понедељак, 25. новембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Културна политика > Патетични клише и "пеглирање" живота
Културна политика

Патетични клише и "пеглирање" живота

PDF Штампа Ел. пошта
Марко Радовановић   
уторак, 19. новембар 2013.

Једна од најтужнијих чињеница у постоктобарској Србији је вероватно та што многима још увек није јасно шта су узроци, а шта последице многих негативних појава. Најновији доказ за то је масовно дељење нове песме „Пегла“ преко друштвених мрежа, углавном међу млађом популацијом која је, судећи по већини реакција које сам видео, заиста убеђена да је аутор овом песмом „рекао истину“, односно „све“.

С неког реалног становишта, ова појава може само да збуни и забрине, јер изгледа да Марчелу (аутору) аплаудирају само они који и не знају ниједног „хулигана/националисту“, и који су сва знања о томе исцрпли из већ легендарних емисија са Б92 и наслова са Блица. Аутор песме се овим, на моје велико изненађење (јер се ради о човеку који је, између осталог, творац песме „Позериште“, која је вероватно најбоља друштвено ангажована песма од 5. октобра до данас), прикључио једном масовном покрету који причу најмасовнијих медија прихвата као своју.

Аутор јесте, додуше, на самом почетку песме успео да „загребе“ нешто што би могло да буде реалан разлог појаве насилника међу младима, међутим, остатак поруке је изостао, али је зато главни јунак песме, момак с надимком Пегла, убрзо био „окићен“ гомилом стереотипа, док се сама песма завршила у патетичном драмском клишеу а` ла „Слика Доријана Греја“.

Наиме, главног јунака песме је у току раног детињства, једном приликом од друге деце спасао дечак, за ког на самом крају песме сазнајемо да је хомосексуалац, неколико тренутака пре него што га Пегла убије управо зато што, после свега што му се десило, мрзи све и свашта, па и „педере“. Цела песма, дакле, не само да представља један патетични клише, већ је и готово апсолутно лишена реалности и додира са стварним светом. Јер, у реалном свету нико није ни чуо за такав догађај. Заправо, није јасно зашто би Пегла био окренут национализму, патриотизму или навијачима, ако би једину помоћ у животу (како каже Марчело) добио од неког ко није ништа од тога.

У реалном свету, људи попут описаног Пегле би се заправо окренули тим навијачким групама баш зато што су само у њиховом кругу осетили какву-такву сигурност и осећај припадности. То, наравно, не значи да је деловање тих група позитивно по друштво и појединце који су у томе, али из њихове перспективе то јесте тако. На несрећу, ово није једина недоследност у Марчеловом покушају да реално сагледа друштвену стварност младих у Србији, бар када су ове појаве у питању. „Пегла“ их је заправо, препуна.

 Рецимо, иако на самом почетку његова прича звучи мање-више реално, и иако нам се чини да аутор углавном сажаљева јунака због услова у којима је одрастао, он убрзо почиње да га вређа, и то баш зато што је растао у таквим условима, као да је сам јунак песме за то крив. Тако се спомиње да би „Пегла погинуо за ћирилицу, али пише `не знам` спојено“, што би ваљда требало да значи да неко треба да буде максимално писмен како би имао представу шта је његова култура. Додатно, аутор као да одбија да схвати да је, нажалост, за неког ко јесте растао у тако лошим условима и природно да није нарочито писмен, не зато што је рођен глуп, већ зато што је био оптерећен другим стварима у време када су се други - попут аутора и оних који ће му се дивити на сваки његов „миг“ - школовали.

Но, чак ни први део ове анализе није тачан, јер, премда заиста не знам тачну статистику, уверен сам да, рецимо, већина војника на Солунском фронту није била нарочито писмена, што их опет није спречило да имају јасну свест о томе шта је њихова култура, што би опет, када бисмо применили ауторову логику, значило да њихова борба није имала легитимитет.

При томе, додајем да је један од најпознатијих блогера у Србији (а за ког имам утисак да мисли слично као аутор „Пегле“) релативно скоро написао да у данашње време читаоци не би требалo да очекују да аутори буду потпуно писмени приликом писања коментара, блогова и сл.[1] Премда њих двојица можда и немају исто мишљење о овоме, оно у шта сам сигуран јесте да је много већа штета по општу писменост када неко чији се текстови масовно читају греши у писању, него кад то ради неки средњошколац нагомиланих фрустрација, на кога ионако нико не обраћа превелику пажњу (што је чак и Марчело приметио у песми).

Дакле, Марчелова порука „Пегле“ је јасна – дотични јесте живео у лошим условима, али је сам крив што је неписмен, некултуран и невиђено бесан. Он, дакле, не види узрочно-последичну везу између те две ствари, а чак и ако је види, не жели да прихвати да је многима то можда био и једини могући животни пут којим су могли да крену.

За евентуалну одговорност људи који агресивно пропагирају хомосексуализам као начин живота преко најмасовнијих медија, и који за то добијају не баш малу материјалну помоћ, за разлику од карикатурално и нереално описаног младог „хулигана“, Марчело у песми нема ни слова, као што и не сме да ни да почне да размишља о томе ко је заиста крив зашто је Пегла понижаван практично цео свој живот (о могућности да је можда био једно од оне деце која су као новорођенчад истерана из Крајине, погађате, ни помена).

Заправо, неко ко не живи у Србији би након слушања целе Марчелове песме закључио да се само националисти, патриоте, православни верници и навијачи повезују у групе, док су (ваљда) „педери“, „Хрвати“ и „Шиптари“ слободни, индивидуалистички и демократски настројени људи који пропагирају толико пута поновљену толеранцију, људска права и остале (полу)празне речи којима значење измиче, али им остаје та форма у виду речи која би те ствари требало да означава. Додуше, и Пегла је у песми индивидуа, али под утицајем разјарене групе, док „пегави дечак“ који га је одбранио у младости то никако не може да буде.

 Шта рећи после свега? Да ли је Марчело крив што је после једног (мора се признати) врло плодног периода и сам поклекао визији друштва како га виде Блиц и Б92? Или су и остали који су спремни да овакву визију стварности виде као „реалну“ криви? Мени, морам да признам, конкретно изгледа да српско друштво хрли ка једном огромном унутрашњем сукобу, у којем ће се са једне стране налазити углавном лошије, а са друге углавном боље ситуирани, при чему ови други и неће успети да схвате да је њихова перспектива света у великој мери искривљена управо њиховим социјалним положајем, као што сад не схватају да немају сви млади у Србији довољно простора да проводе доста времена на „Фејсбуку“ и „Твитеру“. То што ће сиромашнији себе можда видети као патриоте или националисте, а богатији себе као модерне или европски настројене појединце (иако су и они заправо део једне велике групе) мање је битна ствар. Оно што је битно јесте да ће, ако до тога ипак дође, на највећем губитку опет бити сви – а нарочито Србија.


 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер