Principi srpskog novogovora – od XXI veka do 1984.

Jezik i revolucija

Oduvek je bila činjenica da se istorijske promene odražavaju na svim poljima kulturnog života jednog naroda, i da je tok istorije donosio promene srpskom jeziku ne predstavlja nikakvo iznenađenje. Čak i naš književni jezik nosi ožiljke proteklih perioda, od robovanja pod Turcima i Austrijom, preko modernizacije XIX do jugoslovenizacije XX veka. Jezik nam je pun grecizama, turcizama, germanizama, kroatizama, a u poslednje vreme i anglicizama, što je sve uobičajena boljka od koje boluju i drugi, čak i mnogo veći narodi, i budući posledicom vremena, vreme je najbolje i leči. Takođe je razumljivo da jedna mala kultura, kao pripadnica veće civilizacije, na svojim leđima oseća sve procese koji potresaju tu civilizaciju, čak i jače nego što se to oseća unutar većih kultura. Tako je i proces anglifikacije, koji zahvaljujući savremenim tehnologijama poprima razmere kakve nisu viđene od antičke epohe, prirodno ostavio traga i posledica na jezičkom telu Srbije.

Pored često pominjanih uticaja na leksiku i pravopis, možda razornije počeo je da se oseća upliv birokratskog duha, ne zapadne civilizacije skovane po američkom modelu, već međunarodnih institucija i planetarne administracije koja se u poslednjih sedam godina umetnula u skoro sve strukture vlasti u Srbiji, zbog čega su naše javne ličnosti, a pre svega političari, u svojim imitacijama uzora iz sveta načinili rekonstruktivne zahvate na srpskom jeziku koji se nisu videli verovatno od dolaska komunista na vlast. Ova reforma srpskog jezika u skladu sa svetskim standardima nema veze niti sa jednom od hvaljenih i nedosanjanih reformi u srpskim institucijama, ali upravo ona predstavlja možda najbolji pokazatelj (ako ne i uslov) prelaska srpskog društva iz istočnoevropskog/socijalističkog u zapadnoevropske/kapitalističke okvire, te njegovog stremljenja ka članstvu u Evropskoj Uniji.

Reč nije o reformi jezika kakva je bila ona Vuka Karadžića; nije, mada joj je slična, u pitanju ni reforma poput boljševičke u Rusiji i Ataturkove u Turskoj, kako ona nema veze niti sa gramatikom, niti sa pravopisom, niti sa usklađivanjem književnog i narodnog govora, već je u pitanje prevrednovanje kulturnih vrednosti, kakve su odražene na jeziku. Kako ističu najveći reformatori srpskog društva, „demokratija“, „tolerancija“, „tranzicija“, „multietničnost“, „ljudska prava“ nisu prosto „novotarije u srpskom (političkom) rečniku“, one predstavljaju tačke kristalizacije prevaspitanja čitavog naroda, učmalog u svojoj ksenofobiji, mizantropiji i nacionalizmu i nesposobnog na kreativan iskorak iz vlastitog istorijskog ćorsokaka sve dok samog sebe duhovno ne uzdigne do istinski civilizovanog sistema vrednosti.

Novi jezik za novo vreme

Neko bi na prvi pogled stekao utisak da su u pitanju novi termini koji dolaze sa novim vremenom, i kako je Srbima potreban potpuno nov društveno-politički sistem, tako im je potrebna i terminologija kojom bi se taj sistem mogao interpretirati, a na osnovu nje i aksiološki sistem kojim bi se nove vrednosti koje on donosi mogle pravilno i na odgovarajući način ocenjivati. Sa novim institucijama i zvanjima, novim strukturama i mehanizmima, sa novim autoritetima i ciljevima, prirodno dolaze i nove vrednosti oličene u novim rečima. A budući da celi paket novina zapravo dolazi sa Zapada, iz jednog društveno-političkog sistema dovršenog i razrađenog u svakom pogledu, odnosno, budući da se nova Srbija gradi kroz neposredno, bezrezervno (i nepromišljeno) usvajanje zapadnih institucija, zakonskih normi i socijalnih procesa, ima li šta prirodnije od preuzimanja zajedno sa tim i celokupne tehničke terminologije koja prati ove prethodne pozajmice? A budući da se ne preslikava samo ustav, ili samo ekonomsko uređenje, već čitavo društvo sa svim svojim beskrajno složenim procesima, onda ne treba iznenađivati što je terminologija iz stranih jezika (ili stranog jezika, onog koji je arhetip za sve ostale napredne i svetske jezike, kao što su (sjedinjene) države u kojima se taj jezik govori uzor za sve ostale napredne i svetske države) prodrla u sve pore srpskog jezika.

Ovakve primedbe u duhu su jednog tipično-zapadnog shvatanja jezika kao sredstva komunikacije i ničeg više. Zaista, ako dolazi do korenitih promena unutar jednog društva, onda nije dovoljno prosto izmeniti jedan sistem, potrebno je novi sistem učiniti pojmljivim za građane, a kako bolje objasniti narodu nove institucije i nove vrednosti (sa kojima se u on, u suštini, nikada nije ni sreo), već imenujući ih upravo onako kako ih imenuju njihovi tvorci, unutar političko-ideološki najnaprednijeg jezičkog sistema u političko-ideološki najnaprednijim-društvima. Već tu leži prva nejasnoća – kako će uvođenje potpuno strane reči za imenovanje potpuno stranog predmeta pomoći da se taj predmet približi građaninu? U stvari, to nije ni cilj. Zapravo, budući da je sistem koji se usvaja najbolji, te budući da, ako neko bude pozvan da ga dovodi u pitanje, to nikako neće biti Srbi, već će se svaka njegova ažuriranja i „apdejtovanja“ na Zapadu uredno učitavati i u srpsku nacionalnu svest, tada nema nikakve potrebe za njegovim preispitivanjem. Ono je, štaviše, štetno, jer odvlači pažnju i uzima vreme od neophodnih reformi, u kojima srpsko društvo zaostaje.

Dakle, da Srbi ne bi trošili vreme na interpretacije pojmova kao što su „ombudsman“, „transparentnost“ ili „brendiranje“, odgovarajuće institucije/procesi na koje se dati pojmovi odnose se prosto instaliraju u srpsko društvo, a zajedno sa programskim paketima šalju se instruktori koji treba da nam objasne kako da se njima pravilno služimo, u duhu slavne Vitgenštajnove krilatice „ne pitajte za značenje, pitajte za upotrebu“. I sasvim je nebitno da li tehnička terminologija u datim slučajevima predstavlja samo posrbljeni anglicizam/latinizam/grecizam (poput „marketinga“, „kohabitacije“ i „demokratije“), ili ipak prevod na srpski (poput „tržišne privrede“, „stručnosti“ i „javnog tužilaštva“), ključno je da se ti pojmovi označe kao jedini odgovarajući kospondenti naprednim strukturama koje se uvode, da se oslobode svih dvosmislenosti koje bi eventualno mogla doneti njihova ranija upotreba, te da se uzdignu na pijedestal aksiološki (i aksiomatski) najznačajnijih pojmova društvenog dijaloga.

Od novog govora do „novogovora“

Već ovakva insistiranja nisu neproblematična sama po sebi, a ona proističu samo iz pretpostavke da jezik nije ništa više od sredstva komunikacije. Ako se, pak, jeziku dopusti više dostojanstvo nosioca nacionalnog (i građanskog) identiteta, hranioca tradicija i vrednosti jedne kulture/civilizacije, te najzad oblikujuće matrice (ili „sistemskog programa“) za mišljenje (teoretsko, praktičko, pa i političko) kao takvo, tada posledice i implikacije ovakvih hirurških zahvata na jeziku postaju znatno dalekosežnije. Pre svega, usvajanje novog terminološkog aparata treba da označi novi način mišljenja, raskidanje sa razornim i štetnim tradicijama koje su dovele do prošlih padova, poraza i neuspeha, te najzad i prihvatanje jednog novog identiteta, „evropskog“, „svetskog“ ili „kosmopolitskog“. Narod čiji je govor pun „tolerancije“, „uvažavanja ljudskih prava“ i „kulturnih različitosti“, ne demonstrira time samo da je strane vrednosti usvojio kao operativne konstante u svom mišljenju i da je sposoban njima na smislen način da barata, već potvrđuje da je on temeljno reformisan, „civilizovan“, onosno „devarvarizovan“ narod. Novi politički jezik ujedno postavlja dokaz uspešne infiltracije stranog sistema u narodno tkivo, ali i predstavlja samu tu infiltraciju. Jer upravo se na ravni jezika kristališe sve ono što u društvu treba da predstavlja vrednost, naspram onoga što ono treba da odbaci kao štetno, nazadno i retrogradno.

Takav jezik napušta u potpunosti ravan izražavanja misli, službu govoru i mišljenju gde se reč prilagođava pojmu (čega je najvelelepniji primer starogrčki), dok komunikacija prestaje bivati njegovom primarnom funkcijom – on, naprotiv, postaje okvir mišljenja koji se misli nameće a priori, koji je oblikuje i sputava ne dopustivši joj da napusti zadate granice, a jedina interakcija ostvariva preko njega postaje tzv. razmena informacija. Informacije, shodno definiciji unutar takvog jezičkog sistema, nemaju nikakve ideološke prizvuke, one su čisti zapisi događaja, potpuno objektivno interpretirani, tako da je svaka njihova dalja interpretacija izlišna, ali s obzirom na prirodu jezika (ili bar zadate terminologije) i nemoguća. Nacrt ovakvog apsolutno politkorektnog jezika izgradio je DŽ. Orvel u svom romanu 1984 na osnovu engleskog jezika i nazvao ga Newspeak, a njegova transkripcija na osnovama srpskog jezika naziva se ustaljeno novogovorom.

Koliko ima osnova za poređenje jednog „trenda u izražavanju“ u postpetooktobarskoj Srbiji sa osnovnim instrumentom totalitarne vlasti Orvelove antiutopije? Na prvi pogled – nema ga. Pre svega, postpetooktobarska Srbija nije totalitarno društvo, ona je tvrdo utemeljena na načelima „slobode govora“, te o bilo kakvom nametanju jezičkih obrazaca ne može biti ni reči. Ili može li? Otkuda onda toliko insistiranje na novim terminima i na uvođenju tolikog broja stranih i pojmovnih reinterpretacija starih pojmova, koje se toliko očigledno podudara sa zahtevima za reformom/prevaspitanjem/iskorenjivanjem (zavisno od otvorenosti i zagriženosti zastupnika teze) nečega što se naziva srpskim/balkanskim mentalitetom (načinom mišljenja)?

Primer pravilne upotrebe jezika

Pogledajmo, na primer, jednu prostu, svima dobro poznatu i potpuno razumljivu reč – „demokratija“. U srpskom jeziku ova apstraktna imenica prisutna je bar nekoliko vekova, u širokoj je primeni i upotrebi najmanje sto godina i njeno značenje može se potražiti u bilo kom rečniku srpskog jezika. Iz nje se, shodno gramatičkim pravilima, mogu izvesti druge reči – pridev „demokratski, -ska, -sko“; glagol „demokratizovati“; glagolska imenica „demokratizacija“. Međutim, ako neko pomisli da se sa ovim pojmom može rukovati na osnovu njegovog značenja koje se može pronaći u rečniku, ili rastumačiti pomoću enciklopedije, može se lako prevariti. I to nije zato što je u pitanju jedan oblik vladavine koji je pretrpeo značajne promene u svojih dve i po hiljade godina postojanja, niti zato što danas postoji čitav niz međusobno znatno različith poredaka koji sebe nazivaju „demokratijama“, već prosto zato što ta reč u savremenoj upotrebi i nema smisao, već samo i isključivo predmet referencije. Rečima DŽ. S. Mila, ona ne „konotira“, već samo „denotira“.

Svaka rasprava o značenju demokratije uzaludna je i jalova. Ali jedno upiranje prstom u smeru SAD, Velike Britanije ili Francuske dovoljno je razreši svaku nedoumicu i nedvosmisleno pokaže šta jeste demokratija. Tvrdnja da je neka država/institucija/organizacija „demokratska“ nije analitička, nije ni sintetička, ona je ostenzivna. A njeno pravilno sprovođenje vezano je pravilnu upotrebu jezika. Naime, postoji takva neraskidiva pojmovna veza između reči koje opisuju i karakterišu društveno-političke sisteme država Zapada koja ih sve zajedno okuplja pod pojmom „demokratija“. I što se više reformiše jedna, recimo istočnoevropska država, to se više, pre svega u engleskom političkom rečniku, a zatim u svim ostalim jezicima u koje se pojmovi iz engleskog preslikavaju, njeno ime vezuje za veći broj imena/kvalifikatora koji upućuju ka tvrdnji da u toj državi prisustvuje „demokratija“. Postupak pravilnog baratanja ovim pojmovima ne može se obrazložiti, on se može samo demonstrirati („ovo je demokratija, ovo nije, ovo je na putu da postane“ itd.), a sposobnost da se to učini u stvari je sposobnost korištenja jezika.

Za jednog Zapadnjaka iole obrazovanog političkom govoru (i mišljenju) besmisleno je (i vulgarno) reći: „Hitlerova Nemačka bila je demokratska država.“ Zapadnjak koji je vrlo obrazovan i verziran u političkom govoru moći će sa jednakom lakoćom pripisati određenje „demokratska država“ svim državama za koje to jezik dopušta, eliminišući ostale i označavajući države koje su na putu da to postanu. Takvi zapadnjaci zapošljavaju se u međunarodnim institucijama za širenje demokratije i svoja znanja prenose na lokalne prosvetitelje-reformatore, koji zatim, na opšte zadovoljstvo svih, to društvo vode ka boljitku označenom kao sticanje svih (ili većine) kvalifikacija koje jedno društvo čine „demokratijom“, a njegov jezik ka potpunom i rafiniranom razlikovanju svih vrednosnih pojmova značajnih za taj proces.

Slično se postupa i sa ostalim rečima savremenog (srpskog) političko-ideološkog jezika. Svako ko ume da koristi srpski jezik i termin „demokratija“, moći će sa lakoćom da potvrdi da je Demokratska stranka jedna „demokratska“ stranka, a da Srpska radikalna stranka to nije (i da je, štaviše, iskaz „Srpska redikalna stranka je jedna demokratska stranka“ besmislen, vulgaran, i predstavlja grubo izopačenje reči „demokratija“). Slično će svako moći ustvrditi da je Rasim Ljajić jedan „tolerantan“ političar (što proističe ne iz pojma „tolerancija“, već iz pojma „Rasim Ljajić“), a da Gordana Pop Lazić to nije i ne može nikako ni da bude. Najzad, svako ko uopšte ima pojma šta je to „ratni zločin“ ili „genocid“, biće sposoban prepoznati da je svaka prostorno-vremenska instancijacija tvrdnje „nad bosanskim muslimanima je izvršen ratni zločin/genocid“ nužno istinita, kao što je svaka tvrdnja „nad bosanskim Srbima je izvršen ratni zločin/genocid“ ne nužno neistinita, već besmislena, apsurdna i predstavlja jedno grubo igranje sa pojmovima bez ikakvog reda i smisla.

Tri načela novogovora

Srpski politički novogovor, nazovimo ga tako prosto radi lakšeg snalaženja, ima u tome prvu značajnu osobinu Orvelovog novogovora, a to je da odlučno sprečava svaku zlomisao (crimethink), odnosno njegova pravilna upotreba i poznavanje garantuje nemogućnost iskazivanja politički nekorektnih, odnosno besmislenih, glupih i nerazumljivih iskaza poput; „Srbiji za njen ekonomski rast i društveni prosperitet nije potrebno članstvo u Evropskoj Uniji“; „Vojislavu Šešelju su u jednom trenutku procesa u Haškom tribunalu bila ugrožena neka ljudska prava“; ili, „Aktivnosti nekih NVO u Srbiji nisu dovoljno transparentne“. Srbin koji je ovladao ovakvim govorom, koji je politički pismen, u stanju je dakle da razlikuje dobro od zla na nivou običnog, svakodnevnog jezika i ne može pasti u iskušenje da napravi pogrešnu kvalifikaciju ili načini pogrešan izbor, dokle god političko-društvena pitanja razmatra koristeći se ispravnom terminologijom.

Prirodna posledica koja sledi za ovom implementacijom novog načina govora/mišljenja, jeste, kako je Orvel i predvideo, smanjivanje rečnika potrebnog za politički dijalog (jer mi ne govorimo o jednom totalitarnom projektu, već isključivo o projektu preobraženja srpske političke scene i društva). Što je veći broj pismenih i obrazovanih Srba koji su uspešno usvojili novu terminologiju, to je manje potrebe da se ostatku Srba objašnjava ta terminologija putem „vanjezičkih“ (pravilnije, putem „vannovogovornih“) sredstava – definisanjem, analizom, pa čak i isprva neophodnim ukazivanjem na kristalno jasne primere koje terminologija označava. Utoliko sa svakim novim ciklusom implementacije naprednih struktura u srpsko društvo, smanjuje se potreba za dijalogom ili raspravom o procesima koji slede – njihova nužnost sledi iz samog njihovog pojma, i svako ko se tome protivi prosto priča besmislice, bulazni i truća, što je posledica ili njegove nepismenosti i neobrazovanosti, ili prosto gluposti i neiteligencije. Oni, međutim, koji su neobično nadareni za baratanje ovim terminima, njihovo permutovanje, međusobno uslovljavanje i, najzad, primenjivanje na stanje stvari na političkoj sceni, praktično i ne mogu otvoriti usta, a da im iz njih ne ispadne neka od dubokomislenih, savršeno utemeljinih i izvanredno istinitih fraza srpskog novogovora – oni sa televizisjkih ekrana prosto zasipaju slušaoce primerima ispravnog političkog mišljenja u nadi da će ono zaživeti i u njihovim glavama, nalikujući, pri tom, na „pačurliju“ iz čuvene pesme Zmaja Jove, koja i ne može da govori ništa drugo osim onoga što je prirodi njihovoj i njihovog govornog/misaonog aparata. Slično velikom dečijem pesniku, i Orvel ovakve znalce jezika i prvorazredne retore označava kao patkogovornike (duckspeakers).

Treća, nimalo beznačajna osobina srpskog, kao i Orvelovog novogovora, jeste izvanredna prilagodljivost ovakvog govora i mišljenja situaciji na terenu. Tzv. dvomisao (doublethink) jeste prirodna osobina novogovora da se jedan isti pojam iz njegovog rečnika može bez ikakvog problema i zabune primeniti na dve situacije naizgled potpuno međusobno suprotne, i obrnuto, različito primeniti na dve potpuno identične situacije. Ovo metodološko-logičko sredstvo, nalik dijamatovskoj dijalektici, ali od nje intuitivnije, prostije, i znatno više sraslo sa samim jezikom, omogućuje govorniku koji je njime ovladao da znatno lakše donosi političke kvalifikacije i označava situacije sa kojima se susreće, nego što bi to mogao sputan uobičajenim pravilima logičkog zaključivanja. Uprošteno prikazano, za korisnika (srpskog) novogovora, kvadrat može biti okrugao, 2+2=5, stranka može na izborima osvojiti ubedljivo najveći broj mandata, a da nije osvojila najveći broj mandata, a zemlja može imati granice, ustav, zakonsku, izvršnu i sudsku vlast, grb, zastavu, vojsku i policiju, bez ikakve podčinjenosti institucijama i jedne druge zemlje, a ne biti nezavisnom državom. Bombardovanje može biti humano, ali može biti i genocid, ulazak trupa na neku teritoriju može biti oslobođenje, ali i okupacija, a jedan narod ne može imati odgovornost za zločine počinjene u njegovo ime, a da ipak za njih odogovara. Mogućnosti su neograničene, ali jedan mlad, sposoban i obrazovan politički delatnik, temeljno upućen u veštinu ovakvog gakanja (ili patkogovorenja) neće je nikada zloupotrebiti da priča besmislice i kontradikcije, već će se njime koristiti samo da bi olakšao prepoznavanje istinskih vrednosti i olakšao srpskom društvu i Srbiji put ka boljoj budućnosti.

Tri načela Orvelove Partije

Za takvu, novu generaciju naših političara i političkih mislilaca, lokalno, koliko i globalno, rat je mir, jer vojska služi da bi se pridruživala „mirovnim trupama“ širom planete i tako bila „garant bezbednosti“, sloboda je ropstvo, jer države koje su „slobodne“ od uticaja zapadnih zemalja i ekonomija u stvari su u „samoizolaciji“ i tihom propadanju, a neznanje je moć, jer neznalica nije opterećen morem smislova koje njegove reči i ne mogu da imaju, jer su od njih davno oslobođeni – on ne mora da misli i ne mora da zna, on može da dela i stara se da Srbija drži „stabilan kurs“ prema Evropskoj Uniji i svakolikom blagostanju. Ne treba se misliti da bi se napredovalo, naprotiv! Mišljenje usporava, a Srbiji se žuri – pa ako je za eliminaciju mišljenja potrebna regresija i idiotizacija srpskog jezika, to bar nije teško ostvariti! Srpski novogovor nas tako vodi u Evropu, postajući identičan svim ostalim jezicima EU, pun identičnih termina sa identičnim značenjem, ponekad usvojenim iz engleskog, latinskog ili grčkog, a ponekad prevedenih do neprepoznavanja. Srpski novogovor postaje tako samo dijalekat evropskog, ili svetskog novogovora, koji obavlja svoju svrhu u nezadrživom procesu svetske demokratizacije, koja za cilj ima jedno globalno društvo sa identičnim vrednostima, označenim identičnim terminima koji se identično prepoznaju i poštuju, čak i kada se primenjuju na potpuno suprotne predmete.