„Rim“ – kraj republike

Građanski ratovi, intrige oko borbe za vlast, familijarne sudbine i muško-ženski odnosi u kojima su isprepletene znamenite istorijske ličnosti i obični, mali ljudi što se u prelomnom razdoblju antike bore za opstanak i ostvarenje svojih težnji – tema su serije „Rim“ sa kojom je domaće televizijsko gledalište dobilo priliku da se upozna u udarnom večernjem terminu (subota, 23.00) na RTS-u.

„Rim“ je napravljen u koprodukciji HBO i BBC-a pod nadzorom DŽona Milijusa, enfant terrible-a „novog Holivuda“, čija je uloga u ovom serijalu slična npr. Linčovoj ulozi u pravljenju „Tvin Piksa“. Za scenario su se, pored Milijusa, pobrunuli Bruno Heler i Vilijem Mek Donald, dok je režiserski posao vrsno obavio Britanac Majkl Eptid. Astronomski budžet „Rima“ (100 miliona dolara) omogućio je spektakularnu rekonstrukciju antičke metropole, njegove arhitekture, enterijera, odeće i običaja, od svakodnevnih navika do verskih obreda, i to znalački, sa detaljnošću kome ni najbolji poznavaoci antičkog života, poput npr. Ž. Dimezila, ne bi mogli da pronađu iole značajnije propuste. Upečatljivo je prikazana i tamna strana tadašnje svetske prestonice – mračne ulice i krčme, zagušeni forumi i kriminalne komicije... Preplitanje pompeznosti, razvrata i surovosti prikazani su sa ekspresivnošću kakva još nije viđena u televizijskim produkcijama, naročito u nekoliko scena koje su već stekle status antologijskih, poput atentata na Cezara u Senatu ili proslave Oktavijanovog trijimfa kojom se zatvršava druga sezona „Rima“.

Serija pokriva period poslednjih rimskih građanskih ratova, od raspada prvog trijumvirata, uspona i propasti Gaja Julija Cezara, sve do pobede mladog Oktavijana Avgusta nad Markom Antonijem i definitivog preobražaja rimske imperijalne republike u autokratski principat. Manje-više svi znameniti akteri onog doba su tu: vešt i pragmatičan, mada u isti mah i poslovično dobronameran Cezar; dementni Pompej; arogantni, prizemni ali vitalni Marko Antonije; pronicljivi Ciceron što taktizira čekajući na čiju će stranu prevagnuti tas moći; stameni „poslednji republikanac“ Kasije; slabašni a silom prilika nateran u „principijelnost“ edipovac Brut; prevejana Kleopatra rastrzana između strasti i interesa; i Oktavijan Avgust, koji se od „čuda od deteta“ postepeno pretvara i hladnokrvnog real-političkog monstruma... Iz pozadine vukući konce, tu su i dve žene iz najvišeg, patricijskog staleža - Julija od Acija, Oktavijanova majka i Antonijeva ljubavnica, sa neutaživom ambicijom da kroji tuđe sudbine i od sina napravi vladara, i Servilija od Junija, Brutova majka i ostavljena Cezareva ljubavnica, koja žudi za osvetom. Acija i Servilija vode „ženski rat“, ličan i bespoštedan, koji, šireći se na familijarne odnose, u par važnih momenata ima presudnu ulogu i na politička dešavanja. A kraj svih njih, tu je priča o neraskidivom drugarstvu dva „obična“ rimska ratna veterana, centuriona Lucija Vorena i legionara Tita Pula, koji u borbi za očuvanje, odnosno formiranje sopstvenih porodica doživljavaju tragične padove i privremene uspone.

Podela uloga je izvanredno dobra. Kevin Mek Kvid (Vorena) je briljantan u prikazivanju bolno-strasne, slepe muške doslednosti, baš kao i Rej Stivenson u ulozi lakonskog legionara Pula, čoveka koji ima previše sreće i životne snage, što mu se poslovično obija o glavu. Maks Pirkis bez greške glumi „ledenog“ Oktavijana sa viškom političke veštine a manjkom emocija, čija je lepa i pohotna, spletkama sklona i „loša do kostiju“, majka Acija nezaboravna u izvođenju Poli Voker. DŽejms Pjurfoj ipak uspeva da ih sve nadmaši i dominira serijom u liku Marka Antonija, žovijalne vojničine sa sirovom harizmom i neobuzdanim nagonima koji će se kraj Kleopatre pretvoriti u svojevrsnu dekatentnu „rok zvezdu“.

Antički Don Kihot i Sančo Pansa

Glavni akteri, Vorena i Pulo, kao obični ljudi ne daju samo životnost ovoj istorijskoj drami. Njihovi karakteri su tipski a njihov tandem predstavlja svojevsnu antičku verziju Don Kihota i Sanča Panse.

Vorena je čovek starog kova, antički „republikanski konzervativac“ plebejskog porekla - principijelan, pošten, surov prema sebi i drugima, i upravo zbog svega toga a obzirom da se nalazi u svetu preokrenutom naglavce – po pravilu na pogrešnom mestu i gubitničkoj strani, uprkos povremenim usponima. Ono što teži da po svaku cenu odbrani, zapravo ruši ono za šta se prinicijelno opredeljuje i izvrće se u svoju suprotnost. Grčevito pokušavajući da sačuva svoju porodicu, on se, bez takta kako to samo principijelni ljudi mogu da čine, dodatno gura u još veću tragediju. Na mahove nagao, kada ga slome događaji a preplave strasti, Vorena više puta tone u okrutnost i ludilo, iz koga ga izvlače samo njegova neverovatna izdržljivost, osećaj časti i drugarstva.

Pulo je njegova kontrateža, delom i suprotnost. Jednostavne, narodske naravi, Pulo je čovek bez političkih uverenja i iluzija o svetu u kome se nalazi. On je snalažljivi mangup koji živi od danas do sutra, kockar, ženskaroš, pijanica, istovremeno opasan i prostodušan, ali prijatelj do kraja. U njemu je sublimisana „životna filozofija“ mijijusovsko-ničeanskog Konana varvarina i uličnog dripca, simpatičnog antiheroja. Njegovi padovi nisu ništa ređi od Voreninih, čak su i nagliji zbog načina života, ali on se kao mačka uvek dočeka na noge, izvuče, brže pribere.

Ubitačni tandem Vorena-Pulo, u kome jedan drugog čupaju iz nevolja, pliva kroz mutnu maticu istorijskih dešavanja koja ih često gura iznad njihovih mogućnosti, da bi ponovo pali pod udarcima sudbine, odnosno ljudskih strasti. I dok su na početku zajedno, u Cezarevoj vojsci (Vorenus kao lojalan nadređenom, mada ideološki protivnik „cezarističke monarhije“, dok Pulo samo vidi priliku da se obogati) splet okolnosti će ih na kraju dovesti u dva suprotstavljena tabora. Vorena će se, zbog date reči, obreti kod gubitnika Antonija, a Pulo na pobedničkoj, Oktavijanovoj strani, pa će se i njihovo prijateljstvo naći pred konačnim izazovom.

„Rome, sweet Rome“

Ono što seriju „Rim“ čini izvanrednom i dovodi je na samo korak od remek dela, ipak nije ni verno odslikavanje istorijskih činjenica niti spektakularne masovne scene i fascinantna kostimografija. Naprotiv, serija ne obiluje masovnim scenama, već se radnja pre svega odvija u enterijerima sa ograničenim brojem aktera, čime se akcent priče stavlja pre svega na individualnu psihologiju. Takođe, „Rim“ obiluje svesnim prenebregavanjem pojedinih krupnih istorijskih činjenica ili njihovom blagom „iskrivljavajućem interpretiranju“, već u skladu sa izjavom glavnog scenariste Bruna Helera kako se „serija više bavi time kako lična psihologija utiče na istoriju nego što prosto prati poznate istorijske izvore“. Zato ona više podseća na čuvenu BBC-jevu seriju (napravljenu na osnovu sada već klasičnog romana Roberta Grevsa) „Ja, Klaudije“ iz sedamdesetih godina, i za nijansu je bolja od svog prethodnika samom činjenicom da je lišena šekspirijanskog patosa u dijalozima, manje je dramsko-dijaloška a glumački aktivističkija i ekspresivnija, tragajući više za psihološko-duhovnom rekonstrukcijom antičke „autentičnosti“ nego istorijske „tačnosti“.

To što seriji „Rim“ daje na izuzetnosti je upravo „učitavajuća“ psihologija koja sa neverovatnom strašću oslikava centralni lajtmotiv serije – borbu za moć, i onu ličnu, i onu političku, u svoj njenoj isprepletenosti i protivurečnosti. Ono što se u američkom žargonu naziva powerplay toliko se blisko oseća i doživljava u okolnostima krize Rimske republike i sudbini ondašnjih ličnosti, da je „učitavanje“ nadmašilo sve što smo do sada mogli videti u filmskim i televizijskim produkcijama.

Precizno osećajući analogije između kraja Rimske republike i nadolazećeg kriznog perioda savremenog američkog društva, scenaristi, koliko svesni toga a koliko ne, zapravo učitavaju sopstvena, savremena „imperijalna“ i lična iskustva strasne borbe za moć, koja gotovo savršeno „pasuju“ drevnom ambijentu. I tu se ne radi samo o američkoj fascinaciji Rimskom republikom (koju, uostalom, možemo pratiti još od Očeva osnivača i monteskijeovskog uzimanja Rima za uzor republikanske vladavine, kao i činjenice da su po ovim uticajem SAD napravile i svoj „Senat“ i „Kapitol Hil“), čak ni da se radi o dve relevantne istorijske republikanske imperije sa svojim poretcima (Pax Romana - Pax Americana), sličnostima u puritansko-juridičkom poimanju ljudskih odnosa i analogijama teritorijalno-vojne eskpanzije od malene kolonije do kopneno-pomorske velesile, već upravo u nepogrešivom osećanju „bliskosti“ sudbine kraja Rimske republike i njenom kriznom pretvaranju u nešto drugo, i približavanja krize američke republikanske demokratije. Zašto bi, inače, savremenu američku i književnu i filmsko-televizijsku produkciju fasciniralo pre svega „krizno razdoblje“ kraja Rimske repubike (od Grahovih reformi, preko savezničkih i građanskih ratova do Oktavijana Avgusta), a ne vekovi rimske republikanske istorije pre toga ili potonji periodi Carstva?

Za osećanje ove istorijske bliskosti i „pretećih“ analogija o kraju republike, baš zato što i liči na antičku „Dinastiju Dalas“, odnosno „Porodicu Soprano“ u togama i sandalama, za sada nema boljeg i ubedljivijeg primera nego što je to Milijusov i Helerov „Rim“.