti, koji će imati poseban tretman i biti pod pojačanim nadzorom.

Ovako visoko priznanje ugledne međunarodne organizacije zasniva se na saznanju da Dečani kao sakralno zdanje, sa svim svojim obeležjima i atributima, predstavlja kulturni monument, a njegova kulturno-istorijska riznica umetničko blago najviše vrednosti.

Manastir Visoki Dečani zadužbina je srpskog kralja Stefana Uroša III Dečanskog i njegovog sina – kralja, a kasnijeg cara Dušana. Dečanska crkva, po kojoj je ovaj manastir od davnina poznat, posvećena je Hristu Pantokratoru. Građena je u prvoj polovini 14. veka: od 1327. do 1346. godine po projektu čuvenog fra Vite iz Kotora.

Svi koji su istraživali kulturno-istorijsku zaostavštinu dečanskog manastira i pisali o tome ukazuju na veliku vrednost koja je izražena kako u samom zdanju, još više u bogatoj riznici manastira. Crkva je živopisana u periodu od 1335. do 1350. godine i na njenim zidovima oslikano je više od hiljadu kompozicija sa blizu deset hiljada likova i različitih figura.

Prema mišljenju likovnih stručnjaka, freske su dobro očuvane i još uvek deluju sveže. Među mnoštvom naslikanih likova izdvajaju se istorijski portreti Stefana Dečanskog i cara Uroša. Na zidu u priprati prikazani su portreti cara Dušana, carice Jelene i mladog Uroša, dok je na istočnom zidu likovno prikazana loza Nemanjića sa 22 figure U priprati se nalazi 365 kompozicija crkvenog kalendara.

Dr Vojislav Đurić, ugledni profesor, svojevremeno je zapisao :

- Sve što je vizantijska tradicija odnegovala u Dečanima je saopšteno i dopunjeno. Pored jevanđeoskih ciklusa posvećenih Hristu, ilustrovane su, inače retko slikane, teme iz Starog zaveta (Stvaranje sveta, Priče Solomonove, knjiga proroka Danila), scene Kalendara, žitija Bogorodice i svetitelja (Jovana, Nikole, Dimitrije, Đorđa), zatim stari vizantijski spev posvećen Bogorodici (Akatist), kao i Strašni sud i veoma razvijen ciklus liturgijskih tema.

Sve te slike velikih i malih dimenzija našle su mesto na ogromnoj površini crkvenih zidova, smišljeno podeljenih u odseke posvećene objašnjenju pojedinih dogmi. Bile su zaista potrebne široka teološka obrazovanost i slikarska obaveštenost da bi se slikama tako podrobno izrazila savremena shvatanja o poreklu sveta i života, o junacima hrišćanskog sveta na koje se treba ugledati, o odnosu hrišćanstva prema starijim, biblijskim kulturama, o grehu i kazni koja stiže svakog prestupnika sudnjeg dana.

Recimo odmah da je dečanska riznica, zajedno sa studeničkom, jedna od najbogatijih u srpskim srednjovekovnim manastirima. Raspolaže mnoštvom vrednih ikona, knjiga, umetnički oblikovanih predmeta od metala, drveta, platna, keramike. Deo tih predmeta korišćen je za bogosluženje i liturgijske potrebe (krstovi, odežde, razne posude). Nešto od toga je darovani nakit ili heraldičko znamenje, dok su predmeti kamene plastike, terakote, umetnički oblikovanih metala, drvoreza i drugih materijala korišćeni uglavnom za ukrašavanje manastirskih zdanja.

U sastavu riznice je biblioteka sa 169 rukopisnih knjiga, pisanih pretežno između 13. i 15. veka. To je dragocen materijal za sagledavanje kulturne istorije srpskog naroda. Većina tih knjiga je bogato ukrašena ornamentima, minijaturama, likovima jevanđelista i inicijalima.U sastavu ove biblioteke je i poznato Crkoleško jevanđelje iz 13. veka. Takođe i pojedini rukopisi srpske srednjovekovne literature, kao što je Žitije Stefana Dečanskog od Gligorija Camblaka s početka 15. veka, koji je u to vreme bio iguman Dečana.

Zbirka štampanih knjiga dečanske biblioteke sadrži 16 primeraka iz starih štamparija XV i XVI veka. Tako iz štamparije Crnojevića potiču dve retke i unikatne knjige: Psaltir i Oktoih petoglasnik. Tu je i po nekoliko primeraka knjiga srpskih štamparija Božidara Podgoričana i Vicenca Vukovića iz Mletaka, Stefana Srbina štampara iz Skadra i štamparije u Beogradu. Jedan od malobrojnih sačuvanih dokumenata iz vremena srednjovekovne srpske države je Dečanska povelja pisana u Porodimlji 1330. godine.

Povelja je na pergamentu, duga je pet i po metara i čuva se u Arhivu Srbije kao istorijska dragocenost.

Stručnjaci koji su proučavali pisanu građu dečanskog manastira kažu da riznica poseduje i dosta bogatu zbirku turskih dokumenata. Između ostalog, tu je 14 turskih carskih fermana i berata iz 16. i 17. veka. Svojim sadržajem oni su vezani za istoriju Dečana i drugih srpskih manastira u Metohiji u vreme osmanlijske vladavine.

Dečanska riznica, kako je vidljivo iz raspoložive pisane građe, raspolaže i mnogim umetninama od metala. Među njima se svojim značajem ističe tzv. artosna panagija. Ona je srebrom oblikovana, a prikazuje Bogorodicu i dvadeset svetaca u arkadama. Ova umetnički rađena panagija svrstava se među remek-dela vizantijske plastike 12. veka.

Smatra se da je ona jedan od onih skupocenih predmeta koje je Sava Nemanjić doneo sa Istoka i koji je dugo čuvan u domu Nemanjića, sve dok je Stefan Dečanski ili njegov sin Dušan nije poklonio manastiru Visoki Dečani.

Analitičari dečanske riznice beleže :

-  Izvanredna je zbirka od 15 srebrnih i pozlaćenih čaša, među kojima je najlepša čaša novobrdskog mitropolita Viktora. U zbirci od 23 krsta ističu se tri velika pozlaćena i u srebru izrađena, bogato ukrašena emajlima i dragocenim kamenjem. Sudeći po natpisima to bi trebalo da su originalni darovi Stefana Dečanskog i cara Dušana iz prve polovine 15. veka. Ili su to, možda, vešte kopije nastale u 17. i 18. veku kada su igumani Dečana, budući u siromaštvu, morali da zalažu svoje dragocenosti i potom postali žrtve svoje lakovernosti i nesmotrenosti.

U nastavku ovog zapisa kaže se da manastirska riznica poseduje i zbirku od oko sto kandila, zbirku panagija, pojaseva, vezenih tkanina i raznih rukotvorina. Među vredne eksponate spadaju i dva crkvena zvona iz 15. veka.

Jedno je sa grčkim natpisom iz 1458. godine i ovde je doneseno iz nekog starog hrama Svetih Arhanđela. Drugo zvono, sa natpisom "blagočastivog gospodina Grgura, sina despota Đurđa", dar je Joanikija Devičkog iz manastira Devič u Drenici.

Uz sadašnji, veliki i impozantni ikonostas u duborezu iz 19. veka, sačuvan je i prvobitni kameni ikonostas. U prostranom kubetu dečanske crkve okačen je sa osam lanaca veliki bronzani horos – polijelej, koji su crkvi darovali kralj Stefan Dečanski i njegov sin Dušan. On je u vreme ili neposredno nakon Kosovske bitke dosta oštećen, ali ga je ubrzo obnovila kneginja Milica.

Na lancima ovog horosa ukomponovani su medaljoni na kojima su urezani natpisi ktitora.

Reprezentativne primerke dekorativne plastike iz vremena srednjovekovne Srbije predstavljaju takođe duborezom obrađeni sarkofag Stefana Dečanskog i njegov kraljevski presto. To su autentični umetnički predmeti čistih formi i precizne izrade, koji govore o umeću i veštini srednjovekovnih majstora.

Od mnoštva ikona svojom tematikom i kvalitetom ikonopisa izdvajaju se ikone Bogorodice Umiljenija, Isusa Hrista, svetitelja Nikole, Jovana i Arhanđela Gavrila. Od ikona iz 16. veka kvalitetom se ističu likovna dela slikara Longina, glavnog predstavnika obnovljene dečanske ikonopisne škole. Na jednoj od tih slika prikazan je Stefan Dečanski u vreme bitke na Velbuždu.

U klisuri Dečanske Bistrice nalaze se vidljivi ostaci nekadašnjih isposnica i pećinskih crkava iz XV veka. Među njima je najpoznatija Isposnica Stefana Dečanskog, smeštena visoko iznad reke, u pećini ispod planinskih stena. Bila je to višespratna kula – isposnica do koje se inače teško stizalo. Od nje su ostali samo nekadašnji zidovi bez fresaka.

Nedaleko odatle, ali nešto bliže dečanskom manastiru, nalazi se nekadašnja Isposnica svete Jelene. To je građevina u dva nivoa, zasvedena polubočnim svodom, koji se sa severa i delom zapadne strane oslanja na stenu. Prema živom narodnom predanju, isposnica je pripadala Jeleni, sestri Stefana Dečanskog.