Pravac zapad

Primera radi, u oblasti obrazovanja zagovornici „zapadnih vrednosti” sa misionarskim žarom nameću razne birokratske standardizacije bolonjskog procesa kao da je to neki oprobani proces koji vekovima koriste svi najbolji univerziteti. A u realnosti niko nema pojma kakve će biti posledice tog procesa i da li će on uopšte da unapredi i evropske – a kamoli srpske – univerzitete. To što bolonjski proces opisuje divne ciljeve uopšte ne garantuje da će on te ciljeve i ostvariti.

Navodni stožer „zapadnih vrednosti” u međunacionalnim odnosima je ideja multikulturalizma po kojoj pripadnici nacionalnih manjina, pored individualnih prava garantovanih svakom građaninu, imaju i razna kolektivna prava, što se najčešće svodi na to da im je garantovan nesrazmeran politički uticaj, te da država ima obavezu da subvencionira njihovu kulturnu izolaciju. I u ovom slučaju dokazi da ovakav tretman nacionalnih manjina zapravo dovodi do harmonije i tolerancije su tanki. U Americi, sa svim njenim hiljadama nacionalnosti, ne postoje kolektivna manjinska prava, a ni značajna istorija krvavih međuetničkih sukoba. S druge strane, starije generacije građana Srbije su već jednom isprobale ideju multikulturalizma, sa obaveznom školskom propagandom o toleranciji i obilatim manjinskim pravima i garancijama. I dok se u Srbiji izgleda zaboravilo kako se ta epizoda završila, savremeni američki autori nas koriste kao primer u argumentima protiv multikulturalizma!

U Srbiji se više-manje podrazumeva da je ključ ekonomskog prosperiteta u milostinji koju će Srbiji udeliti bogate zemlje Zapada (doduše, postoji i varijanta po kojoj milostinja treba da stigne iz Rusije). Uopšte, kad čovek sluša obećanja o tome kako će se jednog dana u EU divno parazitirati na grbači drugih država, ne preostaje mu drugo nego da zaključi da je princip hleba bez motike najvažniji temelj zapadne civilizacije. Ali prosjačenje nikad nije bila temeljna vrednost Zapada niti se na taj način bilo ko obogatio. Ne tako davno, na Zapadu su vladali glad, bolest i siromaštvo kakvi sada ne postoje nigde u svetu. Zapadne vrednosti su oni principi koji su im pomogli da iz tog pakla stignu do današnjeg prosperiteta – a to očigledno nisu ni fondovi ni donacije ni krediti ni specijalni statusi. Vilijem Isterli je jedan u nizu razvojnih ekonomista koji dovode u pitanje tezu o tome da su efekti strane pomoći vladama (što je različito od privatnih stranih investicija) na zemlje u razvoju nužno pozitivni. Kakvi su ti efekti možda se i ne može odgovoriti u opštem slučaju, ali baš zbog toga ne treba podrazumevati da je ta pomoć najbitniji element na putu ka progresu.

Zapad je s razlogom predmet imitacije celog sveta. Po materijalnom i duhovnom prosperitetu, koji pruža svojim građanima, Zapad objektivno jeste najuspešnije društvo u istoriji. Zapadne vrednosti jesu civilizacijski ideal i nešto što ima smisla isprobati u lokalnim okolnostima, pogotovo u Srbiji u kojoj mnoge evropske tradicije već postoje. Ali pre ishitrenog eksperimentisanja, čije će posledice snositi milioni, svaka navodna zapadna vrednost treba da se pažljivo preispita. Da li je ta ideja već negde primenjena i kakvi su bili rezultati? Da li je zemlje Zapada koriste na sebi ili samo nameću drugima? Da li o toj ideji na Zapadu postoji konsenzus širokog političkog spektra ili je u pitanju samo grandiozna vizija politički marginalne „progresivne” elite? Ono što je sasvim sigurno jeste da rigidno i dogmatsko sprovođenje pomodnih ideja nije zapadna vrednost.