Peti oktobar i „labudova pesma“

(Politika, 2.10.2010)

„Herojska“ borba protiv režima je bila labudova pesma intelektualaca kao misionara i prosvetitelja. Kada je došao peti oktobar, oni su poverovali da će se vratiti mitski pozlaćeno predmiloševićevsko doba. Sada su mnogi ogorčeni, iz dva razloga: onima starijima manjka ušuškanost poznog socijalizma, onima mlađima fine neobavezujuće endžiovske tezge

Kod nas se početak veka (nulte godine, kako ih zovu Englezi) preklopio sa 5. oktobrom od koga se očekivalo da promeni sve. A pre toga su protekle devedesete, kada se mnogo toga menjalo, ne samo kod nas. Naša izuzetnost je u tome što su se globalne promene isprepletale sa promenom nekoliko državnih okvira i režima. Od intelektualnih „elita“ (pomalo pretenciozan naziv) nekad se očekivalo (pomalo nerealno) da razumeju šta se dešava i da se angažuju.

Utešno je da se uloga intelektualaca menjala posvuda, pogotovo u zemljama tranzicije. Pogodilo se da su se socijalističke države napravile u društvima istočne Evrope u kojima su i pre intelektualci imali posebno, uzvišeno mesto. Naravno, i u nekim zapadnim zemljama, posebno Francuskoj, gde su u vreme Drajfusove afere i izmislili naziv „intelektualac“, njihova uloga je bila važna, ali nigde kao u socijalizmu.

Socijalistički režimi su se mnogo zanimali za pitanja umetnosti, nauke i kulture. Ne možemo ni zamisliti da britanski Parlament kritikuje neke umetničke struje, što su često radili cekaovi, niti da se Ruzvelt meša u naučne rasprave kao Staljin. Država je kažnjavala (malobrojne) otpadnike, inače je zasipala intelektualce privilegijama. Nijedan zapadni pesnik nije mogao da sanja da posle dve zbirke poezije reši pitanje socijalne i penzione zaštite, a ako mu se posreći i stana. Što se statusa tiče, pročitajte o razočaranju Brodskog položajem pesnika u Americi.

Opsesija komunista prosvećivanjem naroda stvorila je mrežu kulturnih ustanova koje su omogućile veliko tržište za predavače, pesničke i književne večeri, recitale, festivale i sve moguće intelektualne tezge. A tek tiraži! Danojlićev samouki Dobroslav prodao je 20.000 svojih knjiga poezije širom Jugoslavije. Beletristika se prodavala u stotinama hiljada primeraka, popularnija publicistika u desetinama hiljada. Književni časopisi su imali tiraž današnjih dnevnih novina. Živelo se od prikaza u teorijskim časopisima. Onda je publika nestala, kao dinosaurusi, naglo i donekle misteriozno. Kao i dinosaurusi, čitaoci su počeli da nestaju globalno, više u bivšim zemljama socijalizma, još više u zemljama bivše SFRJ. Opadanje publike daleko je većih srazmera od smanjenja tržišta ili standarda, koji nisu opali stotinama puta.

Za intelektualce su ostale dve mogućnosti za preživljavanje. Politički angažman na strani režima je imao svojih mana. Osim moralnih dilema, problem je bio u tome što je režim menjao smer, od vatrenog nacionalizma do pervertiranog julovskog internacionalizma i natrag, pa su mnogi intelektualci otpadali usput, ako bi se zaneli jednom pričom.

Na drugoj strani, intelektualci su se mogli angažovati u borbi protiv režima koju su finansirali razni stranci. Srećom, jedan od najvećih finansijera je bio Peštanac, koji je imao taj srednjoistočnoevropski respekt za intelektualce.

Ti stranci su polazili od pretpostavke da su Srbi čitali pogrešne knjige i slušali pogrešne intelektualce, pa da ih treba preobraziti dobrim primerima. Problem sa NGO i GONGO (Govermentally organized NGO –nevladine organizacije koje finansira tuđa vlada) delatnostima bio je u tome što se prednost davala instant rezultatima: ofrlje sakupljenom zborniku,okruglom stolu, deklaraciji... Rečju, performansima (eh, ta postmoderna), a ne dugotrajnom istraživanju. Tako je, paradoksalno, u Srbiji izašlo svega nekoliko ozbiljnih sinteza i monografija o devedesetim, u vreme kada je Srbija bila globalni akademski hit. Autor ovih redova se naputovao i nauživao od Japana do Švedske u plemenitim naporima za pomirenje i ljubav u balkanskim istoriografijama i udžbenicima (udžbenik nije napisao).

„Herojska“ borba protiv režima je bila labudova pesma intelektualaca kao misionara i prosvetitelja. Kada je došao peti oktobar, oni su poverovali da će se vratiti mitski pozlaćeno predmiloševićevsko doba. Sada su mnogi ogorčeni, iz dva razloga: onima starijima manjka ušuškanost poznog socijalizma, onima mlađima fine neobavezujuće endžiovske tezge. Nekoliko stotina dolara od grantića i stipendijica je devedesetih bilo mnogo više od plate. Posle 2000. godine stranci nisu mogli da prate porast plata.

Inače, intelektualcima nigde nije lako u ovo nulto vreme, a u Srbiji im je malo teže. Nestala je ne samo čitalačka, već i bioskopska, pa čak i publika za skoro sve grane muzike (sem folka).

Kao i svugde u svetu, ugrožena je finansijska samostalnost, a time i integritet, svih vrsta stvaralaca. Na Zapadu intelektualci preživljavaju uglavnom radeći u sve siromašnijem arhipelagu ogromne univerzitetske mreže, i pomoću manje-više nezavisnih fondova koji se pune pametnom poreskom politikom. Kod nas skoro da ne postoje zadužbine i poreske olakšice za kulturu (a porez ionako niko ne plaća), pa se stvaraoci okreću državi. Država više nema neki ideološki program, ali ministri vole da stvaraju, pevaju, sviraju, meka su srca prema partijskim i čaršijskim prijateljima. Nezavisne komisije ponekad niko ne brenuje, a ponekad i same podležu pritisku. Tako dolazi do neobične alokacije sredstava. Recimo, budžet koji bi pokrio sve druge filmove snimljene u nekoliko godina potrošen je na film u kome su srpski vojnici iz Prvog svetskog rata pohotljivi invalidi i lopovi, a oficiri ludaci (zanimljivo, pohotljivi invalidi se javljaju u još jednom, ne baš jeftinom filmu o istom ratu). A još ih niko nije gledao, ni ovde ni u svetu, niti su dobili naročite nagrade.

Neki smatraju da je rešenje u bučnoj kritici i samokritici nepravilnih ideja i ljudi i u finansiranju „poštene inteligencije“ (videti konkurs za otkup knjiga Narodne biblioteke). Ja sam za manje bučna i održivija rešenja kao što su pametna poreska politika i stroga nezavisnost i visoka stručnost tela koja dele novac.

I naravno, infrastruktura. Važnije je da svaki gradić ima koncertni klavir i dostojnu salu za priredbe, nego da se prave preskupi performansi za nekoliko stotina prestoničkih poznanika.